Hr­vat­ski Sr­bi iz­me­đu sum­nje u lo­jal­nost vlas­ti­toj na­ci­ji i ma­tič­noj dr­ža­vi

Vecernji list - Hrvatska - - Front Page -

ta­ro, ne­is­cr­p­no i ne­ri­je­še­no pi­ta­nje: ka­ko bi­ti Sr­bin u Hr­vat­skoj, opet je na dnev­no­me re­du. Obič­no je to pr­vi sig­nal ili simp­tom da u hr­vat­sko-sr­p­skim od­no­si­ma ne­što opet ni­je ure­du kad dr­ža­ve od­ga­đa­ju naj­av­lje­ne po­sje­te, svo­de ko­mu­ni­ka­ci­ju na me­đu­sob­na op­tu­ži­va­nja i ba­ca­ju u vo­du vlas­ti­ta obe­ća­nja o po­mi­re­nju. Ne­ko­li­ko spo­me­ni­ka kri­vim lju­di­ma i ne­ko­li­ko spo­men-plo­ča s kri­vim sa­dr­ža­jem, ser­vi­ra­ne jav­nos­ti u uma­ku od ne­umje­re­nih i ne­pro­miš­lje­nih iz­ja­va, za­čas pod­sje­te ko­li­ko je Mi­ros­lav Kr­le­ža bio u pra­vu kad je go­vo­rio o to­me koji je „ključ­ni pro­blem“(u) Hr­vat­skoj (sr­p­ski). Sva­ki put kad se ob­no­vi po­li­tič­ka va­tra iz­me­đu Za­gre­ba i Be­ogra­da, hr­vat­ski Sr­bi su ili te­ma ili me­ta ili oki­dač; bi­li bi u po­lo­ža­ju jad­no­ga ma­gar­ca pre­ko ko­ga se ko­nji tu­ku da i sa­mi u po­s­ljed­nja dva hr­vat­sko-sr­p­ska su­ko­ba ni­su bi­li ili u sed­lu ili pod ko­pi­ti­ma. Ko­li­ko se sud­bi­na igra­la s nji­ma, to­li­ko su se i oni igra­li s njo­me. Gle­da li se na tu ma­nje-vi­še (o)tuž­nu hr­vat­sko-sr­p­sku po­vi­jest kao na tr­go­vi­nu lju­di­ma i ide­ja­ma, bi­lan­ca je dos­ta mje­šo­vi­ta; obič­no bi, kao u svim ve­li­kim po­vi­jes­nim igra­ma, po­či­nja­la dra­mom, a nas­tav­lja­la, ili za­vr­ša­va­la, tra­ge­di­jom. Kad je po­li­ti­ka iz­ba­ci­va­la na po­vr­ši­nu svo­je ne­ri­je­še­ne kon­tra­dik­ci­je, bi­lo je re­do­vi­to žr­ta­va na svim stra­na­ma: Sr­bi su u Hr­vat­skoj sva­ki put bi­li me­đu ve­ćim žr­tva­ma, i kad je us­ta­ška dr­ža­va svoj zlo­či­nač­ki ka­rak­ter is­ka­lji­va­la i na nji­ma i kad su ih mi­lo­še­vi­ćev­ske ve­li­ko­sr­p­ske vlas­ti va­ra­le da će ži­vje­ti u jed­noj dr­ža­vi, (na)hu­ška­le na po­bu­nu pro­tiv (de­mo­krat­ske) hr­vat­ske dr­ža­ve i os­ta­vi­le na cje­di­lu. Hr­vat­sku po­bje­du, njen sr­p­ski dio u jed­no­me di­je­lu još uvi­jek, po­li­tič­ki ba­rem, do­živ­lja­va kao svoj po­raz, i od­bi­ja su­dje­lo­va­ti u jav­noj ma­ni­fes­ta­ci­ji s po­bjed­ni­ci­ma. Po­li­ti­ka se ne mo­že va­ga­ti da se odre­di ko­li­ki je taj dio, ve­li­ki ili ma­li, ili sred­nji, što se, ina­če, po­ku­ša­va pro­da­ti na raz­li­či­tim tez­ga­ma i pa­za­ri­ma: pre­vi­še je, i ne­toč­no, re­ći da su se svi hr­vat­ski Sr­bi di­gli pro­tiv Hr­vat­ske, a pre­ma­lo, i jed­na­ko ne­toč­no, da se nit­ko ni­je di­gao; a iz­me­đu to­ga Svi i Nit­ko, pos­to­ji ti­su­ću kom­bi­na­ci­ja s ko­ji­ma se po­li­ti­ka opet po­igra­va, i pro­izvo­di no­ve na­pe­tos­ti umjes­to smi­re­nja. Ka­ko, pak, hr­vat­ska stra­na, kao i svi dru­gi po­bjed­ni­ci, (pre) na­gla­ša­va svo­ju po­bje­du, ili ne ga­si sta­re va­tre iz ko­jih nas­ta­ju no­vi po­ža­ri, to se hr­vat­skim Sr­bi­ma opet nu­de po­kro­vi­te­lji iz Be­ogra­da, uglav­nom is­ti, ili iz is­te po­li­tič­ke obi­te­lji, koji su 1991. iz­ve­li agre­si­ju na Hr­vat­sku, a da to ni da­nas ne zna­ju. Ni­je po­sri­je­di am­ne­zi­ja, zna Vu­čić ka­kav je vuk za­vi­jao u Gli­ni, a Da­čić što je sve ra­dio nje­gov men­tor; po­sri­je­di je po­li­ti­ka ko­ja se u pi­ta­nji­ma sr­p­sko-hr­vat­sko­ga po­mi­re­nja nas­tav­lja po­na­ša­ti kao kra­va ko­ja ni­ka­ko ne us­pi­je­va na­pu­ni­ti vje­dro.

Ni­su ski­nu­li rat­ne kos­ti­me

Iz per­s­pek­ti­ve Ve­li­ke Sr­bi­je ko­ja, oči­to, još pos­to­ji u ne­kim gla­va­ma ko­je se ni­su do­volj­no ohla­di­le, mo­žda i u sr­ci­ma, vi­di se sa­mo ma­la Hr­vat­ska, nez­na­čaj­ni­ja od Sr­bi­je. A u njoj, opet, us­ta­ške sa­blas­ti, ili sa­blas­ti us­taš­tva, i gdje ih ima, a po­go­to­vo gdje ih ne­ma. Do­volj­no je da net­ko iz hr­vat­sko­ga dr­žav­nog vr­ha – koji, ina­če, ni­je osje­tio mi­ris ba­ru­ta da bi mo­rao bra­ni­ti vlas­ti­tu rat­nu proš­lost – dig­ne gla­vu ili po­dig­ne glas pa da iz Be­ogra­da do­le­te pro­jek­ti­li iz ide­olo­ških to­pov­nja­ča i po­li­tič­kih ha­ubi­ca mi­lo­še­vi­ćev­ske pro­ve­ni­jen­ci­je (taj ne­mu­šti je­zik ra­zu­mi­ju i Hr­va­ti i Sr­bi), za­os­ta­lih iz ra­to­va iz 90-ih go­di­na proš­lo­ga sto­lje­ća; ko­ga bri­ga što ra­nja­va­ju uglav­nom one ko­je to­bo­že bra­ne! Sr­bi u Hr­vat­skoj te­ško mo­gu ima­ti ikak­vu

Kad se nas­tav­lja to­plo-hlad­na fa­za me­đu dr­ža­va­ma, ta­da se pro­du­lju­je ne­pra­ved­na psi­ho­za usu­da hr­vat­skih Sr­ba. Na jed­noj je stra­ni sum­nja u vjer­nost ma­tič­noj na­ci­ji, na dru­goj sum­nja u lo­jal­nost ma­tič­noj dr­ža­vi

Pi­še Mir­ko Ga­lić ko­rist od Sa­ma­ri­ća­na iz Sr­bi­je koji i jed­noj cr­k­ve­noj sve­ča­nos­ti odu­zi­ma­ju na­du, plju­ju u pi­jat s po­hva­la­ma no­vom dal­ma­tin­skom epi­sko­pu i za­me­ću kav­gu ta­mo gdje bi se da­nas tre­bao ra­zvi­ja­ti eku­me­ni­zam vje­ra da bi se su­tra ra­zvi­ja­lo po­mi­re­nje na­ro­da. Sla­ti mi­nis­tra obra­ne ili mi­nis­tra voj­ske po sta­roj ti­tu­la­ri­za­ci­ji, me­đu sve­te lju­de, bi­lo bi bo­go­hul­no da do­tič­ni mi­nis­tar i ni­je pi­ro­man, kao što Vu­lin, do­ka­za­no, jest. Što ra­to­bor­ni po­li­ti­ča­ri, koji laž­no go­vo­re o mi­ru, ne pus­te dje­cu Bož­ju da ba­rem oni me­đu­sob­no mir­no ži­ve? Sr­bi­jan­ske vo­đe još ni­su ski­nu­le sa se­be rat­ne kos­ti­me; ne­ki s ko­kar­dom, ne­ki s Mi­lo­še­vi­će­vom zvi­jez­dom, pa­ra­di­ra­ju i u sve­ča­nim pri­li­ka­ma, što zna­či da im do­bro pris­ta­ju. Pa­ter­na­lis­tič­ki od­nos prema Sr­bi­ma u Hr­vat­skoj vi­še je smok­vin list koji ne mo­že skri­ti stid­ne zo­ne sr­bi­jan­ske po­li­ti­ke ko­je sr­p­sku za­jed­ni­cu dr­ži kao ta­oca za svo­je no­ve ma­ni­pu­la­ci­je ili mo­ne­tu za pot­ku­su­ri­va­nje u od­no­si­ma s Hr­vat­skom, umjes­to da rje­ša­va nji­ho­ve mno­ge iz­a­zo­ve i pro­ble­me su­ži­vo­ta s Hr­va­ti­ma, od pos­la do po­vje­re­nja, od si­ro­maš­tva do po­mi­re­nja. Ka­ko se nas­tav­lja to­plo-hlad­na fa­za me­đu dr­ža­va­ma, ta­ko se pro­du­lja­va ne­pod­noš­lji­va, ne­pra­ved­na i neo­dr­ži­va psi­ho­za ko­lek­tiv­nog usu­da hr­vat­skih Sr­ba: za Be­ograd ni­su do­volj­no do­bri, ni­su pra­vi i ve­li­ki Sr­bi, kad su mo­gli iz­gu­bi­ti rat i kad se Sr­bi­ja mo­ra to­li­ko za njih za­uzi­ma­ti, a za Zagreb su lo­ši i pre­ve­li­ki Sr­bi kad ni­su htje­li hr­vat­ski i još uvi­jek idu po ins­truk­ci­je u Sr­bi­ju. Na jed­noj je stra­ni sum­nja u vjer­nost ma­tič­noj na­ci­ji, na dru­goj sum­nja u lo­jal­nost ma­tič­noj dr­ža­vi. Tes­lin(sk) a for­mu­la o hr­vat­skoj do­mo­vi­ni u sr­p­sko­me ro­du još la­ko za­pa­da u kri­zu; zna­či da je krh­ka, da ni­je do­volj­no sras­la u no­vu kons­truk­ci­ju dr­ža­va. U po­s­ljed­njem rat­nom is­ku­še­nju, je­dan dio Sr­ba, opet je te­ško re­ći ko­li­ki, ni­je u hr­vat­skoj dr­ža­vi, ko­ja se ob­nav­lja­la de­mo­krat­skim pu­tem i vo­ljom na­ro­da, vi­dio svo­ju do­mo­vi­nu; je­dan dio Hr­va­ta, u po­bjed­nič­koj eufo­ri­ji, gle­dao je na sr­p­ski (na)rod kao na opasnost za Hr­vat­sku: što ma­nje, to bo­lje! I taj je put vo­dio u ka­tas­tro­fu. Pr­vi hr­vat­ski Po­gla­var tra­žio je svo­ga Pri­bi­će­vi­ća (Sve­to­za­ra) za hr­vat­sko-sr­p­ski aran­žman, ali ga ni­je mo­gao na­ći u pre­fri­ga­nom psi­hi­ja­tru Jo­va­nu Ra­ško­vi­ću, koji je i vlas­ti­ti na­rod op­te­re­ći­vao svo­jom di­jag­no­zom, ni u do­bro­na­mjer­nom i čes­ti­tom Si­mi Ra­ji­ću, koji za to ni­je imao ni­kak­ve po­li­tič­ke akre­di­ti­ve. Sr­p­ska po­li­ti­ka bi­la je otu­đe­na od Hr­vat­ske, iz­o­li­ra­na u po­bu­nje­nič­kim en­k­la­va­ma u Kni­nu i Vu­ko­va­ru; stra­ni di­plo­mat­ski ho­do­čas­ni­ci sa­mo

Vu­čić i K. Gra­bar-Ki­ta­ro­vić Obič­no je to pr­vi sig­nal ili simp­tom da u hr­vat­sko-sr­p­skim od­no­si­ma ne­što opet ni­je u re­du kad dr­ža­ve od­ga­đa­ju naj­av­lje­ne po­sje­te

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.