Felj­ton Mo­no­gra­fi­ja o Ivi­ci Vi­do­vi­ću, 2. dio

Vecernji list - Hrvatska - - Panorama -

Vo­lim film. Vo­lim fil­mo­ve u ko­ji­ma je Ivi­ca igrao. Ne­ke. Vo­lim nje­go­ve film­ske ulo­ge. Pu­no njih. Bi­lo mi je, dak­le, po­seb­no sta­lo da film­ski seg­ment nje­go­va ra­da ov­dje bu­de pred­stav­ljen u pu­noj ra­sko­ši. Du­go sam pro­miš­lja­la ka­ko to na­pra­vi­ti, s kim to na­pra­vi­ti, no, da ne za­ma­ram pu­no s de­ta­lji­ma, kar­te mi se ni­ka­ko ni­su otva­ra­le, kao da je že­lja za sa­vr­šens­tvom baš u tom seg­men­tu stva­ra­la ne­pre­mos­ti­ve pre­pre­ke. U jed­nom tre­nut­ku, već na ru­bu oča­ja, od­lu­či­la sam usu­di­ti se, pri­hva­ti­ti iz­a­zov i kre­nu­ti sa­mos­tal­no u avan­tu­ru. S ve­li­kom sam strep­njom kre­nu­la, s ve­li­kim op­te­re­će­njem i od­go­vor­noš­ću, što me u star­tu pot­pu­no blo­ki­ra­lo, tek­s­to­vi su nas­ta­ja­li du­go, bi­le su to te­ške po­ro­đaj­ne mu­ke.

Me­ho iz “Kad ču­ješ zvo­na”

Spon­ta­no sam kre­nu­la od fil­ma do fil­ma ba­ve­ći se ne sa­mo Ivi­či­nim ulo­ga­ma, već ci­je­lim kon­tek­s­tom u ko­jem je nas­ta­ja­la sva­ka po­je­di­na film­ska priča, po­ku­ša­la sam u bes­kra­ju ar­hiv­ske gra­đe is­ci­je­di­ti elik­sir, ot­kri­ti sva­ki put iz­no­va baš onu jez­gru ko­ja taj film či­ni za­nim­lji­vim. Kro­ni­ka jed­nog vre­me­na kroz film i oko fil­ma, je­dan ži­vo­pi­san vre­me­plov. Te­ma, re­da­te­lji, part­ne­ri, tra­go­vi kri­tič­kih os­vr­ta, sje­ća­nja, pi­kan­te­ri­je, do­go­dov­šti­ne sa sni­ma­nja. I On. Tra­ži­la sam ga u toj gra­đi ko­ju sam du­go­traj­no i mu­ko­tr­p­no skup­lja­la, ko­ju sam stras­no is­tra­ži­va­la. Pro­na­la­zi­la sam skri­ve­na zna­če­nja, ot­kri­va­la sam ga u me­ni do­tad ne­poz­na­tim kra­jo­li­ci­ma. Že­lje­la sam što vi­še do­ku­men­tar­nih is­ka­za da sli­ka vre­me­na bu­de auten­tič­na, ta­ko da nje­go­va priča bu­de is­ti­ni­ta. Ni­sam se li­bi­la re­ći da ne­ke ulo­ge baš i ni­su bi­le bri­ljant­ne. Ve­li­ki je on glu­mac, mo­že to iz­dr­ža­ti. I ne sa­mo glu­mac. Ve­li­ki je on čo­vjek. Is­ti­nit, jed­nos­ta­van, du­ho­vit, tu­žan. Nje­žan. Ali iz­nad sve­ga is­ti­nit. Že­lje­la sam po­li­fo­ni­ju gla­so­va. Ah, ve­li­ka­ni ko­ji su ga uči­ni­li be­s­mrt­nim – Ži­vo­jin Pav­lo­vić, Kr­sto Pa­pić, Van­ča Klja­ko­vić i Zo­ran Ta­dić – otiš­li su u svje­to­ve iz ko­jih vi­še ni­su mo­gli svje­do­či­ti. Za­to sam ih tra­ži­la u ese­ji­ma, ogle­di­ma, os­vr­ti­ma, in­ter­v­ju­ima, obos­tra­nim sje­ća­nji­ma na za­jed­nič­ke su­sre­te. U pri­ču sam ut­ka­la i ri­je­či ko­je su po­seb­no za ovu knji­gu na­pi­sa­li re­da­te­lji i Ivi­či­ni pri­ja­te­lji Bog­dan Ži­žić, Bran­ko Ivan­da te knji­žev­nik i kri­ti­čar Ju­ri­ca Pa­vi­čić. Sve os­ta­lo pre­pu­štam tra­ga­nju či­ta­te­lja... Na­pi­sa­la je ovo Gor­da­na Ga­džić na po­čet­ku po­glav­lja “Film­ske šez­de­se­te i se­dam­de­se­te”. Ulo­ga Tur­či­na Me­he u fil­mu “Kad ču­ješ zvo­na” Ivi­ci je pro­mi­je­ni­la ži­vot. Bi­la je to slo­je­vi­ta, za­okru­že­na epi­zo­da, vr­lo efek­t­na, od one vr­ste ulo­ga oko ko­jih se ple­te glav­ni do­ga­đaj fil­ma. Sce­na­rij je nas­tao po is­ti­ni­tim do­ga­đa­ji­ma ko­je je u svo­jim Rat­nim dnev­ni­ci­ma opi­sao Ivan Šibl, auten­tič­ni svje­dok tih kr­va­vih zbi­va­nja na sa­mom po­čet­ku ra­ta 1941. go­di­ne, na pros­to­ru ko­ji obu­hva­ća ne­ko­li­ko ba­nij­skih se­la. Pros­tor ma­li, mrž­nja velika. Tri vje­re, tri bo­ga na je­dan ko­ma­dić zem­lje! Ne­mam ja ni­šta pro­tiv Bo­ga, sa­mo kad se tri bo­ga pre­tvo­re u tri no­ža… ključ­na je re­če­ni­ca i idej­no čvo­ri­šte fil­ma, pre­uze­ta, po ri­je­či­ma sa­mog Vr­do­lja­ka, od Ive An­dri­ća. (Pi­sma iz 1920.) Po­seb­no je za­nim­lji­vo što je lik Me­he pi­san po stvar­noj oso­bi, o če­mu svje­do­či i sam pi­sac Dnev­ni­ka: Taj Me­ho pot­pu­no je stvar­no li­ce... Ivi­ca je Me­hu bri­ljant­no odi­grao. Po­seb­no priz­na­nje, važ­ni­je od svih is­pi­sa­nih re­cen­zi­ja, do­bio je od svo­jeg part­ne­ra, Pav­la Vu­isi­ća. Na pi­ta­nje no­vi­na­ra je li ži­ri na Fes­ti­va­lu glu­mač­kih os­tva­re­nja u Ni­šu ne­ko­me uči­nio ne­što na­žao, le­gen­dar­ni Pa­ja re­kao je: “Ve­ro­vat­no da jes­te. Mis­lim da je ma­li Ivi­ca Vi­do­vić tre­bao da do­bi­je ne­ku od vred­ni­jih na­gra­da. Nje­go­va ulo­ga Tur­či­na u fil­mu ‘Kad ču­ješ zvo­na’ je sa­vr­še­na. Nje­mu tu ni­šta ni­je bi­lo re­ži­ra­no. On je to ta­ko ‘uka­pi­rao’ da sam bio za­pa­njen: kad se bo­ji, kad ga uda­ram, kad pla­če, ce­lo vre­me imao sam uti­sak da se on stvar­no pres­tra­šio, da se odis­ta bo­jao. Ka­ko on to ra­di?! Ve­oma

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.