Pe­lje­ški most su­ve­re­no je pra­vo Re­pu­bli­ke Hr­vat­ske

DOSSIER BiH NAKON KOSOVA I MAKEDONIJE, EU DOBIO NOVI ZAPALJIV PROBLEM. ANALIZA MIRKA GALIĆA: GENEZA NEUSPJEHA HR­VAT­SKE POLITIKE U BOSNI

Vecernji list - Hrvatska - - Front Page -

Na­iv­no je bilo oče­ki­va­ti da će Bo­san­ci i Her­ce­gov­ci u gla­sač­kim ku­ti­ja­ma na­po­kon pro­na­ći odav­no iz­gub­lje­ni ključ za rje­še­nje pro­ble­ma dr­ža­ve ko­ju svi nje­zi­ni na­ro­di ne osje­ća­ju jed­na­ko svo­jom; či­ni se da su naš­li kri­vi ključ ko­ji dr­ža­vi stva­ra no­ve pro­ble­me. Rat je po­ka­zao ko­li­ko su u toj zem­lji du­bo­ke po­vi­jes­ne kon­tra­dik­ci­je, et­nič­ke na­pe­tos­ti, po­li­tič­ke stras­ti i ljud­ske su­ro­vos­ti; pos­li­je­rat­na dr­ža­va iz­vu­če­na je iz utro­be car­skim re­zom u ro­di­li­štu u Dayto­nu i otad se me­đu­na­rod­ne ba­bi­ce mu­če da ki­la­vo di­je­te sta­ve na zdra­ve no­ge. Še­pa, me­đu­tim, i u iz­bor­noj pri­go­di ko­ju odras­le dr­ža­ve sla­ve kao „praz­nik de­mo­kra­ci­je“. Pr­ve su po­s­lje­di­ce še­pa­vos­ti dras­tič­ne: umjes­to smi­re­nja zem­lji, iz­bo­ri su iz­a­zva­li no­ve na­pe­tos­ti me­đu na­ro­di­ma i pro­izve­li ne­ga­tiv­nu ener­gi­ju s kojom nes­lož­na bra­ća za­jed­nič­ku ku­ću te­ško mo­gu gra­di­ti. U sva­koj pri­jet­nji ne tre­ba gle­da­ti bu­du­ći rat; valj­da ih je bilo pre­vi­še. Nije, ipak, sa­svim bez­o­pas­no to što vu­ko­vi glad­ni vlas­ti nastavljaju ču­va­ti svo­je ov­ce i što se sta­da ne mo­gu uda­lji­ti od svo­jih pas­ti­ra. Ne bi BiH bi­la to­li­ko slo­že­na da jed­nos­tav­ne stva­ri u njoj ne mo­gu pos­ta­ti slo­že­ne. Dva i dva ni­su on­dje uvi­jek če­ti­ri, oso­bi­to u po­li­ti­ci u kojoj se sve di­je­li i mno­ži s tri.

Ti­jes­na Fe­de­ra­ci­ja

Re­al­ni­je je, zbog sve­ga, bilo ra­ču­na­ti da će Boš­nja­ci, Hr­va­ti i Sr­bi na bi­ra­li­štu po­nov­no otvo­ri­ti Pan­do­ri­nu ku­ti­ju i da će iz nje iz­a­ći zli du­si s ko­ji­ma se ta zem­lja ne­us­pješ­no hr­ve otkako je za­vr­ši­la s ra­to­va­njem. To se upra­vo do­ga­đa zbog to­ga što je iz­bor­ni in­že­nje­ring sru­šio po­li­tič­ku kons­truk­ci­ju po kojoj tri na­ro­da ko­eg­zis­ti­ra­ju na la­ba­voj for­mu­li sa­svim ne­ti­pič­ne slo­že­ne dr­ža­ve ko­ja nije ni fe­de­ra­ci­ja ni kon­fe­de­ra­ci­ja. Dav­no su u BiH pr­vi ma­či­ći ba­če­ni u vo­du, da bi se ma­čo­ri politike mo­gli mir­no še­ta­ti po funk­ci­ja­ma ko­je im ne pri­pa­da­ju i raz­bi­ja­ti krh­ke dayton­ske lon­či­će. Vlast će bi­ti te­ško sas­ta­vi­ti, us­pr­kos li­je­pim na­red­ba­ma iz Bruxel­le­sa, a i kad se slo­ži, ili ako se uop­će slo­ži, nije si­gur­no da će mo­ći sklad­no funk­ci­oni­ra­ti. Na bi­ra­li­štu je opet po­si­ja­no sje­me raz­do­ra, oso­bi­to iz­me­đu hr­vat­ske i boš­njač­ke politike (ko­li­ko i na­ro­da?), ko­je su se po­di­je­li­le na oz­bilj­nom pi­ta­nju: tko pred­stav­lja Hr­va­te u vr­hu dr­ža­ve? Nema u Eu­ro­pi dr­ža­ve ko­ja nije na­uči­la da su tri­ju­mvi­ra­ti vla­da­li u Sta­ro­me Ri­mu kad je car­stvo bilo sla­bo. Nit­ko vi­še ne prak­ti­ci­ra ko­lek­tiv­no pred­sjed­niš­tvo, čak ni dr­ža­ve po­put Švi­car­ske ko­je su sas­tav­lje­ne slič­no, s tri na­ro­da, s bit­no ma­njim ili ni­kak­vim upli­vom cr­ka­va na po­li­ti­ku i s da­le­ko ve­ćim utje­ca­jem nov­ca u dr­ža­vi i na dr­ža­vu. Ne ko­ris­ti se slu­čaj­no sin­tag­ma o švi­car­skom vla­ku da se iz­ra­zi toč­nost ili o švi­car­skom sa­tu da se is­tak­ne pre­ciz­nost ili o bla­gaj­ni­ci svi­je­ta da se na­gla­si nje­zi­no bo­gat­stvo. Ne mo­že se to re­ći ni za je­dan na­rod ko­ji je na Bal­ka­nu s jed­nom ili s dvi­je no­ge ili ko­ji se nije mogao na vri­je­me po­vu­ći da se os­lo­bo­di si­ro­maš­tva, oso­bi­to si­ro­maš­tva du­ha. Da su išta raz­miš­lja­li ili da su gle­da­li da­lje od ve­li­kog no­sa, ne bi ra­to­bor­ni Sr­bi na po­gre­bu Ju­gos­la­vi­je gu­ra­li i BiH – i pri­je to­ga Hr­vat­sku – u tak­vu ka­tas­tro­fu. Ne­što su oni i do­bi­li, čak pre­vi­še i ne­zas­lu­že­no: bje­lo­s­vjet­ska po­li­ti­ka, umor­na od ra­ta ko­ji su nje­zi­ni šver­ce­ri pum­pa­li iz­vo­zom za­bra­nje­no­ga oruž­ja, da­la im je po­la Bos­ne i sa­da ne zna što bi s dru­gom po­lo­vi­com. Boš­nja­ci­ma i Hr­va­ti­ma fe­de­ra­ci­ja je ti­jes­na, da po­li­tič­ka če­ljad ne bi u njoj bi­la bi­jes­na, pa je sa­da te­že pod­ni­je­ti je­dan oči­gled­ni non­sens – da je­dan na­rod od­lu­ču­je tko će pred­stav­lja­ti dru­gi na­rod u elit­noj dr­žav­noj ins­ti­tu­ci­ji, ne­go što je to bilo dva pu­ta pri­je to­ga, s is­tim li­kom u glav­noj ulo­zi. Ne­što se u me­đu­vre­me­nu si­gur­no mo­ra­lo po­gor­ša­ti da i Boš­nja­ci i Hr­va­ti u jed­noj po­li­tič­koj me­lo­dra­mi iz­vla­če iz or­ma­ra sta­re kos­ti­me. Hr­va­ti se osje­ća­ju iz­i­gra­ni­ma, jer im je boš­njač­ki part­ner iz Fe­de­ra­ci­je na­met­nuo svo­ju vo­lju, i pre­va­re­ni­ma, jer sa Želj­kom Kom­ši­ćem nije po­bi­je­dio duh, a mo­žda ni slo­vo Us­ta­va. Boš­nja­ci se osje­ća­ju po­bjed­nič­ki jer će pos­li­je oca i si­na Izet­be­go­vi­ća na vlas­ti bi­ti nji­hov duh, a Sr­bi ne bi ima­li to­li­ko sla­vi­ti svo­ju po­bje­du ko­li­ko hr­vat­ski po­raz; sad oni mo­gu pru­ža­ti za­štit­nič­ku ru­ku Hr­va­ti­ma! Valj­da će i de­mo­ra­li­zi­ra­ni hr­vat­ski po­li­ti­ča­ri zna­ti od ko­ga da­ro­ve (ne) smi­ju pri­ma­ti! Kad bi BiH bi­la gra­đan­ska dr­ža­va, kao dru­ge eu­rop­ske dr­ža­ve, ili kad bi to mo­gla bi­ti, Želj­ko Kom­šić ne bi bio nje­zin problem. Vje­ro­jat­no ni nje­zi­no rje­še­nje. Ali, kak­va gra­đan­ska dr­ža­va, on­dje vla­da­ju na­ci­onal­ne, ili na­ci­ona­lis­tič­ke, stran­ke ko­je uglav­nom gle­da­ju svo­je in­te­re­se pri­je in­te­re­sa za­jed­nič­ke dr­ža­ve. Kom­ši­će­vi kri­ti­ča­ri si­gur­no pre­tje­ru­ju kad go­vo­re da je nje­go­va po­li­ti­ka po­ko­pa­na, ili po­hra­nje­na, u Ku­ći cvi­je­ća. Da je to­li­ki ti­to­ist, ne bi bio to­li­ko dok­tri­na­ran, bio bi mno­go prag­ma­tič­ni­ji, znao bi ko­li­ko ima „di­vi­zi­ja“i gdje mu je „ba­za“pa ne bi iz­i­gra­vao pa­pu me­đu ne­vjer­ni­ci­ma. Gra­đan­ska BiH nje­go­va je fik­ci­ja, ta­mo ne gla­su­ju gra­đa­ni, osim za ri­jet­ke nad­na­ci­onal­ne stran­ke, ta­mo gla­su­ju Boš­nja­ci, Hr­va­ti i Sr­bi, za „svo­je“stran­ke. Tak­va je us­tav­na kons­ti­tu­ci­ja dr­ža­ve, me­đu­na­rod­ni po­li­tič­ki pro­jekt kao od­go­vor na pe­to­go­diš­nji su­ro­vi rat ko­ji je po­čeo kao sr­p­ska agre­si­ja, a nas­ta­vio se kao rat svih protiv svi­ju. Ako pos­li­je sva­kih iz­bo­ra dr­ža­va funk­ci­oni­ra sve te­že, on­da bi se i za Dan­sku rek­lo, da se slu­čaj­no njoj do­ga­đa ta­kav ne­red, da je ne­što tru­lo u toj dr­ža­vi. Ne či­ni se da pr­vi ili po­s­ljed­nji gra­đan­ski ro­man­tik, iz uvje­re­nja ili iz in­te­re­sa, pi­ta­nje je sad, mo­že i sam bi­ti is­klju­čen iz tak­vog ne­re­da. Mogao bi mu čak pos­ta­ti kum.

Stoc­k­holm­ski sin­drom

Slo­že­noj struk­tu­ri, ali i kul­tu­ri, po­seb­no po­li­tič­koj, da­naš­nje BiH ku­mo­va­la je di­je­lom po­vi­jest ko­ja ju je vi­še di­je­li­la ne­go uje­di­nja­va­la, a di­je­lom okol­nos­ti ko­je ni­su stvo­ri­le do­mi­nant­ni na­rod, da mo­že for­mi­ra­ti svo­ju dr­ža­vu-na­ci­ju, a di­je­lom nje­zin stra­te­ški po­lo­žaj bu­re­ta ba­ru­ta na Bal­ka­nu, da je re­dov­no ima­la mno­go pro­sa­ca ko­ji je ni­su že­ni­li. Nakon os­lo­bo­đe­nja od oto­man­ske vlas­ti, Sr­bi­ja je pre­bri­sa­la tra­go­ve nji­ho­ve pri­sut­nos­ti na svo­jem dr­žav­nom pros­to­ru; u Bosni su ka­to­li­ci i pra­vos­lav­ci, dio ko­ji nije pre­šao na is­lam­sku vje­ru, nas­ta­vi­li bor­bu za kul­tur­nu i po­li­tič­ku do­mi­na­ci­ju u dr­ža­vi, a mus­li­ma­ni su – nakon od­la­ska Tu­ra­ka – ba­šti­ni­li pred-

Da nije bilo ra­ta za ve­li­ku Sr­bi­ju, vje­ro­jat­no bi se B-H dr­ža­va iz­gra­di­la bit­no druk­či­je. Ne bi bilo ‘očiš­će­nih’ kra­je­va i ne bi bilo to­li­ko­ga ne­po­vje­re­nja

nos­ti je­zič­ca na va­gi u toj bor­bi. Za Sr­be su oni bi­li Sr­bi, sa­mo mus­li­man­ske vje­re, a za Hr­va­te Hr­va­ti-ka­to­li­ci. Bu­du­ći da nit­ko nije mogao (nad)vla­da­ti iz­nu­tra, vanj­ske su si­le pre­uzi­ma­le vlast ili kon­tro­lu nad vlaš­ću ko­je su one ins­ta­li­ra­le. Ta­ko se pu­nih 150 go­di­na ra­zvi­jao pro­tek­to­rat nad Bos­nom, aus­tro­ugar­ski, dok nije pao taj im­pe­rij, a on­da ju­gos­la­ven­ski, ko­li­ko su se bo­san­ski mus­li­ma­ni mo­gli pre­poz­na­ti u toj dr­žav­noj kons­truk­ci­ji. Da bi amor­ti­zi­rao sr­p­sko-hr­vat­ske na­pe­tos­ti, Ti­to je Mus­li­ma­ne di­gao na rang no­ve na­ci­je u BiH. Pos­li­je Ti­ta i Ju­gos­la­vi­je, Mus­li­ma­ni su se iz­gra­di­li kao Boš­nja­ci, tre­ći na­rod – ne vi­še sa­mo re­li­gi­ja – ko­ji nije imao dru­gu dr­ža­vu, Sr­bi­ju, kao Sr­bi, ni Hr­vat­sku, kao Hr­va­ti. Vjer­ski osvi­je­šte­ni dio vi­še je priv­la­či­la ve­za s mus­li­man­skom Tur­skom, ne­go sla­ven­ska proš­lost. Za­to se ne-hr­vat­ski i ne-sr­p­ski na­vi­ja­či ni da­nas ne mo­gu sta­vi­ti iza hr­vat­ske ili sr­p­ske re­pre­zen­ta­ci­je, kao što ni Hr­va­ti ni Sr­bi ni­su uni­so­no, čes­to ni ve­ćin­ski, iza re­pre­zen­ta­ci­je u kojoj do­mi­ni­ra­ju Mus­li­ma­ni. Po­vi­jest je po­di­je­li­la Bos­nu, a da­naš­nja je po­li­ti­ka us­pješ­no da­lje di­je­li. Iz­bo­ri su bi­li za to no­va pri­li­ka; ne či­ni se da su je po­li­ti­ča­ri pro­pus­ti­li. Da nije bilo ra­ta za ve­li­ku Sr­bi­ju, ko­ji se vo­dio i na tlu BiH, i to još žeš­će ne­go u Hr­vat­skoj, vje­ro­jat­no bi se B-H dr­ža­va iz­gra­di­la bit­no druk­či­je ne­go što je na­met­nu­ta ra­tom. Ne bi bilo žr­ta­va, ne bi bilo „očiš­će­nih“kra­je­va, ne bi bilo ovak­ve po­dje­le i ne bi bilo to­li­ko­ga ne­po­vje­re­nja. U Bosni nit­ko ni­ko­me ne vje­ru­je i kad mu da­ro­ve no­si! Bo­san­ski Sr­bi, sa svo­jim ogra­ni­če­nim li­de­ri­ma i neo­gra­ni­če­nim tež­nja­ma za te­ri­to­ri­jem, po­si­ja­li su sje­me zla; to su ut­vr­di­li čak i ha­aški su­ci. Ni Hr­va­ti ni­su bi­li od­sut­ni dok se že­lo zlo, i nji­ho­vi su li­de­ri – što ni me­đu­na­rod­nom su­du nije pro­mak­lo – bi­li na kri­vi na­čin na pra­vo­me mjes­tu, pa su po­ni­je­li te­ret za is­toč­ni gri­jeh hr­vat­ske politike. Ia­ko su bi­li dvos­tru­ke žr­tve, sr­p­ske agre­si­je pa hr­vat­ske iz­da­je, ni Boš­nja­ci ni­su bi­li ne­vi­ni, nji­ho­vi su rat­ni vo­đe do jed­ne gra­ni­ce bi­li na­iv­ni jer ni­su vje­ro­va­li da će do ra­ta do­ći, a kad su se osvi­jes­ti­li, i oni su is­tre­sa­li svo­je frus­tra­ci­je, i oni su kal­ku­li­ra­li iz­me­đu is­lam­ske dr­ža­ve i je­dins­tve­ne BiH, pod nji­ho­vim utje­ca­jem. Svi su, za­pra­vo, ula­zi­li u igru, sa­mo u raz­li­či­tim dre­so­vi­ma, pa i oni, jer se pa­dom Ju­gos­la­vi­je otva­ra­lo pi­ta­nje Bos­ne: ho­će li je po­di­je­li­ti, što je Mi­lo­še­vi­ću bio rat­ni cilj, a Tuđ­ma­nu ti­ha pat­nja, ili će slo­že­na dr­ža­va os­ta­ti, da se na tlu Eu­ro­pe ne for­mi­ra is­lam­ska dr­ža­va, druk­či­ja od Al­ba­ni­je. Rat je ra­di­ka­li­zi­rao bo­san­ske mus­li­ma­ne, ra­zvio nji­hov boš­njač­ki i vjer­ski iden­ti­tet, i spram Sr­ba pra­vos­la­va­ca, ko­ji su ih na­pa­li i (pro) tje­ra­li, i spram ka­to­li­ka Hr­va­ta, ko­ji ih ni­su bra­ni­li od Sr­ba, ili su ih i oni na­pa­li. Da nije bilo ra­ta, Boš­nja­ci bi bi­li mus­li­ma­ni u la­ič­koj dr­ža­vi; s ra­tom su pos­ta­li mus­li­ma­ni u dr­ža­vi ko­ja se di­je­li oš­trom vjer­skom cr­tom na tri di­je­la. Ru­še­nje hr­vat­sko-boš­njač­ko­ga sa­vez­niš­tva bio je je­dan od ključ­su nih do­ga­đa­ja ra­ta ko­ji pro­du­lju­je ne­po­vje­re­nje i na­pe­tos­ti sve vri­je­me mi­ra. Po­ku­šao je Bill Clin­ton, s Tuđ­ma­nom i Izet­be­go­vi­ćem, spo­ji­ti raz­bi­je­ni sa­vez s po­mo­ću Fe­de­ra­ci­je ko­ju je osob­no pro­gla­sio u Bi­je­loj ku­ći; za dva na­ro­da, ko­ji su bi­li na­pad­nu­ti, Fe­de­ra­ci­ja je ma­nje ne­go Re­pu­bli­ka Sr­p­ska za na­rod ko­ji je iz­vr­šio na­pad na BiH. Agre­sor je na­gra­đen, žr­tve su kaž­nje­ne: hr­vat­ske i boš­njač­ke frus­tra­ci­je vi­še se iz­ra­ža­va­ju me­đu­sob­no ne­go pre­ma Do­di­ko­vim vlas­ti­ma, što spa­da u psi­ho­lo­gi­ju ko­li­ko i u po­li­ti­ku. Stoc­k­holm­ski sin­drom na­se­lio se na Bal­kan. Iz­bor Želj­ka Kom­ši­ća na mjes­to hr­vat­sko­ga čla­na Pred­sjed­niš­tva BiH i re­ak­ci­je na nje­gov iz­bor svje­do­če o to­me ko­li­ko je ta dr­ža­va još po­di­je­lje­na, pri­je sve­ga oko svo­je proš­los­ti, i da­le­ko od sta­bil­nos­ti da joj ne bi tre­ba­lo ni­kak­vo me­đu­na­rod­no tu­tor­stvo. Ve­li­ko je pi­ta­nje ima li od njih vi­še šte­te ne­go ko­ris­ti. Svo­je­ga naj­slav­ni­jeg si­na Ivu An­dri­ća ne po­štu­ju u Bosni svi jed­na­ko; vje­ro­jat­no bi se i Boš­nja­ci slo­ži­li s nji­me da su da­naš­nji na­mjes­ni­ci „tu­đi lju­di ko­ji ne zna­ju ni je­zik zem­lje ni obi­ča­je na­ro­da“i ko­ji se­bi „pri­ba­vi­li ve­li­ke pri­ho­de, i to na šte­tu bo­san­ske ra­je“. Svi­jet ko­ji de­le­gi­ra svo­je na­mjes­ni­ke pus­tio je da Bos­na is­kr­va­ri, a on­da joj je na­met­nuo ure­đe­nje ko­ji ne funk­ci­oni­ra ured­no. Sr­bi su do­bi­li svoj te­ri­to­rij, za­pra­vo dr­ža­vu u dr­ža­vi, pa Milorad Dodik mo­že iz Ba­nje Lu­ke dik­ti­ra­ti uvje­te cen­tral­noj vlas­ti u Sa­ra­je­vu i naj­av­lji­va­ti svoj pro­gram pa­ra­fra­zom Trum­po­ve kri­la­ti­ce: „Re­pu­bli­ka Sr­p­ska naj­pri­je“. Boš­nja­ci su i da­lje za­štit­ni­ci uni­tar­ne dr­ža­ve pa Še­fik Dža­fe­ro­vić mo­že go­vo­ri­ti o sta­bil­nos­ti i o in­te­gra­ci­ji zem­lje kao o stu­po­vi­ma svo­je politike. Gdje su Hr­va­ti iz­me­đu to­ga? Ne­za­šti­će­na i po­ni­že­na ma­nji­na ko­ja ovi­si o do­broj vo­lji oho­le boš­njač­ke ve­ći­ne ili o po­dr­š­ci pre­pre­de­ne sr­p­ske politike?

Pri­jet­nje Pe­lje­škim mos­tom

S dva en­ti­te­ta za tri kons­ti­tu­tiv­na na­ro­da BiH ima u se­bi ugra­đe­nu tvor­nič­ku gre­šku: Hr­va­ti ne dr­že svoj ki­šo­bran nad gla­vom. U ko­jem će smje­ru ići evo­lu­ci­ja – uki­da­nju en­ti­te­ta, tad bi po­bor­ni­ci gra­đan­ske dr­ža­ve „je­dan čo­vjek, je­dan glas“doš­li na svo­je, ili po­ve­ća­nju nji­ho­va bro­ja, tad bi bi­li za­do­vo­lje­ni za­štit­ni­ci kons­ti­tu­tiv­nos­ti „je­dan na­rod, je­dan en­ti­tet“. Do­tle će dr­ža­va ići iz kri­ze u kri­zu, a dr­žav­lja­ni se bo­ja­ti no­vih iz­bo­ra, jer pos­ta­ju izvor nes­ta­bil­nos­ti. Da je išta sta­bil­ni­ja, ili sta­bi­li­zi­ra­na, ne bi na če­lu tre­ba­la ima­ti tri pred­sjed­ni­ka, do­vo­ljan bi bio i je­dan, ili bi i on bio su­vi­šan, kad bi vlas­ti do­bro funk­ci­oni­ra­le, na­ro­di bi­li po­mi­re­ni, a gra­đa­ni za­do­volj­ni. Tri će po­gla­va­ra bi­ti po­treb­na sve dok se ne us­pos­ta­vi po­vje­re­nje me­đu nji­ho­vim na­ro­di­ma da je do­vo­ljan je­dan, kao u svim re­pu­bli­ka­ma, i da se mi­je­nja­ju švi­car­skim sis­te­mom ro­ta­ci­je, da ni­je­dan na­rod ne bu­de ni pri­vi­le­gi­ran ni za­ki­nut. Čo­vić ili Kom­šić, bilo bi sve­jed­no kad bi BiH bi­la ure­đe­na kao Švi­car­ska, us­po­re­di­va s njom zbog svo­je et­nič­ke raz­no­li­kos­ti: u Švi­car­skoj je to nje­zi­no bo­gat­stvo. BiH ne mo­že bi­ti gra­đan­ska dr­ža­va sve dok je us­tav­no di­zaj­ni­ra­na kao dr­ža­va tri­ju na­ro­da, ne mo­že bi­ti ni dr­ža­va-na­ci­ja, jer nema u njoj do­mi­nant­no­ga na­ro­da. Do dalj­nje­ga, mo­že bi­ti to što jest – ne­ka vr­sta eks­pe­ri­men­tal­ne dr­ža­ve u kojoj jed­na po­lo­vi­ca tra­ži ka­ko bi se pri­po­ji­la u ma­lu ve­li­ku Sr­bi­ju, a dru­ga po­lo­vi­ca nas­tav­lja me­đu­sob­ni rat, sa­mo dru­gim sred­stvi­ma. Vlast nije u Pred­sjed­niš­tvu dr­ža­ve, to svi zna­ju; za­to dra­ma mo­že bi­ti bla­ža ne­go što iz­gle­da. Da je iz­a­bran Dra­gan Čo­vić umjes­to Kom­ši­ća, Hr­va­ti bi mo­gli re­ći da se nji­ho­va kons­ti­tu­tiv­nost opet pro­te­gla do vr­ha dr­ža­ve: do­bi­li bi utješ­nu na­gra­du, ma­nje bi se osje­ća­li po­ra­že­ni­ma, a ne bi se osje­ća­li po­ni­že­no u ne­koj ra­di­kal­ni­joj in­ter­pre­ta­ci­ji nji­ho­va oprav­da­nog ne­za­do­volj­stva. Kom­ši­će­va po­bje­da ne­dvoj­be­no je po­raz hr­vat­ske politike; ni u Za­gre­bu ni u Mos­ta­ru, po­djed­na­ko, ni­su htje­li nje­gov iz­bor; mo­žda su mu ti­me po­mo­gli. Sve dok Hr­va­ti i Boš­nja­ci mo­ra­ju di­je­li­ti po­lo­vi­cu BiH, dok se ne pri­mi­je­ni ili ne pro­mi­je­ni nje­zi­na us­tav­na plat­for­ma, Hr­vat­ska ne­će po­ma­ga­ti Hr­va­ti­ma ta­ko da za­oš­tra­va od­no­se ni s ta­moš­njom dr­ža­vom ni s ve­ćin­skim na­ro­dom u Fe­de­ra­ci­ji. Re­ali­zam u tak­voj vr­sti politike pre­po­ru­ču­je da se sva ja­ja ni­kad ne stav­lja­ju u is­tu ko­ša­ru. Hr­vat­ski su po­li­ti­ča­ri u kam­pa­nji za­ne­ma­ri­va­li Želj­ka Kom­ši­ća is­to ko­li­ko je on za­ne­ma­ri­vao Hr­va­te (i Hr­vat­sku): ti­pič­na hr­vat­ska pos­la. Dra­gan Čo­vić, pak, pre­se­lio se u Hr­vat­sku, to­li­ko je bio (sve) pri­su­tan da se po­ne­kad mo­glo či­ni­ti da je on pred­sjed­nik u dvi­je dr­ža­ve. S Boš­nja­ci­ma ne bi bilo la­ko ko­mu­ni­ci­ra­ti da je hr­vat­ska po­li­ti­ka bi­la kon­zis­tent­ni­ja, da je bo­lje odr­ža­va­la ko­mu­ni­ka­cij­ske ka­na­le. Na jed­noj stra­ni Dodik i da­lje pri­je­ti od­cjep­lje­njem Re­pu­bli­ke Sr­p­ske, na dru­goj stra­ni Izet­be­go­vić mla­đi da­je ci­je­lu BiH „u ama­net“Er­do­ga­nu, po oče­vu tes­ta­men­tu; Kom­ši­ću ne os­ta­je ni­šta, a ne bi mno­go vi­še imao ni Čo­vić, da je na nje­go­vu mjes­tu, osim da pak­ti­ra s Do­di­kom, da mo­že pa­ri­ra­ti Boš­nja­ci­ma. Naj­ma­nji na­rod objek­tiv­no ne ovi­si o se­bi: dok u BiH vla­da et­nič­ko na­če­lo ure­đe­nja dr­ža­ve, na Hr­va­ti­ma se pro­vje­ra­va­ju de­mo­krat­ske obve­ze o za­šti­ti ma­njih i sla­bi­jih. Pri­je je Dodik osje­tio da bi vri­je­me mo­glo ra­di­ti za nje­ga, pa nu­di us­lu­ge Hr­va­ti­ma, ne­go što je Kom­šić shva­tio da nije u gra­đan­skoj re­pu­bli­ci, ne­go u et­nič­ki struk­tu­ri­ra­noj dr­ža­vi; nje­go­va po­ru­ka Hr­va­ti­ma da se ne bo­je mo­že ot­kri­va­ti njegovo uvje­re­nje da se ima­ju če­ga, ili ko­ga, bo­ja­ti; nje­go­ve pri­jet­nje Hr­vat­skoj oko Pe­lje­ško­ga mos­ta upu­ću­ju na to da je frus­tri­ran dr­ža­njem Hr­vat­ske, ne sa­mo pre­ma nje­mu. Ba­kir Izet­be­go­vić mo­že šu­tje­ti i pre­pus­ti­ti nje­mu, Hr­va­tu, da go­vo­ri o Hr­vat­skoj ono što on o njoj mis­li. U svo­jem gra­đan­skom ela­nu Kom­šić ide da­lje od boš­njač­ko­ga vo­đe: on bi uki­nuo sva­ku kons­ti­tu­tiv­nost, Nas­ta­vak na 10. stra­ni­ci

Hr­va­ti se osje­ća­ju iz­i­gra­ni­ma, jer im je boš­njač­ki part­ner iz Fe­de­ra­ci­je na­met­nuo svo­ju vo­lju, i pre­va­re­ni­ma, jer nije po­bi­je­di­lo slo­vo Us­ta­va

Pi­še Mirko Ga­lić

Kom­šić go­vo­ri što Izet­be­go­vić mis­li Ba­kir Izet­be­go­vić mo­že šu­tje­ti i pre­pus­ti­ti Kom­ši­ću, Hr­va­tu, da go­vo­ri o Hr­vat­skoj ono što on o njoj mis­li

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.