SU­SJE­DI KA­ŽU DA JE DO­BAR ČO­VJEK I DA IM A DIJABETES, ALI NI SJE­NA STA­RO­GA PANČE

Vecernji list - Hrvatska - - Aktualno - Pi­še: ELVIS SPREČIĆ

On je pra­vi ma­čor, pro­si­je­di fra­jer sta­ro­ga ko­va, lik iz pri­če, ali do­bre. U du­ši je vrag, ali po­zi­ti­van – ri­je­či su ko­ji­ma je u jed­nu re­če­ni­cu mo­žda i naj­bo­lje sa­žeo svu kon­tra­dik­tor­nost ko­ja se kri­je iza li­ka i dje­la Ne­boj­še Pe­ru­no­vi­ća Panče, je­dan od nje­go­vih ne­ka­daš­njih bli­skih su­rad­ni­ka. Ime tog ma­se­ra ro­đe­nog u Za­gre­bu pr­vog da­na pro­sin­ca 1950. go­di­ne od po­nov­nog iz­bi­ja­nja se­dam go­di­na sta­re afe­re Pros­ti­tu­ci­ja po­nov­no se na sva zvo­na po­če­lo spo­mi­nja­ti u me­di­ji­ma, uglav­nom u kon­tek­s­tu u ko­jem ga se pro­zi­va kao jed­nog od “naj­ja­čih” za­gre­bač­kih svod­ni­ka iz tog vre­me­na ko­ji je kli­jen­ti­ma, me­đu ko­ji­ma su bi­li i ugled­ni­ci iz druš­tve­nih, sport­skih, po­li­tič­kih i inih kru­go­va za ci­je­ne od 500 do 3500 eura po no­ći “sre­đi­vao” naj­a­trak­tiv­ni­je mla­de dje­voj­ke ko­je su se nu­di­le u hr­vat­skoj me­tro­po­li.

Iz­bje­ga­va jav­nost

Raz­log zbog ko­jeg je Pan­čo do da­nas u me­dij­skom pros­to­ru os­tao pri­ka­zan kao glav­ni ne­ga­ti­vac ci­je­le pri­če ve­li­kim di­je­lom kri­je se u to­me da su na kon­cu u ci­je­loj toj afe­ri na­dra­pa­li sa­mo on i da­nas 30-go­diš­nja Sa­ra Si­ki­rić, ko­ju se sum­nji­či­lo da je, osim što je i sa­ma pru­ža­la sek­su­al­ne us­lu­ge, i po­dvo­di­la dru­ge dje­voj­ke. Obo­je su priz­na­li kriv­nju te su mo­ra­li vra­ti­ti odre­đe­ne nov­ča­ne iz­no­se – on sto, a ona 25,5 ti­su­ća ku­na – dok su svi dru­gi ak­te­ri, po­naj­pri­je za­to što je su­đe­nje ko­je je za­vr­ši­lo u re­kord­nom ro­ku bilo za­tvo­re­no za jav­nost, iz ci­je­le afe­re iz­aš­li bez ikak­vih po­s­lje­di­ca. Dru­gim ri­je­či­ma, da ci­ti­ra­mo re­če­ni­cu ko­ju je na svo­joj nas­lov­ni­ci obja­vio je­dan do­ma­ći tjed­nik: “Svi su ka­ra­li, a sa­mo je Pan­čo iz­vi­sio!”. A ka­kav je za­pra­vo Pan­čo, taj pro­si­je­di fra­jer sta­rog ko­va, i je li do­is­ta oso­ba ko­ja oda­je do­jam glav­nog ne­ga­tiv­ca, za­pu­ti­li smo se pro­vje­ri­ti u zgra­du u za­gre­bač­koj Kla­iće­voj uli­ci u kojoj sta­nu­je već de­set­lje­ći­ma. – Perunović? Da, na­rav­no, ka­ko ne bih zna­la gdje ži­vi. Sa­mo se pop­ni­te na tre­ći kat pa, kad iz­a­đe­te iz lif­ta, po­zvo­ni­te na pr­va vra­ta li­je­vo – go­vo­ri nam sta­ri­ja gos­po­đa ko­ju smo za­tek­li na sa­mom ula­zu u zgra­du. Ono što prvo upa­da u oči na ulaz­nim vratima Pan­či­na sta­na ne­dos­ta­tak je plo­či­ce s pre­zi­me­nom ko­ja je na si­lu is­trg­nu­ta. Ok­vir u ko­ji­ma se ne­kad na­la­zi­la još je ta­mo, ali plo­či­ce nema. Kas­ni­je će nam dru­gi sta­na­ri re­ći da ju je Nebojša Perunović mak­nuo od­mah nakon što je pu­šten ku­ći iz pri­tvo­ra pri­je se­dam go­di­na. Pri­tiš­ćem zvo­no is­pred vra­ta i če­kam. Nakon tri­de­se­tak se­kun­di pot­pu­ne ti­ši­ne s dru­ge stra­ne ču­je se zvuk okre­ta­nja klju­ča. Bra­va “škljo­ca” dva pu­ta, a po­tom opet nas­ta­je muk. Opet pri­tiš­ćem zvo­no, a ubr­zo nakon to­ga s dru­ge stra­ne vra­ta ogla­ša­va se pro­muk­li žen­ski glas. – Tko je? – pi­ta oso­ba s dru­ge stra­ne. Pred­stav­ljam se i go­vo­rim da tra­žim Ne­boj­šu Pe­ru­no­vi­ća. – Nema ga do­ma, do­ći će po­pod­ne, iza pet sa­ti, pa do­đi­te on­da – go­vo­ri ta oso­ba či­ji glas, što vi­še go­vo­ri, na tre­nut­ke sve vi­še zvu­či kao mu­ški, a sve ma­nje kao onaj njež­ni­jeg spo­la. Nakon još ne­ko­li­ko raz­mi­je­nje­nih re­če­ni­ca pos­ta­je jas­no da je oso­ba s dru­ge stra­ne vra­ta za­pra­vo mu­ška­rac ko­ji se svim si­la­ma tru­di zvu­ča­ti kao že­na i ko­ji, una­toč na­šim pi­ta­nji­ma, o Ne­boj­ši Pe­ru­no­vi­ću ne že­li re­ći ni slo­va. Kat iz­nad Panče u svo­jem vlas­ti­tom sta­nu ži­vi nje­gov brat na či­ja ulaz­na vra­ta zvo­ni­mo da bismo even­tu­al­no pre­ko nje­ga po­ku­ša­li kon­tak­ti­ra­ti Pan­ču ko­jeg smo u vi­še na­vra­ta zva­li i na mo­bi­tel, ko­ji je ured­no zvo­nio ne­ko­li­ko da­na za re­dom, ali od­go­vo­ra s dru­ge stra­ne nije bilo. – Tre­ba­te Ne­boj­šu? Evo, sad ću ga ja na­zva­ti, uđi­te slo­bod­no – go­vo­ri Pan­čin brat i po­zi­va nas u stan. U ru­ke uzi­ma mo­bi­tel i zo­ve Pan­ču ko­ji se jav­lja nakon ne­ko­li­ko se­kun­di. Is­pa­da da se Nebojša Perunović ci­je­lo vri­je­me na­la­zio u svo­jem sta­nu na tre­ćem ka­tu te da je upra­vo on bio oso­ba ko­ja nas je žen­skim gla­som po­ku­ša­la uvje­ri­ti da ga nema do­ma, a bra­tu go­vo­ri da “no­vi­na­ru ka­že da nije za­in­te­re­si­ran za razgovor jer što god da ka­že, uvi­jek na kra­ju ne­ka­ko is­pad­ne ne­ga­ti­vac”. – On vam se skroz pro­mi­je­nio, sa­svim je dru­gi čo­vjek i po­ku­ša­va ne raz­go­va­ra­ti ni s kim o ono­me što se do­ga­đa­lo, ži­vi ne­ki dru­gi ži­vot i ne že­li da ga it­ko uz­ne­mi­ra­va. Opros­ti­te, ali ne mo­gu vam ni­šta dru­go re­ći jer bi se ja­ko na­lju­tio na mene – ka­že brat Ne­boj­še Pe­ru­no­vi­ća. Ne­ki od su­sje­da u zgra­di, od ko­jih ve­ći­na ja­ko do­bro poz­na­je Pan­ču, na sam spo­men nje­go­va ime­na od­mah za­tva­ra­ju vra­ta, dok ne­ki pris­ta­ju raz­go­va­ra­ti, ali pod uvje­tom da im se ni­ka­ko ne na­vo­de ime­na jer mu se ne žele za­mje­ri­ti, i to ne za­to što ih je strah, ne­go baš su­prot­no, jer o Pe­ru­no­vi­ću ima­ju sa­mo ri­je­či hva­le te ga uglav­nom ža­le zbog si­tu­aci­je u kojoj se na­šao. – Mo­lim vas na­pi­ši­te da je on stvar­no ja­ko, ja­ko do­bar čo­vjek ko­ji već go­di­na­ma is­pa­šta sa­mo za­to što je že­lio po­mo­ći svom si­nu Go­ra­nu ko­ji je za­pao u du­go­ve. U ci­je­loj toj pri­či sa svod­niš­tvom, ako je u njoj i su­dje­lo­vao, si­gur­no nije vo­dio glav­nu ri­ječ, a u to se upus­tio jer mu je sin vo­dio ra­ska­la­šen ži­vot iz­nad svo­jih mo­guć­nos­ti i on­da bi mu Nebojša te du­go­ve po­kri­vao – go­vo­ri Pan­čin poz­na­nik. Da je to bilo ta­ko, svje­do­či i idu­ći pri­mjer. Perunović, ko­ji je bio i pri­vat­ni ma­ser no­go­me­ta­ša Stje­pa­na To­ma­sa ko­ji

je od 2004. do 2007. igrao za Ga­la­ta­sa­ray iz Is­tan­bu­la, jed­nom se pri­li­kom u tom gra­du su­sreo s igra­či­ma i pred­stav­ni­ci­ma KK Ci­bo­na ko­ji su ta­mo igra­li ne­ku utak­mi­cu. Perunović je ne­ke od njih odveo na poz­na­tu is­tan­bul­sku tr­ž­ni­cu na kojoj se mo­gla ku­pi­ti raz­na ro­ba od šver­ca te su se svi uvje­ri­li da je Perunović i ta­mo ra­zvio brojna pri­ja­telj­stva, od­nos­no poz­na­vao je go­to­vo sve šver­ce­re. U jed­nom tre­nut­ku od jed­nog od njih uzeo je sto ko­ma­da na­oča­la Ray Ban i re­kao lju­di­ma iz klu­ba da ih od­ne­su nje­go­vu si­nu ka­ko bi “ma­li to pre­pro­dao i ne­što za­ra­dio”. Ka­ko na gra­ni­ci ca­ri­ni­ci ni­su pom­no pro­vje­ra­va­li ko­šar­ka­še Ci­bo­ne, oni su s la­ko­ćom uni­je­li na­oča­le u Hr­vat­sku i pre­da­li ih Go­ra­nu Pe­ru­no­vi­ću. – Ko­li­ko god da je Pan­čo bio sna­la­ž­ljiv, a bio je ta­kav odu­vi­jek, sve to ipak nije bilo dos­ta da po­kri­je Go­ra­no­ve du­go­ve. Ta­da je od­lu­čio da bi mogao uzi­ma­ti odre­đe­nu pro­vi­zi­ju za ono što je već po­ne­kad i znao ra­di­ti s ob­zi­rom na ši­rok krug poz­na­ni­ka ko­ji je imao jer je bio vlas­nik sa­lo­na za ma­sa­žu u pri­zem­lju Do­ma spor­to­va, ali i to­me što je go­di­na­ma ma­si­rao vr­hun­ske spor­ta­še. Ali ni­kad nije že­lio us­pos­ta­vi­ti onaj kla­si­čan od­nos ka­kav ima­ju svod­ni­ci i pros­ti­tut­ke, a čes­to se zna­lo do­go­di­ti da mu dje­voj­ke ko­je je spa­jao s kli­jen­ti­ma ne bi ni pla­ti­le, a zna­te što bi on ta­da na­pra­vio. Ni­šta! A da je bilo ko­ja od tih dje­vo­ja­ka od­lu­či­la ne pla­ti­ti kla­sič­nom svod­ni­ku, do­bro zna­te ka­ko bi se pro­ve­la – objaš­nja­va­ju oni upu­će­ni u Pan­či­ne pos­lo­ve. A ka­ko da­nas iz­gle­da ži­vot Ne­boj­še Pe­ru­no­vi­ća? U sta­nu ži­vi sam otkako mu se sin ne­dav­no od­se­lio u Du­blin u po­tra­zi za pos­lom i bo­ljom per­s­pek­tiv­nom ko­ju mu je, kao i mno­gim dru­gim nje­go­vim vrš­nja­ci­ma, u Hr­vat­skoj bilo te­ško pro­na­ći. – Ne­boj­šu zdravlje i ne slu­ži naj­bo­lje, du­go bo­lu­je od di­ja­be­te­sa, a uz to ima pro­ble­ma i sa sr­cem. Ipak, ia­ko se na nje­mu vi­di da ga je ci­je­la ta si­tu­aci­ja od pri­je se­dam go­di­na ite­ka­ko pro­mi­je­ni­la, i da­lje je za­dr­žao onu za­fr­kant­sku cr­tu ko­ja ga je odu­vi­jek pra­ti­la, uvi­jek u pro­la­zu ba­ci ne­ku ša­lu, čes­to čak i na svoj ra­čun. Sva­ki dan še­će svog psa, tru­di se što vi­še kre­ta­ti, ali ipak je ne­ka­ko, i zbog to­ga mi je naj­vi­še žao, sje­na onog čo­vje­ka ka­kav je ne­kad bio. Zna da mu je uči­nje­na ne­prav­da i iz­je­da ga to iz­nu­tra, ali o to­me ne raz­go­va­ra ni s kim. Svi ti lju­di s ko­ji­ma je ne­koć bio do­bar pre­ko no­ći su mu okre­nu­li le­đa, a on baš ni­kad nije ni­ko­ga nije pi­tao za po­moć, a ka­mo­li iko­ga ucje­nji­vao, ia­ko je to ko­mot­no mogao, što do­volj­no go­vo­ri o nje­mu kao čovjeku – ka­že su­sjed ko­ji sta­nu­je u is­tom ula­zu kao i Pan­čo i ko­ji je je­dan od ri­jet­kih ko­ji se i da­lje in­ten­ziv­no dru­ži s njim. Na pi­ta­nje ču­je li se još Perunović sa Sa­rom Si­ki­rić, svi u nez­na­nju tek sli­je­žu ra­me­ni­ma, baš kao što to či­ne i nje­zi­ni ne­ka­daš­nji su­sje­di u Sa­mo­bo­ru u ko­jem je Sa­ra i odras­la.

Bes­plat­ni tret­man

Na­ime, Sa­ru Si­ki­rić ko­ja je, kao što smo već spo­me­nu­li, igra­la dvos­tru­ku igru u tom svi­je­tu elit­ne pros­ti­tu­ci­je u ko­jem je bi­la i da­va­te­lji­ca us­lu­ga i svod­ni­ca, u tu igru uve­la je Ma­ri­ka Tom­lja­no­vić Ki­pri­ja­nov­ski (30) ko­ju je pak u taj svi­jet uveo nje­zin da­nas po­koj­ni otac Ma­ri­jan, i to kad je ima­la sa­mo 16 go­di­na. Sa­ra je go­di­nu da­na mla­đu Ma­ri­ku upoz­na­la u jed­nom za­gre­bač­kom noć­nom klu­bu u svib­nju 2009. go­di­ne, a nakon to­ga još su se ne­ko­li­ko pu­ta vi­dje­le pri­je ne­go što ju je Ma­ri­ka 2010. go­di­ne po­zva­la da do­đe na bes­pla­tan tret­man u Pan­čin sa­lon. Nakon tret­ma­na, dok se obla­či­la, u gar­de­ro­bu joj je na­vod­no ušao Pan­čo i po­čeo joj po­ka­zi­va­ti go­li­ša­ve fo­to­gra­fi­je dje­vo­ja­ka na mo­bi­te­lu, a Ma­ri­ka joj je kas­ni­je rek­la da je to nje­zin pri­ja­telj kod ko­jeg čes­to do­la­ze na so­la­rij i da ima do­bros­to­je­će pri­ja­te­lje s ko­ji­ma je mo­že upoz­na­ti. Iz­me­đu tih pri­ja­te­lja i Sa­re Si­ki­rić ubr­zo se ro­di­la obos­tra­na lju­bav, a osim što je sa­ma pru­ža­la us­lu­ge, Sa­ra je ubr­zo shva­ti­la da ne sa­mo da ne že­li da je dru­gi po­dvo­de, ne­go je ona sa­ma po­če­la po­dvo­di­ti svo­je pri­ja­te­lji­ce. Ka­ko je to funk­ci­oni­ra­lo, naj­bo­lje opi­su­je do­ga­đaj iz 2010. go­di­ne ka­da je je­dan poz­na­ti za­gre­bač­ki po­du­zet­nik od­lu­čio ti­je­kom vi­ken­da or­ga­ni­zi­ra­ti za­ba­vu za pri­ja­te­lje u svo­jim pos­lov­nim pros­to­ri­ja­ma u sre­di­štu gra­da. Sa­ra Si­ki­rić ta­da je na tu­lum do­ve­la gru­pu mla­dih dje­vo­ja­ka, a sve je prošlo to­li­ko do­bro da je or­ga­ni­za­tor od­lu­čio Sa­ru na­gra­di­ti ta­ko da joj je “na peglanje” dao kre­dit­nu karticu svo­je kom­pa­ni­je. Sa­ra je ta­da u sa­mo dva sa­ta kupujući modne krpice potrošila 70 ti­su­ća ku­na.

Pan­čo je bio sna­la­ž­ljiv, a bio je ta­kav odu­vi­jek, sve to ipak nije bilo dos­ta da pod­mi­ri Go­ra­no­ve du­go­ve

Sa­ra Si­ki­rić je­di­na je uz Pan­ču za­vr­ši­la na su­du. Priz­na­la je kriv­nju i mo­ra­la vra­ti­ti 25,5 ti­su­ća ku­na

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.