MARKO VUČETIĆ

Vecernji list - Hrvatska - - Panorama -

pro­ble­me u nje­zi­noj re­ali­za­ci­ji?

Kri­za obra­zo­va­nja najpogubnija je kri­za jer svi, na ovaj ili onaj na­čin, pos­ta­je­mo nje­zi­ne žr­tve. Tre­ba priz­na­ti da naš obra­zov­ni sus­tav ni­je sa­svim loš, lo­še po­li­ti­ke mo­gu ga uči­ni­ti i go­rim. Na­ši biv­ši uče­ni­ci i stu­den­ti ra­de po ci­je­lom svi­je­tu – dak­le, zna­ju i mo­gu. Ku­ri­ku­lar­na je re­for­ma po­treb­na, ali ona ne smi­je biti sred­stvo us­kr­s­nu­ća nad­moć­nog po­li­tič­kog su­bjek­ta, ne smi­je biti ins­tru­ment ko­jim se mje­ri sna­ga po­je­di­ne po­li­tič­ke op­ci­je, a to sa­da upra­vo jest. Umjes­to da za­poč­ne­mo s ku­ri­ku­lar­nom re­for­mom, mi smo za­po­če­li s re­for­mom po­li­tič­kog do­go­vo­ra o to­me to će do­bi­ti po­li­tič­ki pro­tek­to­rat nad re­for­mom.

U Sa­bor ste uš­li kao ne­za­vis­ni zas­tup­nik na lis­ti Mos­ta. Što vas je mo­ti­vi­ra­lo na ula­zak u po­li­ti­ku i ko­je vas te­me po­seb­no za­ni­ma­ju?

U po­li­ti­ku sam ušao zbog mo­guć­nos­ti da su­dje­lu­jem u kre­ira­nju po­li­ti­ke ko­ja se na­la­zi iz­me­đu gra­đan­skog ak­ti­viz­ma i po­li­tič­ke stran­ke. Most je ta­da bio sub­po­li­tič­ka i sub­s­tra­nač­ka struk­tu­ra, vi­še to ni­je. Mo­je su te­me sve te­me ko­je se ti­ču po­šti­va­nja ljud­skih pra­va, obra­zo­va­nja, zna­nos­ti, kul­tu­re, spre­ča­va­nja su­ko­ba in­te­re­sa. Naš mi­kro­svi­jet svi­jet je mak­si­mal­ne pro­vo­ka­ci­je zbog to­ga što umjes­to so­ci­jal­ne dr­ža­ve ima­mo dr­ža­vu ko­ja us­pješ­no pro­du­ci­ra so­ci­jal­ne slu­ča­je­ve.

Sma­tra­te da su stran­ke pro­tu­hu­ma­ne? Ka­ko on­da funk­ci­oni­ra­te u Klu­bu zas­tup­ni­ka jed­ne stran­ke?

Ka­da ka­žem da su stran­ke pro­tu­hu­ma­ne, po­naj­pri­je mis­lim na svoj od­nos pre­ma stran­ka­ma, ne i na od­nos stra­nač­kog člans­tva pre­ma stran­ci, oni, ne­sum­nji­vo, sma­tra­ju da im je stran­ka hu­ma­na i sve­ta. Čo­vjek ima ra­zum ko­ji mu da­je eg­zis­ten­ci­jal­ni sa­dr­žaj i vo­lju ko­jom od­lu­ču­je. Stran­ka, na­pro­tiv, imi­ti­ra tu bit­nu ljud­sku struk­tu­ru ta­ko da stra­nač­ki pro­gram imi­ti­ra, pa on­da i po­ni­šta­va ra­zum, a od­lu­ke stra­nač­kih ti­je­la imi­ti­ra­ju, pa on­da i po­ni­šta­va­ju vo­lju. Da je ovo bol­na is­ti­na, jas­no nam je iz ri­jet­kog, ali ipak zna­ko­vi­tog za­zi­va člans­tva da u ne­kim slu­ča­je­vi­ma gla­su­ju po sa­vjes­ti – dak­le, iz­gub­lje­noj ili stran­ci pre­da­noj ka­te­go­ri­ji. Most je stran­ka, ali Klub Mos­ta ni­je sa­mo klub stran­ke, u nje­mu ko­eg­zis­ti­ra­ju stra­nač­ki i ne­za­vis­ni zas­tup­ni­ci. Kad sam već pret­hod­no spo­me­nuo imi­ti­ra­nje, u na­šem od­no­su vje­što imi­ti­ram pro­ces se­ku­la­ri­za­ci­je. Odvo­je­ni smo, ja ne za­la­zim u stra­nač­ku sve­tost, a oni ne­ma­ju pris­tup auto­no­mi­ji mo­je pro­fa­nos­ti.

Vje­ru­je­te da bi svi zas­tup­ni­ci, po­put vas ko­ji pri­ma­te pla­ću s fa­kul­te­ta, tre­ba­li vo­lon­ti­ra­ti u Sa­bo­ru. Spa­da li to u po­pu­li­zam pro­tiv ko­jeg čes­to is­tu­pa­te na druš­tve­nim mre­ža­ma – jer i zas­tup­ni­ci mo­ra­ju pla­ća­ti ra­ču­ne, a ve­ći­nu pos­lo­va na­kon do­bi­va­nja man­da­ta za­pra­vo ne smi­ju ra­di­ti?

Ni­je po­pu­li­zam, ne­go po­pu­la­ri­za­ci­ja vo­lon­ti­ra­nja i po­li­ti­ka ko­je ni­su gr­če­vi­ta bor­ba za po­li­tič­ko rad­no mjes­to. Zas­tup­ni­ci bi u pra­vi­lu, osim u ri­jet­kim iz­u­ze­ci­ma ka­da uis­ti­nu pos­to­ji su­kob in­te­re­sa, tre­ba­li vo­lon­ti­ra­ti. Ne za­la­žem se da vo­lon­ti­ra­nje pos­ta­ne obve­zu­ju­će, ali ako, kao u mo­jem slu­ča­ju, pos­to­ji mo­guć­nost da os­ta­ne­te na iz­van­po­li­tič­kom rad­nom mjes­tu, sma­tram da pri­hva­ća­njem te mo­guć­nos­ti, zbog dos­lu­ha s re­al­nim ži­vo­tom i re­al­nim ži­vot­nim ulo­ga­ma, po­ka­zu­je­mo gdje pri­pa­da­mo i kamo stre­mi na­še dje­lo­va­nje – je li to po­li­ti­ka zbog re­al­nog ži­vo­ta i za re­al­ni ži­vot ili je to po­li­ti­ka kao pri­je­va­ra i iz­i­gra­va­nje obe­ća­nog. Mno­gi u pret­po­li­tič­kom ži­vo­tu sva­šta obe­ća­va­ju, a on­da, ia­ko mo­gu iz­a­bra­ti vo­lon­ti­ra­nje, iz­a­be­ru pro­fe­si­onal­no ob­na­ša­nje zas­tup­nič­ke duž­nos­ti i pro­ka­zu­ju se već na pr­vom ko­ra­ku. To ni­su čak ni po­pu­lis­ti, ne­go ne­sret­ni voj­ni­ci po­ra­že­ni vlas­ti­tim oruž­jem.

Za­što se na­kon ovog man­da­ta ne mis­li­te vi­še kan­di­di­ra­ti?

De­mo­kra­ci­ja je vla­da­vi­na na­ro­da, tre­ba da­ti mo­guć­nost da i dru­gi bu­du bi­ra­ni i iz­a­bra­ni, a ne da jed­ni ima­ju pra­vo bi­ra­ti, a dru­gi sma­tra­ju da je nji­ho­vo pra­vo da ih se bi­ra. To je pa­ro­di­ja de­mo­kra­ci­je u ko­joj od­bi­jam su­dje­lo­va­ti.

‘NAJPOGUBNIJA KRI­ZA’ Kri­za obra­zo­va­nja je najpogubnija, svi smo nje­zi­ne žr­tve. Tre­ba re­ći da sav obra­zov­ni sus­tav ni­je loš O OBRA­ZO­VA­NJU Mo­je su te­me one ko­je se ti­ču po­što­va­nja ljud­skih pra­va, kul­tu­re, zna­nos­ti, obra­zo­va­nja Svi bi zas­tup­ni­ci tre­ba­li vo­lon­ti­ra­ti, osim u ri­jet­kim slu­ča­je­vi­ma su­ko­ba in­te­re­sa

PATRIK MACEK/PIXSELL

Bo­kelj­ski mor­na­ri Ka­da je iz­as­lans­tvo bi­lo u Sa­bo­ru RH, do­ma­ći­ni su im bi­li zas­tup­ni­ci Mos­ta: To­mis­lav Ža­gar i Marko Vučetić

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.