“Ra­skid s troj­kom, od­mah! Mi smo s va­ma”

Pra­vi pre­go­vo­ri s kre­di­to­ri­ma još ni­su ni po­če­li, a već se pri­bli­ža­vao tre­nu­tak ka­da će­mo mo­ra­ti ili ra­ski­nu­ti s nji­ma ili im se pre­da­ti. Ljudi su nas po­ti­ca­li na ovo pr­vo

Vecernji list - Hrvatska - - Panorama - Pri­re­di­la Na­ta­ša Vla­šić Smre­kar na­ta­sa.vla­sic-smre­kar@ve­cer­nji.net

Oba­ma, Lew, MMF, sva­ki ban­kar na Wall Stre­etu i u Cityju, svi su oni shva­ća­li da su mje­re šted­nje okrut­na, ne­uobi­ča­je­na i glu­pa kaz­na

“Kad je re­vo­lu­ci­ja do­ni­je­la išta osim pro­pas­ti?” Ko­le­ga pre­da­vač na Sve­uči­li­štu East An­glia, gdje sam pre­da­vao sre­di­nom osam­de­se­tih, jed­nom mi je pos­ta­vio to pi­ta­nje. Za nje­ga, En­gle­za na­dah­nu­tog miš­lju Ed­mun­da Bur­kea, od­go­vor na to pi­ta­nje, bre­me­ni­to is­ti­nom i mu­droš­ću, sam se po se­bi na­me­tao: ni­ka­da. Za jed­nog Gr­ka to je glu­post. Na­ša zem­lja ne bi ni pos­to­ja­la da ni­je bi­lo re­vo­lu­ci­je 1821. go­di­ne – us­tan­ka pro­tiv Osman­skog Car­stva, ko­ji je imao sla­baš­ne iz­gle­de za us­pjeh i ko­jem se u to do­ba, sma­tra­ju­ći ga ne­pro­miš­lje­nim, pro­ti­vio ve­lik dio grč­ke eli­te. Dva­de­set pe­tog ožuj­ka sva­ke go­di­ne sva­ko se­lo, mjes­to i grad u dr­ža­vi or­ga­ni­zi­ra sve­ča­nu po­vor­ku u pros­la­vu tog ne­pro­miš­lje­nog, uto­pij­skog či­na ko­ji se te­me­ljio na sli­je­poj vje­ri i iz ko­jeg se, go­to­vo slu­čaj­no, ro­di­la mo­der­na Grč­ka. Mo­ram priz­na­ti da sam te pa­ra­de odu­vi­jek sma­trao ma­lo pre­vi­še ki­čas­ti­ma i mi­li­ta­ris­tič­ki­ma, no či­ni­lo se da je 2015. duh us­tan­ka iz 1821. za ve­ći­nu Gr­ka po­pri­mio no­vo zna­če­nje. To je pro­lje­će obi­lo­va­lo još ne­či­me osim div­ljim cvi­je­ćem i las­ta­vi­ca­ma: osje­ća­jem po­no­sa i dos­to­jans­tva ko­ji je po­nov­no bu­jao u ci­je­loj zem­lji, kao i u grč­koj di­jas­po­ri u Juž­noj i Sje­ver­noj Americi i Aus­tra­li­ji. Za­to sam, kad me Alek­sis (Alek­sis Ci­pras, grč­ki pre­mi­jer, op. ur.) za­mo­lio da bu­dem pred­stav­nik Vla­de na jed­noj od tih sve­ča­nih po­vor­ki, re­kao “mo­že” i za­tra­žio da to bu­de pa­ra­da u Ha­ni­ji, kret­skom gra­du u ko­jem se te go­di­ne tre­ba­la odr­ža­ti naj­ve­ća sve­ča­nost. Osim ne­kih pre­da­ka i s maj­či­ne i s oče­ve stra­ne, ma­lo to­ga ve­že me za Kre­tu, a ipak ona za me­ne ima po­seb­no zna­če­nje. Da­na­ja (Va­ru­fa­ki­so­va su­pru­ga Da­na­ja Stra­tou, op. ur.) uvje­re­na je da imam kret­ski ka­rak­ter, što god to zna­či­lo, a mo­ja kći, ro­đe­na u Aus­tra­li­ji, ko­ja je na Kre­ti bi­la sa­mo jed­nom, go­vo­ri svo­jim pri­ja­te­lji­ma u Syd­neyju da je Kre­ćan­ka.

Anar­his­tič­ki dio me­ne se bu­nio

Bez ob­zi­ra na pi­ta­nja po­ri­jek­la, bio sam uz­bu­đen što će­mo Da­na­ja i ja pri­sus­tvo­va­ti sve­ča­nom mi­mo­ho­du u Ha­ni­ji po­vo­dom Da­na grč­ke re­vo­lu­ci­je. Kad je do­šao taj dan, ho­da­li smo sre­di­štem Ha­ni­je s ve­li­kom sku­pi­nom lo­kal­nih dužnosnika i po­la­ko se pro­bi­ja­li pre­ma ve­li­koj nad­streš­ni­ci gdje sam stao uz ar­hi­epi­sko­pa Kre­te te ha­nij­skog gra­do­na­čel­ni­ka i še­fa po­li­ci­je, i gle­dao mi­mo­hod lo­kal­nih ško­la­ra­ca, po­li­cij­skih je­di­ni­ca, va­tro­ga­sa­ca, osob­lja hit­ne po­mo­ći, če­ta mu­ška­ra­ca i že­na odje­ve­nih u odje­ću iz re­vo­lu­ci­onar­nog do­ba i, dir­lji­vo, pet ve­te­ra­na iz Bit­ke za Kre­tu u ko­li­ci­ma ko­ja su gu­ra­li nji­ho­vi unu­ci. Kako je po­vor­ka pro­la­zi­la, su­di­oni­ci su se okre­ta­li i sa­lu­ti­ra­li mi kao pred­stav­ni­ku svo­je vla­de. Zbog to­ga sam se is­to­dob­no osje­ćao i po­nos­no i smi­ješ­no, ali priz­na­jem da sam uži­vao u sva­kom tre­nut­ku, iako se anar­his­tič­ki dio me­ne ne­pres­ta­no ru­gao onom dru­gom di-

“Ho­će li oni ko­ji tra­že ra­skid su­tra os­ta­ti uz nas? Ili će nas prok­li­nja­ti što smo ga iz­a­zva­li?” Ko­je god us­tup­ke da­mo, no­ve mje­re šted­nje ne smi­je­mo pri­hva­ti­ti, go­vo­rio sam Alek­si­su

je­lu. Na kraju smo po­lo­ži­li vi­je­nac na spo­me­nik po­gi­nu­li­ma u ra­tu i po­če­li se po­la­ko pro­bi­ja­ti kroz gus­tu go­mi­lu pre­ma gos­ti­oni­ci u ko­joj nas je če­kao ru­čak. Dok smo ho­da­li, mu­škar­ci i že­ne uz­bu­đe­no su mi sti­ska­li ru­ku, gr­li­li me i bo­dri­li, i svi su go­vo­ri­li is­to: “Ne po­pu­štaj! Da se ni­si usu­dio pre­da­ti se! Ne­ma ‘pre­okre­ta­nja’!” U jed­nom sam tre­nut­ku pri­mi­je­tio da nas sni­ma ne­ki no­vi­nar. Kad je ne­ka sre­do­vječ­na že­na još jed­nom po­no­vi­la slo­gan: “Ra­skid s troj­kom, od­mah!”, zas­tao sam, uzeo je za ru­ku i, ima­ju­ći na umu da nas re­por­ter sni­ma, re­kao sam: “Si­gu­ran sam da shva­ća­te kako je to ne­što oko če­ga mo­ra­mo bi­ti uje­di­nje­ni. Ni­je do­volj­no sa­mo to uči­ni­ti. Mo­ra­mo os­ta­ti sku­pa.” “Mi smo s va­ma!” tvr­di­la je. “Da, ali mo­ra­te bi­ti s na­ma i na dan na­kon ra­ski­da!” Snim­ka je bi­la glav­na vi­jest na svim te­le­vi­zij­skim pos­ta­ja­ma te noći, baš kao što sam se i na­dao. Pra­vi pre­go­vo­ri s na­šim kre­di­to­ri­ma još ni­su ni za­po­če­li, a već se pri­bli­ža­vao tre­nu­tak ka­da će­mo mo­ra­ti ili ra­ski­nu­ti od­no­se s nji­ma ili im se pre­da­ti. Mi­li­ju­ni ljudi po­ti­ca­li su nas da uči­ni­mo ono pr­vo. Pa i Alek­sis je već bio pos­ta­vio is­to pi­ta­nje u rat­nom ka­bi­ne­tu: “Ho­će li oni ko­ji da­nas tra­že ra­skid su­tra os­ta­ti uz nas? Ili će nas pos­li­je prok­li­nja­ti što smo ga iz­a­zva­li?” Bi­lo je to važ­no pi­ta­nje i ja sam ga že­lio pos­ta­vi­ti jav­no. Kad smo se te ve­če­ri vra­ti­li u Ate­nu, vo­dio sam dug te­le­fon­ski raz­go­vor s Alek­si­som. “Je­si stvar­no re­kao ba­ki­ci da nam se ne usu­di okre­nu­ti le­đa na­kon ra­ski­da?”, upi­tao je. “Da, Alek­si, je­sam. Mo­ra­mo pri­pre­mi­ti naš na­rod. Ne­opros­ti­vo je da se po­na­ša­mo kao da ne­ma ni­kak­vog raz­lo­ga za bri­gu. Mo­ra­mo ih pos­tup­no upoz­na­ti sa stvar­nom si­tu­aci­jom ako že­li­mo da bu­du uz nas u slu­ča­ju su­ko­ba.” Alek­sis se slo­žio, ali upo­zo­rio me da će uz­bu­nji­va­nje ljudi po­gor­ša­ti “ju­riš na ban­ke”. Bi­la je to le­gi­tim­na pri­mjed­ba, ali ja sam slu­tio da se Alek­sis pos­tup­no pov­la­či pre­ma op­ci­ji od­ga­đa­nja po sva­ku ci­je­nu.

Upo­zo­re­nje SAD-a

Pro­mi­je­niv­ši te­mu, is­pri­čao sam Alek­si­su o te­le­fon­skom raz­go­vo­ru ko­ji sam upra­vo vo­dio s Lar­ryjem Sum­mer­som (71. mi­nis­tar fi­nan­ci­ja SAD-a i 27. pred­sjed­nik Har­var­da, op. ur.) ko­ji me na­zvao da mi pre­ne­se jed­nu in­for­ma­ci­ju i do­bar sa­vjet: MMF pla­ni­ra za­tra­ži­ti gad­no po­oš­tre­nje mje­ra šted­nje. Tvr­dit će da nam pred­sto­ji go­lem pri­mar­ni pro­ra­čun­ski de­fi­cit, iz­me­đu -2 pos­to i -5 pos­to na­ci­onal­nog do­hot­ka. Bi­la je to ap­surd­na prog­no­za, s ob­zi­rom na to da smo u tom tre­nut­ku ima­li pri­mar­ni su­fi­cit. Za­pra­vo, čak i na­kon do­ga­đa­ja iz lje­ta 2015. ta je fi­nan­cij­ska go­di­na za­klju­če­na bez pri­mar­nog de­fi­ci­ta. Alek­sis se uz­ru­jao i iz­ra­zio je odre­đe­ni ani­mo­zi­tet pre­ma Sum­mer­su. Objas­nio sam mu da Lar­ry ne po­dr­ža­va MMF-ovo sta­ja­li­šte, ne­go nam sa­mo go­vo­ri da ko­je god dru­ge us­tup­ke da­mo, no­ve mje­re šted­nje ne smi­je­mo pri­hva­ti­ti. Oba­ma, Lew (Jack Lew, ame­rič­ki mi­nis­tar fi­nan­ci­ja u vri­je­me grč­kih pre­go­vo­ra, op. ur.), MMF, sva­ki ban­kar na Wall Stre­etu i u Cityju, svi su oni shva­ća­li da su mje­re šted­nje okrut­na, ne­uobi­ča­je­na i glu­pa kaz­na. “Lar­ryje­va po­ru­ka je jed­nos­tav­na”, re­kao sam. “Ne bi­smo tre­ba­li po­pus­ti­ti oko te jed­ne je­di­ne stva­ri oko ko­je se naj­moć­ni­ji ljudi na svi­je­tu s na­ma sla­žu.” Alek­sis je pri­mio po­ru­ku na zna­nje i dje­lo­vao je ma­lo opu­šte­ni­je. Da do­dat­no ubla­ži­mo na­pe­tost, is­pri­ča­li smo ne­ko­li­ko vi­ce­va pri­je ne­go što smo spus­ti­li slu­ša­li­ce. Bi­lo je kas­no, već je odav­no proš­lo dva sa­ta pos­li­je po­no­ći. Da­na­ja i ja sje­li smo na so­fu da bi­smo uži­va­li u tre­nut­ku mi­ra i bli­skos­ti pri­je ne­go što po­đe­mo na spa­va­nje. Pi­ta­la me kako se osje­ćam. Kad sam po­čeo od­go­va­ra­ti, iz­va­di­la je mo­bi­tel i po­če­la me sni­ma­ti. “Ovo su po­vi­jes­ni tre­nu­ci”, objas­ni­la je. To će Da­na­ja pos­li­je pri­lič­no čes­to či­ni­ti, no me­ni je is­kus­tvo gle­da­nja tih vi­de­oza­pi­sa bi­lo do­volj­no bol­no da im se vi­še ne vra­ćam na­kon što sam ih je­dan­put vi­dio. Te noći moj je spon­ta­ni od­go­vor bio: “Osje­ćam se osam­lje­no, Da­na­ja. Sje­dim u svom mi­nis­tar­skom ure­du kao, na­vod­no, šef če­tr­na­est ti­su­ća dr­žav­nih služ­be­ni­ka. No za­pra­vo sam sâm, u ra­tu s ve­li­kom, do zu­ba na­oru­ža­nom voj­skom, a ja ne­mam čak ni ma­li štit za za­šti­tu... do­vra­ga, ne­mam čak ni pra­vi ured za me­di­je pre­ko ko­jeg bih dao svi­je­tu do zna­nja da moj ma­li tim ra­di do­bar posao, a ka­mo­li da me za­šti­ti od la­ži i is­kriv­lja­va­nja či­nje­ni­ca ko­ji­ma bi se i Jo­seph Go­eb­bels po­no­sio.” Taj osje­ćaj – i do­ka­zi da je bio oprav­dan – s vre­me­nom će se sa­mo po­ja­ča­va­ti.

Osje­ćam se osam­lje­no, Da­na­ja. Taj osje­ćaj – i do­ka­zi da je bio oprav­dan – s vre­me­nom će se sa­mo po­ja­ča­va­ti

Alek­sis me upo­zo­rio da će uz­bu­nji­va­nje ljudi po­gor­ša­ti “ju­riš na ban­ke”

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.