Po­li­ti­ka že­li oču­va­ti tenzije jer od njih ži­vi

Vecernji list - Hrvatska - - Komentari & Analize -

Ne­ki ka­žu da je sve po­če­lo pri­je sto­ti­njak go­di­na onim ne­sret­nim aten­ta­tom u Sa­ra­je­vu. Zna­mo da je tim či­nom či­tav svi­jet gur­nut u pa­kao Ve­li­ko­ga ra­ta. Svi­jet se ne­ka­ko od to­ga opo­ra­vio i do­veo u red, ali iz­gle­da ka­ko su sil­ni­ce zla os­ta­le ak­tiv­ne na svom iz­vo­ru. Zbog to­ga či­ta­va po­vi­jest ovih pros­to­ra u zad­njih sto go­di­na iz­gle­da kao niz uza­lud­nih po­ku­ša­ja da­va­nja smis­la ka­osu. I kad god po­mis­li­mo ka­ko će stva­ri kre­nu­ti na­bo­lje, uvi­jek se po­ja­vi ne­ka “cr­na ru­ka” da nas vra­ti na tvor­nič­ke pos­tav­ke. Ka­os se ov­dje uvi­jek okon­ča ne­kom dik­ta­tu­rom. I kao da ni­šta nije na­uče­no iz ju­gos­la­ven­skog is­kus­tva, po­nav­lja­ju se is­te gre­ške. To je na­ro­či­to vid­lji­vo u BiH, gdje se u ime iz­grad­nje gra­đan­ske na­ci­je po­nov­no po­ku­ša­va os­tva­ri­ti he­ge­mo­ni­ja broj­ni­jeg na­ro­da. No, sil­ni­ce neo­po­zi­vo vu­ku na­trag, pa je po­zi­va­nje na gra­đan­sko pos­ta­lo esen­ci­ja pri­mi­tiv­nog. Dok je na Za­pa­du de­mo­kra­ci­ja ne­što što stva­ra rav­no­te­žu i uvje­te za su­ži­vot, ov­dje je ona shva­će­na kao alat za bu­đe­nje ka­osa. Ta­ko smo na ovim zad­njim iz­bo­ri­ma u BiH vi­dje­li ka­ko ide­olo­gi­ja gra­đans­tva po­nov­no do­bi­va na sna­zi. Ša­ka je broj­ni­jeg na­ro­da

Hr­vat­ski HDZ se po­na­ša kao da ga vo­di Kom­šić una­toč na­put­ci­ma Us­tav­nog su­da ne že­li ni ču­ti za pro­mje­nu iz­bor­nog zakona

fi­no ušu­ška­na u li­je­pu ru­ka­vi­cu fe­de­ra­liz­ma. Boš­nja­ci su po mo­de­lu Sej­de Baj­ra­mo­vi­ća, od­lu­či­li dru­gi­ma iz­a­bra­ti nji­ho­ve pred­stav­ni­ke. Sprem­no su se žr­tvo­va­li za Hr­va­te, jer žele bo­lje nji­ma ne­go se­bi sa­mi­ma. Se­bi su za­to iz­a­bra­li na­ci­ona­lis­te, a Hr­va­ti­ma građane. Is­pa­da ka­ko se u ime gra­đans­tva sve vi­še Boš­nja­ka osje­ća Hr­va­ti­ma. A što je vi­še onih ko­ji se osje­ća­ju po­li­tič­kim Hr­va­ti­ma, to je ve­ća šan­sa da im se is­pu­ne zah­tje­vi za tre­ćim en­ti­te­tom. Iz­bo­rom Kom­ši­ća za čla­na pred­sjed­niš­tva boš­njač­kim gla­so­vi­ma gru­bo se ig­no­ri­ra­lo smi­sao us­ta­va i pre­po­ru­ke us­tav­nog su­da. I dok se u BiH HDZ bu­ni protiv kr­še­nja os­nov­nih de­mo­krat­skih pra­va, hr­vat­ski HDZ se po­na­ša kao da ga vo­di Kom­šić. Una­toč na­put­ci­ma Us­tav­no­ga su­da on ne že­li ni ču­ti za pro­mje­nu iz­bor­nog zakona. Ta­ko is­pa­da da svi žele do­bro oni­ma dru­gi­ma, ali tu svo­ju po­li­ti­ku ne žele pri­mi­je­ni­ti na se­bi. To je mo­del de­mo­kra­ci­je “po na­ški”, ka­da po­li­ti­ka sla­bi ins­ti­tu­ci­je, pa one pos­ta­ju glav­ni ge­ne­ra­to­ri ka­osa. A bez ja­kih ins­ti­tu­ci­ja nema ni zdra­ve de­mo­kra­ci­je. I on­da se ne­ki ču­de ka­da net­ko pro­s­vje­du­je protiv ins­ti­tu­ci­ja ko­je po tom mo­de­lu “ra­de svoj po­sao”? Taj nji­hov ne­rad je ovih da­na i po­di­gao jav­nost oko po­zi­va vu­ko­var­skog gra­do­na­čel­ni­ka na prosvjed zbog upor­nog ne­rje­ša­va­nja pi­ta­nja rat­nih zlo­či­na. Jas­no je da nit­ko ne bi pro­s­vje­do­vao protiv ne­ko­ga tko do­bro ra­di svoj po­sao. Me­đu­tim, po­li­ti­ka se ko­ris­ti blo­ka­dom ins­ti­tu­ci­ja kao pod­lo­gom za po­li­tič­ku ma­ni­pu­la­ci­ju. U ovom slu­ča­ju ma­ni­pu­la­ci­ju žr­tva­ma. Ta­ko žr­tva pos­ta­je sa­mo amor­f­na ve­li­či­na, bez ime­na i pre­zi­me­na, i bez duž­nog dos­to­jans­tva, što on­da po­li­ti­ci slu­ži kao izvor stal­nog kon­flik­ta, kojom ona la­ko ma­ni­pu­li­ra. Ko­me­mo­ri­ra­njem žr­ta­va i kaž­nja­va­njem zlo­či­na­ca iz­bi­ja­ju se ala­ti iz ru­ku ma­ni­pu­la­to­ra. Zbog to­ga se svi zlo­či­ni mo­ra­ju is­tra­ži­ti, a svi od­go­vor­ni kaz­ni­ti, jer je to pre­du­vjet nor­mal­nog su­ži­vo­ta. Upra­vo za­to je u in­te­re­su Sr­ba da se ot­kri­ju svi od­go­vor­ni za zlo­či­ne, ka­ko se po­je­di­nač­na kriv­nja ne bi pri­ši­va­la svi­ma. Kao što je i u in­te­re­su Hr­va­ta ko­me­mo­ri­ra­ti ime­nom i bro­jem sva­ku sr­p­sku ci­vil­nu žr­tvu da se ne bi ba­ca­la lja­ga na is­ti­nu. Za is­ti­nu je po­treb­na bor­ba i hra­brost – istina je te­ška hra­na ko­ju je te­ško pro­va­ri­ti, ali je ona uvjet mi­ra i re­da, i je­di­ni iz­laz iz ovog na­šeg ka­osa. Sa­mo is­ti­nom i raš­čiš­ća­va­njem stva­ri mo­gu se sma­nji­ti tenzije iz­me­đu lju­di. Po­li­ti­ka te tenzije že­li oču­va­ti jer od njih ži­vi, dok obi­čan ma­li čo­vjek pa­ti. Za­to kad net­ko da­nas pla­ši us­taš­tvom u Hr­vat­skoj, taj ne že­li da se Sr­bin vra­ti, jer mu tre­ba nje­gov glas ta­mo gdje se sa­da na­la­zi. I ne sa­mo da pla­še mi­ro­lju­bi­ve lju­de, ko­ji bi se mo­žda i vra­ti­li, ne­go ta ten­zi­ja ne do­pu­šta mi­ran su­ži­vot oni­ma ko­ji ov­dje ži­ve. S dru­ge stra­ne, na­vod­ni pred­stav­ni­ci Sr­ba u ime politike i ne­kih par­ti­ku­lar­nih in­te­re­sa, stva­ra­ju ten­zi­ju s ve­ći­nom, a naj­ve­ću ci­je­nu pla­ća­ju oni ko­je to­bo­že zas­tu­pa­ju. Pa se ta­ko ga­đa­nje hra­nom, što je os­no­va de­mo­krat­skog iz­ra­ža­va­nja ne­za­do­volj­stva pre­ma vlas­ti­ma, pro­pi­tu­je na sus­pek­tan na­čin. Za­to bi da­nas tre­ba­lo ima­ti trun­ku od­go­vor­nos­ti pri­je ne­go li se is­hi­tre­no is­tu­pi i uzvik­ne aten­tat. Po­ne­kad umjes­to se­bič­nog gle­da­nja vlas­ti­te ko­ris­ti, tre­ba mis­li­ti ka­ko bi tvo­je ri­je­či mo­gle utje­ca­ti na ne­ku ba­ku iz Do­njeg Lap­ca ili Gra­ča­ca. A ne da nakon ne­ko­li­ko da­na doz­na­mo ka­ko na­vod­ni aten­tat nije uop­će fi­zič­ki na­pad, ni­ti je po­li­tič­ki mo­ti­vi­ran, ne­go se ti­če pri­vat­nih od­no­sa gos­po­di­na “pip­kav­ca”. A ci­je­lu se pri­ču sve­de pod je­dan na­ziv­nik –

gi­ri­ca­ma.• Pu­po­vac je na­pad­nut

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.