ČE­TI­RI CR­NA SCE­NA­RI­JA

BU­DUĆ­NOS­TI HR­VAT­SKOG JE­ZI­KA (i zbog če­ga oni ni­su vje­ro­jat­ni)

Vecernji list - Hrvatska - - Hrvatska Sveučilišta - Aka­de­mik Ran­ko Ma­ta­so­vić

1Na­kon du­ge ras­pra­ve, Sa­bor od­lu­ču­je do­ni­je­ti Za­kon o hr­vat­skom je­zi­ku. Za­ko­nom se odre­đu­je da u jav­noj upo­ra­bi u Re­pu­bli­ci Hr­vat­skoj smi­je bi­ti sa­mo stan­dard­ni hr­vat­ski je­zik, one­mo­gu­ću­je se pos­lo­dav­ci­ma da tra­že od za­pos­le­ni­ka da na rad­nom mjes­tu go­vo­re en­gle­ski, a sve­uči­liš­na pre­da­va­nja i obra­ne dok­tor­skih ra­do­va na en­gle­skom je­zi­ku stro­go se ogra­ni­ču­ju. Me­đu­tim, čim je do­ne­sen, za­kon po­ti­če snaž­nu re­ak­ci­ju ve­li­ko­ga di­je­la jav­nos­ti. Na Fi­lo­zof­skom fa­kul­te­tu u Za­gre­bu sku­pi­na lin­gvis­ta i ak­ti­vis­ta pro­gla­ša­va za­kon »fa­šis­tič­kim« i or­ga­ni­zi­ra ve­li­ke de­mons­tra­ci­je na Mar­ko­vu tr­gu pod pa­ro­la­ma »Je­zik pri­pa­da na­ma, a ne va­ma« i »Pus­ti­te na­rod da go­vo­ri ka­ko oče«. Me­di­ji, odu­šev­lje­ni ak­ti­viz­mom i ela­nom mla­dih de­mons­tra­na­ta, da­ju po­dr­šku pro­s­vje­di­ma, bo­je­ći se i da će zbog no­vo­ga za­ko­na mo­ra­ti vi­še po­zor­nos­ti po­sve­ti­ti je­zič­noj kul­tu­ri svo­jih vo­di­te­lja i no­vi­na­ra. Ogla­šu­je se i po­vje­re­nik za pro­ši­re­nje Europ­ske uni­je, ko­ji iz­ra­ža­va za­bri­nu­tost zbog »auto­ri­tar­nih ten­den­ci­ja« u Hr­vat­skoj. U ni­zu stra­nih ti­sko­vi­na po­jav­lju­ju se član­ci ko­ji spo­mi­nju »bu­đe­nje du­ho­va proš­los­ti na za­pad­nom Bal­ka­nu« i pod­sje­ća­ju na »pu­ris­tič­ko lu­di­lo u NDH i je­zič­nu re­pre­si­ju de­ve­de­se­tih«. Zbog sve­ga to­ga, Vla­da za­kon ubr­zo pov­la­či i sve os­ta­je kao i pri­je.

2Na­kon du­ge ras­pra­ve, Sa­bor od­ba­cu­je pri­jed­log za­ko­na o hr­vat­skom je­zi­ku. Zbog ne­dos­tat­ka za­kon­ske re­gu­la­ti­ve, en­gle­ski je­zik sve se vi­še ču­je u me­di­ji­ma i u uči­oni­ca­ma hr­vat­skih sve­uči­li­šta. Is­to­vre­me­no, mla­di znans­tve­ni­ci za­ne­ma­ru­ju vlas­ti­ti je­zik i pi­šu dok­to­ra­te na en­gle­sko­me, a na rad­nim mjes­ti­ma stra­ni me­na­dže­ri, pred­stav­ni­ci krup­no­ga ka­pi­ta­la, zlos­tav­lja­ju hr­vat­ske rad­ni­ke pri­je­te­ći im ot­ka­zi­ma ako ne go­vo­re en­gle­ski. Na kon­cu, zbog bom­bar­di­ra­nja an­gliz­mi­ma u škol­s­tvu, biz­ni­su i me­di­ji­ma, hr­vat­ski je­zik pos­ta­je pi­dži­nom, una­ka­že­nim idi­omom bez »pra­ve« gra­ma­ti­ke i osi­ro­ma­še­na rječ­ni­ka. Me­đu­tim, ni­šta od sve­ga to­ga ne­će se os­tva­ri­ti. Stra­ni stu­den­ti ne hr­le na hr­vat­ska sve­uči­li­šta da bi se za njih is­pla­ti­lo dr­ža­ti pre­da­va­nja na en­gle­sko­me, a i pre­ma­li bi broj na­ših sve­uči­liš­nih nas­tav­ni­ka bio u sta­nju pre­da­va­ti na tom je­zi­ku. Pos­t­di­plom­ski stu­den­ti ne pi­šu dok­to­ra­te na en­gle­skom jer se od njih i ne oče­ku­je da nji­hov znans­tve­ni do­pri­nos bu­de pre­poz­nat u ino­zem­s­tvu. Da je druk­či­je, mo­žda bi ba­rem jed­no hr­vat­sko sve­uči­li­šte uš­lo u po­pis če­ti­ris­to naj­bo­ljih svjet­skih sve­uči­li­šta, što za sa­da ni­je slu­čaj. A ni na rad­no­me mjes­tu ve­li­kog te­ro­ra en­gle­skog u do­gled­no vri­je­me ne­će bi­ti: ino­zem­ni pos­lov­ni lju­di ne po­ka­zu­ju oso­bit in­te­res da se pre­se­le u Hr­vat­sku i pre­uz­mu ne­ko od do­bro pla­će­nih me­na­džer­skih mje- sta u us­pješ­nim hr­vat­skim tvrt­ka­ma. Ka­da bi se to i do­go­di­lo, rad­ni­ke bi od pri­si­le da go­vo­re en­gle­ski tre­ba­lo šti­ti­ti rad­no, a ne je­zič­no za­ko­no­dav­s­tvo. Ne­obič­no je ako u Hr­vat­skoj za­kon o ra­du bolje šti­ti rad­ni­ka od ot­pu­šta­nja nego od po­vre­de nje­go­va Us­ta­vom za­jam­če­nog pra­va da u svo­joj dr­ža­vi go­vo­ri vlas­ti­tim je­zi­kom. Na kon­cu, je­zik se ne mo­že pi­dži­ni­zi­ra­ti ni »una­ka­zi­ti« zbog pre­vi­še po­su­đe­ni­ca. To se jed­nos­tav­no u po­vi­jes­ti je­zi­ka ne do­ga­đa: je­zi­ci ne pos­ta­ju pi­dži­ni­ma zbog po­su­đi­va­nja stra­nih ri­je­či. U mno­gim europ­skim je­zi­ci­ma, ko­ji uzor­no funk­ci­oni­ra­ju kao na­ci­onal­ni stan­dar­di, ima znat­no vi­še tu­đih ri­je­či nego što će ih u hr­vat­skom ika­da bi­ti. Ru­ski je vr­lo do­bar pri­mjer, a i u en­gle­sko­me ima vi­še po­su­đe­nih nego iz­vor­nih an­glo­sak­son­skih ri­je­či. Što­vi­še, za en­gle­ski za­ci­je­lo vri­je­di da ne bi mo­gao ima­ti vi­še an­gli­za­ma nego što ih ima, pa ipak je sa­svim do­bar stan­dard­ni je­zik.

3U Eu­rop­skoj se uni­ji eko­nom­ska kri­za pro­dub­lju­je, pa pred­sjed­nik Europ­ske ko­mi­si­je is­ti­če da i ma­le zem­lje mo­ra­ju pod­ni­je­ti svoj dio te­re­ta i pro­ves­ti mje­re stro­ge šted­nje. U tom ci­lju od­lu­ču­je se da bli­sko­srod­ni i me­đu­sob­no ra­zum­lji­vi je­zi­ci ne­će vi­še mo­ći is­to­dob­no bi­ti služ­be­nim je­zi­ci­ma EU, jer je pre­vo­đe­nje na sve njih pre­sku­po. Hr­vat­skoj, Sr­bi­ji, BiH i Cr­noj Go­ri Eu­rop­ska ko­mi­si­ja upu­ću­je »pre­po­ru­ku sa za­kon­skom sna­gom« da se do­go­vo­re oko za­jed­nič­ko­ga služ­be­nog je­zi­ka. Hr­vat­ska mi­nis­tri­ca vanj­skih pos­lo­va odu­šev­lje­no poz­drav­lja pre­po­ru­ku Europ­ske ko­mi­si­je i is­ti­če ka­ko je Hr­vat­ska odu­vi­jek bi­la pi­onir re­gi­onal­ne su­rad­nje, a hr­vat­ska mi­nis­tri­ca kul­tu­re pred­la­že i po­li­tič­ki ne­utra­lan na­ziv no­vo­ga služ­be­no­ga je­zi­ka svih dr­ža­va za­pad­nog Bal­ka­na: »me­đu­sob­no ra­zum­lji­vi bal­ka­nos­la­ven­ski je­zik«. Sa­da do­la­zi do oš­tre po­le­mi­ke, ali ne o »pre­po­ru­ci« Europ­ske ko­mi­si­je, već o na­zi­vu za­jed­nič­ko­ga je­zi­ka. Pri­jed­log mi­nis­tri­ce kul­tu­re iz­a­zi­va oš­tre po­le­mič­ke re­ak­ci­je struč­ne jav­nos­ti, a oso­bi­to hr­vat­ske lin­gvis­ti­ce, biv­še pro­fe­so­ri­ce Sve­uči­li­šta u Sc­hwe­in­fur­tu i auto­ri­ce na­gra­đi­va­ne knji­ge o je­zi­ku i na­ci­ona­liz­mu, ko­ja tvr­di da bi se je­zik tre­bao zva­ti »sr­p­sko­hr­vat­ski« s ar­gu­men­tom »da je u na­uci odav­na do­ka­za­no da za­jed­nič­ki je­zik tre­ba ta­ko da se zo­ve«. U Sr­bi­ji pak prev­la­da­va miš­lje­nje da za­jed­nič­kim je­zi­kom go­vo­re Sr­bi svih tri­ju vje­ro­is­po­vi­jes­ti, kao i svi Sr­bi ko­ji ži­ve u dr­ža­va­ma nas­ta­lim ras­pa­dom Ju­gos­la­vi­je i drug­dje, pa je za­to naj­is­prav­ni­je da se jed­nos­tav­no zo­ve – sr­p­ski. Na kra­ju na­ziv »me­đu­sob­no ra­zum­ljiv bal­ka­nos­la­ven­ski« po­bje­đu­je jer je pamt­lji­vi­ji oni­ma ko­ji ne zna­ju gdje su Hr­vat­ska i Sr­bi­ja, ali ču­li su za Bal­kan. To se jav­nos­ti pri­ka­zu­je kao ve­lik us­pjeh hr­vat­ske vanj­ske po­li­ti­ke. Ni od ovo­ga sce­na­ri­ja ne­će bi­ti ni­šta, ne za­to što se u Hr­vat­skoj ne bi naš­lo do­volj­no po­li­ti­ča­ra ko­ji su za po­li­tič­ke bo­do­ve i po­hva­le iz Bruxel­le­sa sprem­ni žr­tvo­va­ti na­ci­onal­ne in­te­re­se i hr­vat­sku je­zič­nu sa­mo­bit­nost, već sto­ga što Sr­bi­ja, Bos­na i Her­ce­go­vi­na i Cr­na Go­ra još de­set­lje­ći­ma ne­će pos­ta­ti čla­ni­ca­ma EU.

4Mi­nis­tar­stvo zna­nos­ti, obra­zo­va­nja i spor­ta Re­pu­bli­ke Hr­vat­ske od­lu­ču­je sta­ti na kraj ka­osu u pra­vo­pi­su i do­ni­je­ti je­dins­tven i obve­zu­ju­ći pra­vo­pis za sve jav­ne i dr­žav­ne ins­ti­tu­ci­je. Os­ni­va se po­vje­rens­tvo ko­je­mu je za­da­ća na te­me­lju pos­to­je­ćih pra­vo­pi­sa sas­ta­vi­ti no­vi služ­be­ni pra­vo­pis u ko­jem će bi­ti pri­hva­će­na sa­mo naj­bo­lja rje­še­nja (a oso­bi­to ona ko­ja su po­du­dar­na s pra­vo­pis­nim pra­vi­li­ma ko­ja sli­je­de os­ta­le dr­ža­ve u re­gi­ji gdje se go­vo­ri me­đu­sob­no ra­zum­lji­vim je­zi­ci­ma). Još pri­je no što se po­vje­rens­tvo pr­vi put sas­ta­lo pre­mi­jer naj­av­lju­je da bez ob­zi­ra na bu­du­ću od­lu­ku o no­vom pra­vo­pi­su on ni­ka­da ne­će pi­sa­ti ras­tav­lje­no »ne ću«, a mno­go­broj­ni pri­vat­ni iz­da­va­či od­lu­ču­ju da se na njih od­lu­ka Mi­nis­tar­stva zna­nos­ti, obra­zo­va­nja i spor­ta RH ne od­no­si, te da ni­ka­da ne­će pri­hva­ti­ti sas­tav­lje­no pi­sa­nje »ne­ću«. Su­oče­no s tak­vim pri­tis­ci­ma, po­vje­rens­tvo do­no­si kom­pro­mis­nu od­lu­ku da se ubu­du­će ima pi­sa­ti »neć u»... I ovaj sce­na­rij pro­pa­da već na­kon slje­de­ćih iz­bo­ra. Ta­da Mi­nis­tar­stvo zna­nos­ti, obra­zo­va­nja i špor­ta RH do­ki­da pret­hod­nu od­lu­ku Mi­nis­tar­stva zna­nos­ti, obra­zo­va­nja i spor­ta RH, s obraz­lo­že­njem da ni­je pro­ve­de­na do­volj­no op­sež­na jav­na ras­pra­va o no­vom pra­vo­pi­su. Od­lu­ču­je se da tre­ba os­no­va­ti po­vje­rens­tvo ko­je će na te­me­lju jav­ne ras­pra­ve do­ni­je­ti smjer­ni­ce o ujed­na­či­va­nju pra­vo­pis­nih rje­še­nja na os­no­vi pos­to­je­ćih pra­vo­pi­sa, te­me­ljem ko­jih će Mi­nis­tar­stvo pred­lo­ži­ti neo­bve­zu­ju­će pre­po­ru­ke o pri­mje­ni pra­vo­pi­sa u jav­nim i dr­žav­nim us­ta­no­va­ma. No če­tve­ro­go­diš­nji iz­bor­ni cik­lus pre­krat­ko je vri­je­me za pro­ved­bu i ovih od­lu­ka... Na­kon sve­ga ovo­ga, či­ta­lac će za­ci­je­lo po­mis­li­ti da sam ja ne­po­prav­lji­vi op­ti­mist, kad ne vje­ru­jem ni u je­dan od na­ve­de­nih cr­nih sce­na­ri­ja o bu­duć­nos­ti hr­vat­sko­ga je­zi­ka. Ali ni­šta ni­je da­lje od is­ti­ne. Pri­mi­je­tit će­te da svi do sa­da na­bro­je­ni cr­ni sce­na­ri­ji ima­ju jed­no za­jed­nič­ko obi­ljež­je, bu­du­ći da pro­iz­la­ze iz od­lu­ka ko­je je ne­ko služ­be­no ti­je­lo do­ni­je­lo ili pro­pus­ti­lo do­ni­je­ti. Ali, po mo­jem miš­lje­nju, za ra­zvi­tak stan­dard­nog je­zi­ka »ve­li­ke od­lu­ke« znat­no su ma­nje važ­ne od upor­nog i pos­to­ja­nog ra­da na iz­grad­nji obra­zov­nog sus­ta­va, kul­tur­nih i in­te­lek­tu­al­nih ins­ti­tu­ci­ja i po­vje­re­nja u njih i nji­ho­vu bu­duć­nost. A u Hr­vat­skoj upra­vo na tom po­lju iz­ra­zi­to lo­še sto­je stva­ri. Vo­lio bih da ovaj tekst mo­gu za­vr­ši­ti s čvr­stim uvje­re­njem da će s hr­vat­skim je­zi­kom sve bi­ti u re­du, kao što će sve bi­ti u re­du i s Hr­vat­skom, ali ne mo­gu to sa si­gur­noš­ću tvr­di­ti. Hr­vat­ski je je­zik na­ci­onal­na ins­ti­tu­ci­ja, ko­ju su iz­gra­đi­va­le ge­ne­ra­ci­je naj­bo­ljih umo­va i naj­na­da­re­ni­jih umjet­ni­ka ove zem­lje. Kao ta­kav, i on di­je­li sud­bi­nu dru­gih naj­vi­ših kul­tur­nih i znans­tve­nih ins­ti­tu­ci­ja u Hr­vat­skoj, i tr­pi zbog dras­tič­nog pa­da po­vje­re­nja u njih. Ako Vi­je­će za nor­mu hr­vat­sko­ga stan­dard­nog je­zi­ka mo­že bi­ti ras­pu­šte­no, a da se in­te­lek­tu­al­na jav­nost zbog to­ga oso­bi­to ne uz­bur­ka, što mo­že­mo za­klju­či­ti o po­vje­re­nju jav­nos­ti u na­še naj­vi­še kul­tur­ne i znans­tve­ne ins­ti­tu­ci­je!? Ni­ti pot­pu­nom ne­bri­gom za pi­ta­nja nor­me, ni­ti za­ko­ni­ma i pro­pi­si­ma ne­će­mo uvje­ri­ti na­šu dje­cu da im je stan­dard­ni hr­vat­ski je­zik uop­će po­tre­ban, da je vi­še co­ol do­bro go­vo­ri­ti hr­vat­ski nego lo­še go­vo­ri­ti en­gle­ski. No ka­ko ona mo­gu vje­ro­va­ti da je vri­jed­no nje­go­va­ti hr­vat­ski stan­dard­ni je­zik i upoz­na­va­ti nje­go­vu po­vi­jest, ako im je glav­na am­bi­ci­ja is­ko­ris­ti­ti svo­je obra­zo­va­nje da bi što pri­je emi­gri­ra­li u ne­ku zem­lju gdje se uop­će ne go­vo­ri hr­vat­ski? Ka­ko hr­vat­ski je­zik mo­že bi­ti us­pje­šan pro­jekt pret­hod­nih ge­ne­ra­ci­ja, ako Hr­vat­ska to ni­je? To je ono če­ga se ja bo­jim.

KA­KO HR­VAT­SKI JE­ZIK MO­ŽE BI­TI US­PJE­ŠAN PRO­JEKT PRET­HOD­NIH GE­NE­RA­CI­JA, AKO HR­VAT­SKA TO NI­JE?

Il­či­ća, iako smo svjes­ni da je ri­ječ o uh­ljeb­lje­nju, po­ka­zu­ju da će se i ta­mo po­ku­ša­ti na­met­nu­ti svje­to­na­zor ko­ji nam se na­me­će na mno­gim dru­gim po­lji­ma. I o to­me go­vo­ri ova pred­sta­va. No, Marko Tor­ja­nac pot­pi­su­je i adap­ta­ci­ju tek­s­ta.

Marko: Bio sam za­te­čen po­nu­dom, jer ka­da go­di­na­ma ra­di­te u svo­jem ka­za­li­štu, nit­ko vi­še ne mis­li na vas. Na ne­ki ste na­čin za­klju­ča­ni u ka­za­li­štu i lju­di­ma iz­van fo­ku­sa. No, tekst mi se do­pao jer ko­mu­ni­ci­ra sa stvar­noš­ću, go­vo­ri o na­ma da­nas, i to ne ba­nal­no. Na pr­vom raz­go­vo­ru is­tak­nuo sam da ga tre­ba oz­bilj­no adap­ti­ra­ti, jer on go­vo­ri o Ame­ri­ci osam­de­se­tih, a tre­ba­lo ga je pre­ba­ci­ti u Hr­vat­sku da­nas. Na­rav­no, pos­to­je raz­li­ke, i to ve­li­ke, jer svi­jet se odon­da ja­ko pro­mi­je­nio, ali ka­da smo se nas tro­je o to­me do­go­vo­ri­li, pri­hva­tio sam se i adap­ta­ci­je. Ho­će li pu­bli­ka, su­oče­na s hr­vat­skom stvar­noš­ću, umri­je­ti od smi­je­ha ili će lu­pa­ti gla­vom o zid?

Gor­da­na: Ori­gi­na­lan nas­lov (La­ug­hing Wild, nap. a.) pr­vo smo pre­ve­li kao “Div­lji smi­jeh”, a u igri bio je i nas­lov “Da puk­neš od smi­je­ha”, no na kra­ju je to “Za umri­je­ti od smi­je­ha”. Taj nas­lov ori­gi­na­la za­pra­vo po­tje­če od Bec­ket­ta, iz ko­ma­da “Sret­ni da­ni”, to je iz ulom­ka ko­ji go­vo­ri po­ko­pa­na že­na.

Marko: Za­klju­či­li smo da se kod nas u Hr­vat­skoj uglav­nom umi­re, na raz­ne na­či­ne, a ovo je sa­mo je­dan od njih. No, bit će smi­je­ha, smi­jat će­mo se sa­mi­ma se­bi i vlas­ti­tim mu­ka­ma? Marko: Bit će smi­je­ha. Gor­da­na: Mo­žda je naj­toč­ni­ji na­ziv ko­ji je Marko dao ko­ma­du, a to je sa­ti­rič­na fan­ta­zi­ja. Ma­rio: A ja ga zo­vem stand up tra­ge­di­ja. Gor­da­na: I to je ja­ko do­bra de­fi­ni­ci­ja. U kak­vom su od­no­su li­ko­vi? Marko: Sk­lad­no is­pre­ple­te­ni! O.K. ra­zu­mi­jem da ne že­li­te ot­kri­ti ni je­dan de­talj pred­sta­ve, ali za­mis­li­te da obja­vim nas­lov: Gor­da­na Ga­džić i Marko Tor­ja­nac na sce­ni sk­lad­no is­pre­ple­te­ni.

Gor­da­na: Od­lič­no. Svi će do­ći. Pro­dat će­mo ne­ko­li­ko pred­sta­va dok lju­di ne shva­te da to baš i ni­je ta­ko.

Marko: Ra­di se o slu­čaj­nom su­sre­tu ko­ji mi­je­nja sve.

Ma­rio: To je to, oni se su­sret­nu i to po­kre­ne emo­tiv­ne oki­da­če u sva­kom od njih. Čak se i dos­ta br­zo ras­ta­nu, ali već je po­kre­nut do­mi­no-efekt raz­miš­lja­nja i emo­ci­ja, jer su­sret im otvo­ri oči i jasno vi­de u kak­vom druš­tvu ži­ve. To su po­mak­nu­ti li­ko­vi, oni su, re­ci­mo to ta­ko, na­ši su­gra­đa­ni i su­gra­đan­ke ko­je kad ih su­sret­ne­mo na uli­ci obi­đe­mo u ma­lo ši­rem lu­ku jer su svo­jim po­na­ša­njem do­volj­no ek­s­cen­trič­ni da is­ka­ču iz ma­tri­ce. Oni su ri­di­ku­li?

Ma­rio: Na ne­ki na­čin da, ali mi se za­pra­vo ov­dje pi­ta­mo je­su li bo­les­ni oni ili druš­tvo u ko­jem ži­ve. Oni tak­vi kak­vi je­su is­pa­da­ju nor­mal­ni­ji od lju­di oko njih.

Marko: Oni ni­su mo­gli ne bi­ti auten­tič­ni. Upra­vo zbog to­ga nam do­bro re­flek­ti­ra­ju sli­ku to­ga što smo mi. Za­to smo i u naj­a­vu pred­sta­ve od­lu­či­li sta­vi­ti re­če­ni­cu: “Oni su od­lu­či­li po­lu­dje­ti ka­ko bi na­ma po­ka­za­li da ni­smo nor­mal­ni”. Oni su ogle­da­lo druš­tva, ali upra­vo za­to što su to rub­ni li­ko­vi, ja­ko su pre­poz­nat­lji­vi. Mis­lim da će se pu­bli­ka pre­poz­na­ti u to­me što se njih dvo­je usu­đu­ju iz­go­vo­ri­ti, jer sve što pa­met­ni mis­le, lu­di go­vo­re. U zad­nje vri­je­me kroz umjet­nost sve ja­če pro­bi­ja naš stvar­ni i sva­kod­nev­ni ži­vot, i to ne na onu pr­vu lop­tu ko­pa­nja po kon­tej­ne­ri­ma?

Marko: Mis­lim da do­la­zi vri­je­me u ko­jem će ka­za­li­šte bi­ti sve di­rek­t­ni­je. Shva­ti­li smo da se me­ta­fo­re ne ra­zu­mi­ju. Pos­ta­li smo to­tal­no de­in­te­lek­tu­ali­zi­ra­no druš­tvo ko­je te­ško raz­go­va­ra na in­te­lek­tu­al­noj ra­zi­ni. Je­dan me stra­nac pi­tao mis­lim li ja da lju­di ra­zu­mi­ju to što im že­lim sa sce­ne po­ru­či­ti. Re­kao sam ka­ko se na­dam da je ta­ko, a on mi je na to od­go­vo­rio da bi ra­zu­mje­li sa­mo da ih sa sce­ne po­ša­ljem u tri...

Gor­da­na: A ov­dje će­mo baš to i na­pra­vi­ti. Ko­li­ko ja gle­dam pred­sta­ve, vas dvo­je ste pr­vi put za­jed­no na sce­ni. Ka­ko ste se pre­poz­na­li? Gor­da­na: Ja­ko te­ško! Marko: Baš kao dvo­je lu­đa­ka. Ma­rio: A ja sam tu psi­hi­ja­tar. Što ka­že re­da­telj, dok­le su do­gu­ra­li u tom lu­di­lu?

Ma­rio: To je pred­sta­va u nas­ta­ja­nju, pod­lož­na raz­li­či­tim in­ter­pre­ta­ci­ja­ma. Sva­ki put ka­da po­mis­li­mo da u ne­če­mu pre­tje­ru­je­mo, stvar­nost nas de­man­ti­ra. Ko­li­ko god mi ma­štom ode­mo u fan­ta­zi­ju, u na­dre­al­no, u Hr­vat­skoj se do­go­di ne­što bi­zar­ni­je od to­ga. Ili u Lon­do­nu, sve­jed­no. To je ak­tu­al­na pri­ča o sa­ti­ri: ka­ko je ra­di­ti ka­da vas “na­di­gra” sva­ki TV Dnev­nik?

Marko: Sa­ti­re za­pra­vo ne­ma jer vla­da strah. Ži­vi­mo u de­mo­kra­ci­ji, ali za­mje­ri­ti se ne­ko­me tko je po­li­tič­ki mo­ćan, u Hr­vat­skoj je opas­no.

Ma­rio: Opas­no je ne sa­mo za ka­ri­je­ru nego i za eg­zis­ten­ci­ju, umjet­nič­ku eg­zis­ten­ci­ju.

Gor­da­na: A mi i da­lje ži­vi­mo. Marko: Ili ži­vo­ta­ri­mo. Ma­rio: Ka­za­li­šte je da­nas pos­ta­lo da­ske ko­je ži­vo­ta­re­nje zna­če.

Gor­da­na: Ako ovo ne pre­ži­vi­mo, zna se tko je kriv, tko je pri­la­go­dio tekst. Ma­rio: Ti su stra­ho­vi za­is­ta sve pri­sut­ni­ji. Svi mi mo­že­mo oti­ći u za­bav­ljač­ki te­atar, ma­lo se smi­je­mo, za­ba­vi­mo i za­bo­ra­vi­mo što nas va­ni če­ka. Svi smo po­ka­za­li da mo­že­mo na­pra­vi­ti tak­ve pred­sta­ve. Ali ov­dje smo druk­či­ji, kao dvor­ske lu­de ko­je se je­di­ne usu­de kra­lju re­ći is­ti­nu. I za­to je to sa­ti­ra u pu­nom smis­lu te ri­je­či.

Sve što pa­met­ni mis­le, lu­di go­vo­re i za­to će se pu­bli­ka la­ko pre­poz­na­ti u ju­na­ci­ma pred­sta­ve

DA­VOR VIŠNJIĆ/ PIXSELL

Bit će to sa­ti­rič­na fan­ta­zi­ja ili stand up tra­ge­di­ja, ka­ko vam dra­go, po­ru­ču­je eki­pa

Pla­kat pred­sta­ve naj­av­lju­je li­ko­ve ko­ji od­ska­ču od pro­sje­ka

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.