Na­ši re­por­te­ri u Brč­kom

Mi smo svi­jet za se­be. Ži­vi­mo bo­lje od ovih u Fe­de­ra­ci­ji i Re­pu­bli­ci Sr­p­skoj

Vecernji list - Hrvatska - - Front Page - P iše: SUZANA LEPAN ŠTEFANČIĆ Sni­mio: DA­VOR JAVOROVIĆ/PIXSELL

Ka­da ih se pi­ta ka­ko ži­ve, oni baš i ne ku­ka­ju. Pla­će su, slo­žit će se, ni­ske, dos­ta je ne­za­pos­le­nih, ali još uvi­jek im je bo­lje, uvje­ra­va­ju nas, ne­go u dru­gim gra­do­vi­ma BiH. Dok su u os­tat­ku dr­ža­ve ne­dav­ni iz­bo­ri ras­pi­ri­li me­đu­et­nič­ke stras­ti, pa čak iz­a­zva­li i val pro­s­vje­da, oni ži­ve i ra­de jed­ni uz dru­ge, kao da ih se sve to uop­će ne ti­če. Ne pu­ne ni novine pri­ča­ma o su­ko­bi­ma Hr­va­ta, Boš­nja­ka i Sr­ba jer to­ga kod njih, tvr­de sva tri na­ro­da, odav­no nema. Ukrat­ko, svi­jet su za se­be. Do­bro­doš­li u Brčko Distrikt! Kraj je to ko­ji se pros­ti­re na 493 če­tvor­na ki­lo­me­tra po­sav­ske do­li­ne, ko­ja se­že od ri­je­ke Sa­ve do obro­na­ka Ma­je­vi­ce. Bro­ji 83.000 sta­nov­ni­ka, što je 4000 ma­nje ne­go 1991. Et­nič­ki je sas­tav sli­čan pri­je­rat­no­me, s ti­me da je ipak vi­še Sr­ba, a ma­nje Hr­va­ta. Dom je to za vi­še od 35.000 Boš­nja­ka, 29.000 Sr­ba te 17.000 Hr­va­ta, pre­ma po­pi­su iz 2013. Brčko Distrikt nas­tao je po ame­rič­ko­me ad­mi­nis­tra­tiv­nom mo­de­lu ka­ko bi se pre­sko­či­la i po­s­ljed­nja pre­pre­ka za pot­pi­si­va­nje Dayton­skog spo­ra­zu­ma i okon­ča­nje ra­ta. – Vo­li­mo bi­ti je­dins­tve­ni, sva­ki bi grad že­lio da ga zo­vu dis­trik­tom, ia­ko nit­ko ne zna što to zna­či, ali nije ni važ­no, fo­ra je – smje­ška se Ja­smin Ja­ša­re­vić, ge­ne­ral­ni me­na­džer br­čan­skog Pro­ni cen­tra za omla­din­ski ra­zvoj. – Za­is­ta smo druk­či­ji od svih os­ta­lih u BiH. Obra­ća­mo po­zor­nost na to da se za­do­vo­lje po­tre­be svih na­rod­nos­ti, u tom smo po­gle­du oprez­ni, na­uči­li smo ži­vje­ti jed­ni po­kraj dru­gih i to je ta ve­li­ka raz­li­ka. Raz­miš­lja­mo prak­tič­no, a ne ide­olo­ški – nas­tav­lja on. Tea Ru­žić, baš kao i Ja­smin, sli­ka je no­ve, mla­de ge­ne­ra­ci­je ko­ja se op­ti­miz­mom, ali i svim si­la­ma bo­ri za svje­tli­ju bu­duć­nost. – Ro­đe­na sam nakon pot­pi­si­va­nja Op­ćeg ok­vir­nog spo­ra­zu­ma za mir u BiH, ni­sam bi­la dio ra­ta, ne poz­na­jem ga i ne že­lim ga poz­na­va­ti. Že­lim zna­ti što se do­go­di­lo, ali ne i ci­je­li ži­vot vu­ći re­po­ve ko­je vu­ku sta­ri­ji. Vje­ru­jem da mo­že­mo na­pra­vi­ti pro­mje­ne, a Brčko je sva­ka­ko ide­alan pri­mjer su­ži­vo­ta. Pro­ble­ma ima, na­rav­no, ali mladi ov­dje ite­ka­ko zna­ju ži­vje­ti, za­bav­lja­ti se, sla­vi­ti za­jed­no i po­što­va­ti se, pri­je sve­ga – ka­že Tea. Njoj su 22 go­di­ne, ap­sol­ven­ti­ca je na Fa­kul­te­tu po­li­tič­kih zna­nos­ti, na smje­ru Me­đu­na­rod­ni od­no­si i di­plo­ma­ci­ja, do­pred­sjed­ni­ca je mla­de­ži HDZ-a za Brčko Distrikt i čla­ni­ca ta­moš­njeg Vi­je­ća mla­dih. Upra­vo pos­tiz­bor­ne si­tu­aci­je, kakve se odi­gra­va­ju po­s­ljed­njih da­na, mo­ti­vi­ra­ju je, is­ti­če, da se uklju­či u po­li­ti­ku. – Svje­do­či­mo ne­le­gi­tim­nos­ti, hr­vat­ski je na­rod s vi­še od 80 pos­to ig­no­ri­ran. Još mi je ve­ći mo­tiv da os­ta­nem, a ne da se sva­đam s ne­kim, že­lim da poč­ne­mo ra­di­ti, sva tri na­ro­da. Ži­vje­li smo ne­ka­da za­jed­no, mo­že­mo si­gur­no i u bu­duć­nos­ti – objaš­nja­va Tea. Brčko Distrikt “ro­đen” je 2000. Kraj ra­ta to je po­dru­čje do­če­ka­lo s tri raz­dvo­je­na po­li­tič­ka aran­žma­na. Sta­tus­no se rje­še­nje nije na­zi­ra­lo. – Sr­bi­ma je bio problem što bi ovaj te­ri­to­rij pre­ki­dao kon­ti­nu­itet Re­pu­bli­ke Sr­p­ske, ko­ja u Dayto­nu do­bi­va me­đu­na­rod­nu sa­ti­sfak­ci­ju. Fe­de­ra­ci­ja pak nije ima­la iz­laz na sje­ver. Sr­bi su, dak­le, ima­li ar­gu­men­te da se Brčko pri­klju­či Re­pu­bli­ci Sr­p­skoj, a Hr­va­ti i Boš­nja­ci da pri­pad­ne Fe­de­ra­ci­ji. Ma­lo je ne­dos­ta­ja­lo da se Dayton­ski spo­ra­zum ni ne pos­tig­ne. Pred­lo­že­no je, sto­ga, da se to po­dru­čje iz­dvo­ji, ka­ko bi se za­us­ta­vio rat – pod­sje­ća do­gra­do­na­čel­nik An­to Do­mić iz re­do­va HDZ-a. I ta­ko su pos­ta­li je­di­ni­ca lo­kal­ne sa­mo­upra­ve, pod su­ve­re­ni­te­tom dr­ža­ve, kon­do­mi­nij dva en­ti­te­ta. Ima­ju atri­bu­te mjes­ne za­jed­ni­ce, ali i dr­ža­ve. Na če­lu je iz­vr­š­ne vlas­ti gra­do­na­čel­nik, ak­tu­al­ni je Siniša Mi­lić, a u skup­šti­ni je 31 zas­tup­nik iz, tre­nu­tač­no, čak 11 po­li­tič­kih op­ci­ja. Gra­do­na­čel­nik Brč­kog mo­že po­mi­lo­va­ti oso­be osu­đe­ne na su­du u Dis­trik­tu, pa ta­ko ima i ka­rak­te­ris­ti­ke pred­sjed­ni­ka. Uz vlas­ti­ti sud, us­tro­ji­li su i tu­ži­telj­stvo i po­li­ci­ju. Na iz­bo­ri­ma gra­đa­ni Fe­de­ra­ci­je i Re­pu­bli­ke Sr­p­ske bi­ra­ju na če­ti­ri ra­zi­ne, a u Brčko Dis­trik­tu – na se­dam. Zbog kom­pli­ci­ra­nos­ti sus­ta­va, nije la­ko, ka­žu po­li­ti­ča­ri, ni sas­ta­vi­ti bi­rač­ke od­bo­re ko­ji će za­is­ta zna­ti svoj po­sao. – Te­ri­to­ri­jal­no je BiH po­di­je­lje­na na 51 pos­to Fe­de­ra­ci­je i 49 pos­to Re­pu­bli­ke Sr­p­ske. Brčko za­uzi­ma 1 pos­to, a kad bismo sma­tra­li taj pros­tor iz­dvo­je­nim, on­da bi BiH ima­la 101 pos­to te­ri­to­ri­ja, što je ne­mo­gu­će. Ovo je po­dru­čje, on­da, za­jed­nič­ko vlas­niš­tvo oba en­ti­te­ta, ta­ko da nema gra­ni­ce što je Fe­de­ra­ci­ja, a što RS. Kon­do­mi­nij či­ne sta­nov­ni­ci dis­trik­ta – upu­ću­je nas Do­mić.

Koc­kas­te kravate

Ame­rič­ki su­per­vi­zor sti­gao je u Brčko već 1996. i ta­da po­či­nje iz­gla­đi­va­nje od­no­sa tri­ju na­ro­da. Dayton­skim spo­ra­zu­mom us­pos­tav­lje­na su dva en­ti­te­ta, Fe­de­ra­ci­ja BiH, s de­set kan­to­na, i Re­pu­bli­ka Sr­p­ska. Brčko je bilo iz­u­ze­to od sve­ga to­ga i sve do 1999. sta­tus mu je bio ne­poz­na­ni­ca. Su­per­vi­zor Ame­ri­ka­nac uprav­ljao je gra­dom i nje­go­va je ri­ječ bi­la zad­nja, sve do 2012., ka­da je za­mrz­nuo svoj sta­tus. – Lo­kal­na je vla­da ra­di­la, ali za sve je mo­ra­la pi­ta­ti Ame­ri­kan­ce i to je kod sta­nov­ni­ka stva­ra­lo osje­ćaj si­gur­nos­ti: tu je bi­la ame­rič­ka vojna ba­za, he­li­kop­te­ri, tran­s­por­te­ri, vojna po­li­ci­ja, su­per­vi­zo­ri, tko ne slu­ša, po­ša­lju ga ku­ći. Ni­su se pri­mje­nji­va­le de­mo­krat­ske me­to­de, da je­su, Brčko si­gur­no ne bi us­pje­lo – sta­va je on. Čim se kro­či u ured An­te Do­mi­ća, u re­pre­zen­ta­tiv­noj vi­jeć­ni­ci iz 1892. i aus­tro­ugar­skog doba, u oči “bo­de” ša­li­ca s ko­je se smiješe – Siniša Mi­lić s hr­vat­skim še­ši­rom na gla­vi, Do­mić s boš­njač­kom ka­pom te boš­njač­ki im ko­le­ga sa šu­ba­rom. Do­bi­li su je sva tro­ji­ca na pok­lon, iz ša­le. Po­gled priv­la­či i nje­go­va cr­ve­na kra­va­ta, s cr­ve- nim i bi­je­lim koc­ki­ca­ma. – Sve su mi kravate tak­ve. Zo­vu me koc­kas­ti – smi­je se on, a uto mu glas­no za­zvo­ni mo­bi­tel i za­ori iz nje­ga “Naj­lak­še je kad pi­ta­ju me ko­li­ko i ka­ko ja nju vo­lim ja­ko...”. Pro­še­ta­mo li se sre­di­štem gra­da, na­ba­sat će­mo na tri spomenika, po­sve­će­na tri­ma voj­ska­ma, go­to­vo na­do­mak je­dan dru­go­me. No, oko spomenika ci­vil­nim žr­tva­ma ra­ta ipak se ni­ka­da ni­su us­pje­li do­go­vo­ri­ti... Naj­te­že je, ka­žu nam, bilo in­te­gri­ra­ti sus­tav obra­zo­va­nja, no i u to­me su us­pje­li. Hr­va­ti, Sr­bi i Boš­nja­ci sje­de u is­tim uči­oni­ca­ma, a svat­ko ima pra­vo da mu se na

ma­te­rin­skom je­zi­ku objas­ni ono što ne zna. Os­nov­no­škol­ci­ma su udž­be­ni­ci bes­plat­ni. U ka­fi­ći­ma Br­ča­ci pi­ju pi­vo za is­tim šan­kom, bez ob­zi­ra na na­ci­onal­nost, ia­ko ima lo­ka­la u ko­ji­ma do­mi­ni­ra­ju jed­ni, dru­gi ili tre­ći. Iz zvuč­ni­ka se u lo­ka­li­ma mo­že ču­ti čak i Thom­p­so­nov glas, “ali ne i Ča­vo­gla­ve”. – Za­jed­no uči­mo, stu­di­ra­mo, jed­ni dru­gi­ma po­ma­že­mo, za­bav­lja­mo se. Ka­da su lo­kal­ni iz­bo­ri, osje­te se tenzije, pa mo­žda i ma­le pre­pir­ke, ali nije to ni pri­bliž­no iz­ra­že­no kao u Fe­de­ra­ci­ji ili Re­pu­bli­ci Sr­p­skoj – ka­že nam Tea Ru­žić. Ka­da je os­no­van, Brčko Distrikt pu­no je obe­ća­vao, pa ta­ko i ve­će pla­će. Me­đu­na­rod­na je za­jed­ni­ca odre­di­la da svi pri­ho­di os­tva­re­ni u Brč­kom ta­mo i os­ta­ju. Na sa­moj su gra­ni­ci s Hrvatskom pa im os­ta­ju i ca­ri­ne i ak­ci­ze. Pro­sječ­na je pla­ća ta­da bi­la dvos­tru­ko vi­ša ne­go u Re­pu­bli­ci Sr­p­skoj i 40 pos­to vi­ša od one u Fe­de­ra­ci­ji. Pri­bli­ži­li su se s vre­me­nom, dak­le, pla­ća­ma u ta dva en­ti­te­ta. Pro­sječ­na je pla­ća da­nas 830 ko­nver­ti­bil­nih ma­ra­ka, a mi­ro­vi­na oko 350, ia­ko ve­lik broj umi­rov­lje­ni­ka ži­vi od mi­ni­mal­nih 200 ma­ra­ka. Dva su mi­ro­vin­ska fon­da – Re­pu­bli­ke Sr­p­ske i Fe­de­ra­ci­je, a mi­ro­vi­ne ni­su is­te. Gra­do­na­čel­nik je 2000. za­ra­đi­vao 4000 ko­nver­ti­bil­nih ma­ra­ka, na ra­čun mu da­nas sje­da 600 ma­nje. Ne­za­pos­le­nih je oko 11.000, no po­du­zet­ni­ci će se po­ža­li­ti da je te­ško na­ći rad­ni­ke. Su­oča­va­ju se, zbog sve­ga, “s inva­zi­jom na Nje­mač­ku”. Odlaze po­djed­na­ko i Sr­bi, i Boš­nja­ci, i Hr­va­ti, je­di­no što se po­to­nji­ma jed­nos­tav­ni­je is­e­li­ti jer ima­ju hr­vat­ske pu­tov­ni­ce, dok os­ta­li mo­ra­ju pri­ba­vi­ti vi­ze. – Gra­đa­ni ko­ji odlaze ovaj pros­tor pres­ta­ju vo­lje­ti, pres­ta­ju bi­ti za­in­te­re­si­ra­ni za do­ga­đa­je u nje­mu. Mo­žda je to ta­ko zbog ne­ure­đe­nos­ti i ne­de­fi­ni­ra­nos­ti BiH, ko­ja se ve­že i za ra­di­kal­ne po­kre­te, ko­ji su os­ta­li i nakon ra­ta i kod di­je­la lju­di stva­ra­ju osje­ćaj bes­per­s­pek­tiv­nos­ti – re­zi­mi­ra do­gra­do­na­čel­nik Do­mić. Bo­ja­na Tre­bić lje­tos se pak vra­ti­la u Brčko nakon što je dvi­je go­di­ne kruh za­ra­đi­va­la u Šved­skoj, u do­mu za umi­rov­lje­ni­ke. – Ne bih vi­še ni­ka­mo otiš­la, po­pod­nev­nih šet­nji i ka­va ta­mo nema, sa­mo rad i pi­dža­ma. Jest da je do­bar no­vac, ali nije sve u to­me – ka­že Bo­ja­na, ko­ju smo za­tek­li u šet­nji s pri­ja­te­lji­com. Koz­me­tič­ka je teh­ni­čar­ka po stru­ci, otvo­ri­la je sa­lon i za­do­volj­na je. Me­đu kli­jen­ti­ma, na­rav­no, ima pri­pad­ni­ka svih tri­ju na­ci­onal­nos­ti. – Pla­će uvi­jek mo­gu bi­ti ve­će. Oni ko­ji ra­de u dr­žav­nim služ­ba­ma, si­tu­ira­ni su, dok je za­pos­le­ni­ma kod pri­vat­ni­ka jed­na­ko kao i dru­gi­ma bilo gdje u BiH – do­da­je. Tea Ru­žić i Ja­smin Ja­ša­re­vić ne raz­miš­lja­ju o se­lid­bi u ino­zem­s­tvo. – Sve što u životu že­li­mo, ovi­si o to­me ko­li­ko to že­li­mo. Ne mo­ra­mo bi­ti ni u po­li­tič­koj op­ci­ji, do­volj­no je da se za to sve­srd­no bo­ri­mo. Ni­sam kći funk­ci­ona­ra, a sve što imam u životu, a imam ja­ko pu­no, sa­ma sam se­bi pris­kr­bi­la – po­nos­na je Tea. – Ži­vi se ka­ko se­bi čo­vjek na­pra­vi, kao i svug­dje. Mo­žda smo se svi za­si­ti­li kuk­nja­ve, mo­žda je i vri­je­me da se pres­ta­ne ku­ka­ti. Dos­ta sam op­ti­mis­ti­čan, znam ka­ko se ži­vje­lo pri­je 22 go­di­ne, ka­da je rat stao, i ka­ko se ži­vi sa­da, jed­nos­tav­no se mo­ra vi­dje­ti na­pre­dak. Sa­gra­đe­ne su zgra­de, ces­te, gra­đa­ni se za­poš­lja­va­ju, že­ne uda­ju, pra­ve se dje­ca... Ni­sam protiv od­la­za­ka, i ja bih vo­lio oti­ći u Wa­shin­g­ton, Bruxelles, mo­žda i To­kio, ali i vra­ti­ti se – raz­miš­lja Ja­smin. Kao čel­ni­ka or­ga­ni­za­ci­je za rad s mla­di­ma bri­ne ga pak što dos­ta njih “ne zna što že­li od ži­vo­ta, iz­gub­lje­ni su u tran­zi­ci­ji”. Dok se še­će­mo uz Sa­vu, po­gled pu­ca na veliki mu­ral – je­dan uz dru­go­ga smiješe se s nje­ga glum­ci Pav­le Vu­isić, Mus­ta­fa Na­da­re­vić i Bo­ris Dvor­nik. Naj­ljep­ša je to po­ru­ka ko­ju žele pos­la­ti mladi Br­ča­ci. Auto­ri su ak­ti­vis­ti iz Dis­trict te­ama i EsGe­ri­le. – Ni­smo mo­gli do­bi­ti do­zvo­lu za cr­ta­nje, a ka­ko je zid bio sav pr­ljav i pljes­niv, stru­ga­li smo ga žli­ca­ma i vi­li­ca­ma i ta­ko iz­ra­di­li glum­ce. Tre­ba­la su nam dva da­na. Po­ru­ka je to su­ži­vo­ta, po­vje­re­nja i mi­ra – po­ka­zu­je nam za­do­volj­no De­jan Ra­đen, ina­če član Pro­ni­ja. De­ja­na, Ja­smi­na i ko­le­gi­cu im Adi­nu Ha­li­lo­vić poz­na­va­li smo tek 15 mi­nu­ta ka­da su nas odveli do mu­ra­la i – na ru­čak. – Ne mo­že­te oti­ći iz Brč­kog glad­ni i da ne pro­ba­te naj­bo­lje me­so u gra­du... – rek­li su i po­sje­li nas u lo­kal uz Sa­vu. To je Bos­na kak­vu pam­ti­mo... Na­ši su su­go­vor­ni­ci en­tu­zi­jas­tič­ni, za­ni­ma ih teh­no­lo­gi­ja, os­tav­lja­ju nam do­jam kao da se ra­zu­mi­ju dos­lov­ce u sve što bismo se sje­ti­li pi­ta­ti. – Bu­de po­li­tič­kih kri­za, ali ne tra­ju du­go. Su­ko­bi se u Brč­kom zna­ju ri­je­ši­ti pri­čom, do­go­vo­rom – go­vo­ri nam Ja­smin.

O sve­mu se mo­ra­ju do­go­vo­rit

Na pi­ta­nje ka­ko ocje­nju­je sus­tav Brčko Dis­trik­ta, Tea Ru­žić od­go­vo­ri­la je da je “u si­tu­aci­ji u kak­voj je BiH to naj­bo­lji mo­gu­ći mo­del”. – Ži­vi­mo jed­ni po­kraj dru­gih i ni­smo si kon­ku­ren­ci­ja. No, u Brč­ko­me je ja­ko te­ško do­no­si­ti po­li­tič­ke od­lu­ke jer od 31 zas­tup­ni­ka 19 ih tre­ba za ve­ći­nu. I to je mu­ka, do­go­va­ra­mo se po na­ci­onal­nom, po­li­tič­kom, po­ne­kad i per­so­nal­nom klju­ču – na­vo­di An­to Do­mić. Te­ži­na od­lu­či­va­nja ima svo­ju ci­je­nu – tr­pi, pri­mje­ri­ce, jed­na ško­la jer se vlast ne mo­že do­go­vo­ri­ti oko lo­ka­ci­je za nje­zi­nu iz­grad­nju. – Kod nas nema kao kod Mi­la­na Ban­di­ća, da lu­pi ša­kom o stol, mi se mo­ra­mo do­go­vo­ri­ti, ina­če ne­će pro­ći! Nije to brat­stvo i je­dins­tvo, ali su­ra­đu­je­mo – sli­ko­vi­to će on. Pro­ra­čun im je 240 milijuna ma­ra­ka, ili oko 120 milijuna eura. No, sa­mi fi­nan­ci­ra­ju, objaš­nja­va nam gra­do­na­čel­nik Mi­lić, i pro­s­vje­tu, po­li­ci­ju, zdrav­s­tvo. – Or­ga­ni­za­ci­ja Dis­trik­ta pri­lič­no je kom­pli­ci­ra­na. Je­di­na smo iz­ra­zi­to mul­ti­et­nič­ka sre­di­na u BiH, a to po­dra­zu­mi­je­va i po­tre­bu usu­gla­ša­va­nja oko svih rje­še­nja, što je po­ne­kad spor pro­ces. Ali ge­ne­ral­no, u Brč­kom se ipak bo­lje ži­vi. Bilo je is­po­čet­ka dos­ta me­đu­na­rod­ne po­dr­ške, sa­da je ima ma­nje, sve vi­še pos­ta­je­mo ono što i dru­ge sre­di­ne u BiH, mo­ra­mo se okre­nu­ti sa­mi se­bi. Od­no­si su iz­me­đu “obič­nih” gra­đa­na bo­lji ne­go što su to mo­žda ne­ka­da od­no­si iz­me­đu nji­ho­vih pred­stav­ni­ka vlas­ti, jer mi ne­ka­da za­ne­ma­ru­je­mo oprav­da­ne in­te­re­se svih gra­đa­na, a po­kri­va­mo se na­ci­onal­nim i ide­olo­škim raz­lo­zi­ma. Još uvi­jek smo pos­t­kon­flik­t­no druš­tvo, ali nema incidenata. Da je mo­glo bo­lje, jest, ali i da­lje smo bo­lji dio BiH – sta­va je gra­do­na­čel­nik Mi­lić. Ro­dilj­ska nak­na­da ne­za­pos­le­nim maj­ka­ma iz­no­si­la je, na­vo­di on, 200 ma­ra­ka i is­pla­ći­va­la se sa­mo za pr­va tri mje­se­ca, a sa­da je to 416 ma­ra­ka, i “sje­da” im na ra­čun go­di­nu da­na. I da, u Brč­kom je služ­be­na va­lu­ta ko­nver­ti­bil­na mar­ka, ali da ne bi iz­gu­bi­li kup­ce i gos­te, tr­gov­ci i ugos­ti­te­lji uzi­ma­ju i ku­ne, i eure i sr­bi­jan­ske di­na­re.

Veliki mu­ral u gra­du s ko­jeg se smiješe glum­ci Pav­le Vu­isić, Mus­ta­fa Na­da­re­vić i Bo­ris Dvor­nik

Grad­ska vi­jeć­ni­ca iz 1892. iz doba Aus­troUgar­ske re­pre­zen­ta­tiv­no je zda­nje Do­gra­do­na­čel­nik An­to Do­mić iz re­do­va je HDZ-a

Gra­do­na­čel­nik Siniša Mi­lić za­do­vo­ljan je ka­ko se Brčko ra­zvi­ja

Tea Ru­žić ro­đe­na je nakon ra­ta. Ka­že da je za­ni­ma što se do­go­di­lo, ali ne i ci­je­li ži­vot vu­ći re­po­ve proš­los­ti

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.