KRŠĆANE SE MJE­RI PO DJELIMA, A NE PO ISPRAZNIM RI­JE­ČI­MA

Vecernji list - Hrvatska - - Komentari & Analize -

Za či­ni­ti ču­da po­treb­na je lju­bav. Ali ne ona sla­du­nja­va, pa­te­tič­na ili “pa­pir­na­ta” lju­bav, nego dje­lat­na lju­bav, ko­ja pro­iz­la­zi iz čvr­ste vje­re i uvje­re­nja. Po­t­vr­di­lo se to u slu­ča­ju mla­dog du­bro­vač­kog ar­hi­tek­ta Bo­že Be­ni­ća, ko­ji je toč­no pri­je go­di­nu da­na po­kre­nuo hu­ma­ni­tar­nu ak­ci­ju “Kap do­bro­te – oce­an lju­ba­vi” za iz­grad­nju vo­do­vo­da u za­ba­če­nim se­li­ma u Tan­za­ni­ji. Ka­da sam ga upoz­nao i ka­da je is­pri­čao što pri­pre­ma, uči­ni­lo se kao da se ra­di o još jed­noj u ni­zu hu­ma­ni­tar­nih ak­ci­ja tak­vo­ga ti­pa, gdje za­pad­nja­ci šo­ki­ra­ni si­ro­maš­tvom u Afri­ci nas­to­je iz­mo­li­ti ne­ku ku­nu ili euro u svo­joj sre­di­ni, ka­ko bi se ubla­ži­la stra­ho­ta bi­je­de ko­ju lju­di on­dje ži­ve. No, ka­da je Bo­žo Be­nić po­ka­zao svo­je fo­to­gra­fi­je s dje­com iz si­ro­ti­šta sv. An­te i ka­da je re­kao ka­ko je po­mis­lio da je on u Afri­ku oti­šao od­ga­ja­ti ta­moš­nju dje­cu, ali da su ona pro­mi­je­ni­la nje­ga, s la­ko­ćom se da­lo vi­dje­ti da je mla­di du­bro­vač­ki ar­hi­tekt upra­vo pri­mjer te ne­se­bič­ne lju­ba­vi, ko­ja cr­pe­ći sna­gu iz vje­re mo­že po­kre­nu­ti svi­jet. I to se, do­is­ta, i do­go­di­lo, jer je na­kon go­di­nu da­na u Du­brov­ni­ku pri­kup­lje­no po­treb­nih 30.000 eura za iz­grad­nju vo­do­vo­da, ko­ji će do­ves­ti vo­du do se­la i za­us­ta­vi­ti ši­re­nje broj­nih za­raz­nih bo­les­ti. Bo­žu Be­ni­ća u Tan­za­ni­ju odve­la je že­lja za po­mo­ći. I to je bez sum­nje. Kao i u mno­gim tak­vim slu­ča­je­vi­ma. Ali, on svje­do­čio ka­ko ga je du­bin­ski pro­mi­je­ni­la jed­na pri­ča, ko­ju je u si­ro­ti­štu pro­na­šao na­pi­sa­nu na pa­pi­ri­ću, a gla­si ova­ko: “Za ne­ko­ga se po­bož­nog čo­vje­ka go­vo­ri­lo ka­ko je pro­la­zio gra­dom i su­sreo dje­voj­či­cu po­ha­ba­ne odje­će, ko­ja je tra­ži­la mi­los­ti­nju. Pro­la­ze­ći po­kraj nje, po­mis­li: ‘Gos­po­di­ne, ka­ko mo­žeš do­pus­ti­ti tak­vo što? Po­duz­mi ne­što!’ Na­ve­čer za vri­je­me te­le­vi­zij­skog dnev­ni­ka opa­zi je­zi­ve pri­zo­re dje­ce ko­ja umi­ru od gla­di. Po­nov­no se obra­ti Bo­gu: ‘Gos­po­di­ne, kak­va si­ro­ti­nja! Daj, uči­ni ne­što!’ Odjed­nom je čuo ja­san glas: ‘Ja sam već ne­što uči­nio – stvo­rio sam te­be!’ Ta ga je pri­ča, ka­ko ve­li, u sr­cu Afri­ke ohra­bri­la da oč­vr­s­ne i pri­hva­ti či­nje­ni­cu da čo­vjek ne mo­že po­mo­ći sva­ko­me te da da sve od se­be da is­pu­ni onu mi­si­ju zbog ko­je je on­dje i do­šao, a to je – po­mo­ći ono­li­ko ko­li­ko je to u nje­go­voj mo­ći. “Si­ro­ma­si ni­su pro­blem, nego od njih mo­že­mo na­uči­ti bit Evan­đe­lja”, ka­že pa­pa Fra­njo u svo­joj po­ru­ci za ovo­go­diš­nji pr­vi Svjet­ski dan si­ro­maš­nih, ko­ji će se obi­lje­ži­ti ove ne­dje­lje 19. stu­de­no­ga, po­t­vr­đu­ju­ći upra­vo ono što je ar­hi­tekt Be­nić su­sreo u Afri­ci. “Nas se kršćane mje­ri po kon­kret­nim djelima, a ne ispraznim ri­je­či­ma ko­je čes­to pre­la­ze pre­ko na­ših usa­na. Sve­to pi­smo nam svje­do­či da je upra­vo to bi­la jed­na od te­melj­nih to­ča­ka Cr­k­ve od nje­nih po­če­ta­ka. Pr­vi su kr­š­ća­ni stu­pi­li ‘na sce­nu svi­je­ta’ slu­že­njem si­ro­ma­ha”, ve­li pa­pa, ko­ji je taj od­lu­čio da Cr­k­va po pr­vi pu­ta obi­lje­ži dan si­ro­maš­nih. Ša­lju­ći ne­dvo­smis­le­nu po­ru­ku ka­to­li­ci­ma u ci­je­lo­me svi­je­tu. Ko­ju kao da je mla­di du­bro­vač­ki ar­hi­tekt već una­pri­jed čuo.

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.