RASPLAKAO SAM SE , OBUZELE SU ME EMO­CI­JE

Vecernji list - Hrvatska - - Sport - Hr­vo­je De­lač

Po­s­ljed­nji su­čev zvi­žduk na utak­mi­ci Di­na­ma i Spar­ta­ka oz­na­čio je kraj (europ­skim) pat­nja­ma ko­je su za sve sim­pa­ti­ze­re pla­vih tra­ja­le go­to­vo po­la sto­lje­ća.

U toj se­kun­di kroz gla­vu ti pro­đe mi­li­jun stva­ri, pre­pla­ve te emo­ci­je i obuz­mu te mi­je­ša­ni osje­ća­ji. Mo­žda tek slje­de­ćeg ju­tra shva­tiš što se do­go­di­lo i pos­ta­neš svjes­tan da si dio po­vi­jes­ti. Sve ti tog da­na iz­gle­da ljep­še, svi­je­tom kro­čiš u ru­ži­čas­tim na­oča­la­ma. Ju­tar­nja ka­va ne­ka­ko je dru­ga­či­ja, po­seb­ni­ja. A po­go­to­vo ako je is­pi­jaš s ne­kim tko je pro­ži­vio sve te go­di­ne ne­us­pješ­nih po­ku­ša­ja pre­zim­lja­va­nja, ko­ji je bio na utak­mi­ci pro­tiv Sc­hal­kea te dav­ne 1970. Ri­ječ je o Zvo­ni­mi­ru Vu­ke­li­ću (66), biv­šem ko­le­gi ko­ji je u spor­tu i sport­skom no­vi­nar­stvu “ci­je­li ži­vot”.

Ni­sam mo­gao zas­pa­ti

– Bio sam na utak­mi­ci sa Spar­ta­kom, ne mo­že se ri­je­či­ma do­ča­ra­ti ko­li­ko mi je to zna­či­lo. Is­kre­no, već sam po­čeo raz­miš­lja­ti na na­čin da će se taj po­dvig do­go­di­ti kad ja vi­še ne bu­dem od­la­zio na utak­mi­ce. A eto, do­go­di­lo se. Na­po­kon se i to do­go­di­lo – re­kao mi je Vu­ke­lić sret­nim gla­som, a on­da ma­lo zas­tao. Iako se tru­dio to sa­kri­ti, pro­mi­je­ni­la mu se bo­ja u li­cu, a i glas je ma­lo za­drh­tao.

– Već za vri­je­me utak­mi­ce sje­tio sam se po­koj­nog To­mi­ce Ži­da­ka ko­ji, na­ža­lost, ni­je do­ži­vio to pro­lje­će ko­je je nje­mu bi­lo op­se­si­ja. To­li­ko smo pu­ta o to­me raz­go­va­ra­li... Na­kon to­ga vi­dim “ma­log” Ti­ro­ni­ja ka­ko se ve­se­li i sje­tim se nje­go­va po­koj­nog oca Dar­ka, ali i svih dru­gih pri­ja­te­lja ko­jih vi­še ne­ma, a ko­ji su to če­ka­li. U tom sam se tre­nut­ku rasplakao. Kas­ni­je ni­sam mo­gao ni zas­pa­ti, bio sam bu­dan do šest uju­tro. Gle­dao sam tu noć utak­mi­cu po­lu­fi­na­la Co­pa Su­da­me­ri­ca­na, ali da me pi­ta­te bi­lo što o njoj, ne bih vam znao od­go­vo­ri­ti. Kao da sam gle­dao kroz nju, me­ni su se u gla­vi mo­ta­le dru­ge sli­ke – pre­pri­ča­va Vu­ke­lić pa nas­tav­lja:

– Ipak, uju­tro se bi­lo baš li­je­po pro­bu­di­ti. Da vam bu­dem is­kren, to­li­ko me bo­le le­đa da ne bih mo­gao us­ta­ti iz kre­ve­ta da Di­na­mo ni­je po­bi­je­dio. A sad sam pun ela­na, da­nas bih mo­gao pje­ša­či­ti ko­li­ko god že­li­te.

Raz­go­va­ra­ti s tak­vim za­ljub­lje­ni­kom u sport is­tin­ski je pri­vi­le­gij, ci­je­lo vri­je­me ga pro­ma­tra­te, pra­ti­te nje­go­ve re­ak­ci­je. Jed­nos­tav­no upi­ja­te sve što on go­vo­ri. Ta­ko ga pom­no pro­ma­tra­ju­ći toč­no shva­ti­te da sve te go­di­ne ko­je ga ve­žu uz Di­na­mo po­nov­no pro­živ­lja­va.

– Imao sam pet ili šest go­di­na kad me djed pr­vi put odveo na utak­mi­cu Di­na­ma. Bi­lo je to 50-ih go­di­na, igra­li smo pro­tiv Par­ti­za­na i po­bi­je­di­li 4:3, a ja sam se za­lju­bio u Dra­ža­na Jer­ko­vi­ća. Imao sam sre­ću da sam ga kas­ni­je upoz­nao, bio je to di­van čo­vjek. Kad sam se vra­tio ku­ći na­kon te utak­mi­ce, bi­lo mi je zlo, po­vra­ćao sam. Ma­ma se upla­ši­la, zva­la je dok­to­ra. A di­jag­no­za je bi­la – uz­bu­đe­nost! Eto, to­li­ko je me­ni to zna­či­lo. Di­na­mo je za me­ne jed­na ve­li­ka lju­bav, to je na­čin ži­vo­ta.

Vo­di­ti in­ter­v­ju s čo­vje­kom ko­ji je bio vr­hun­ski no­vi­nar, ko­li­ko god s njim bio do­bar, stva­ra ti odre­đe­ni pri­ti­sak jer ipak stra­hu­ješ da ne­što kri­vo ne pre­ne­seš. No, s dru­ge stra­ne, jed­na­ko je la­ga­no jer go­to­vo ne mo­raš pos­tav­lja­ti pi­ta­nja.

– Naj­ve­ća je flo­sku­la da sport- ski no­vi­na­ri ne smi­ju ni za ko­ga na­vi­ja­ti. Pa to je ne­mo­gu­će! U sve­mu to­me i je­si jer vo­liš sport i jer za ne­ko­ga na­vi­jaš. Na­rav­no, mo­raš se tru­di­ti bi­ti objek­ti­van, to je os­nov­no pra­vi­lo. No emo­ci­je ne mo­žeš sus­preg­nu­ti. Sje­ćam se ka­ko smo Ži­dak i ja jed­nom pri­li­kom u lo­ži naz­dra­vi­li po­bje­di Di­na­ma pro­tiv Zvez­de u Be­ogra­du. Kas­ni­je smo zbog to­ga bi­li uko­re­ni.

Na spo­men naj­bo­ljeg igra­ča Di­na­ma u po­vi­jes­ti Vu­ke­lić mi je objas­nio da je to te­ško, go­to­vo ne­mo­gu­će odre­di­ti. Kroz po­vi­jest je, ka­že, bi­lo pu­no sjaj­nih no­go­me­ta­ša, u sva­koj ge­ne­ra­ci­ji po njih ne­ko­li­ko i bi­lo bi ne­po­šte­no ne­ko­ga is­tak­nu­ti. Mo­že se even­tu­al­no go­vo­ri­ti o naj­dra­žem igra­ču, što je nje­mu već spo­me­nu­ti Jer­ko­vić. Ima li u da­naš­njoj ge­ne­ra­ci­ji ne­ko­ga tko od­ska­če?

– Ovi dečki su dru­ga­či­ji, ima­ju ne­ku odre­đe­nu ke­mi­ju. Na­rav­no da je ri­ječ o kva­li­tet­nim igra­či­ma, ali ne­ma­ju ne­ku is­tak­nu­tu zvi­jez­du, već je ri­ječ o rad­nič­koj mom­ča­di ko­ja ima sr­ce, ko­ja ima mu­da. Stvo­ri­li su od­lič­nu at­mo­sfe­ru ko­ju ne­ke dru­ge ge­ne­ra­ci­je ni­su ima­le. Vi­di se da su pra­va šk­va­dra, obi­telj. Evo vam pri­mjer: na jed­noj utak­mi­ci net­ko je na­sr­nuo na Ol­ma, a Di­la­ver, ko­ji ina­če ni­je ne­ki krup­ni tip, od­mah je sko­čio nje­mu u po­moć. To je znak da oni gi­nu je­dan za dru­go­ga. Pri­je je Di­na­mo bio gos­pod­ski, igra­či su bi­li fi­ni, ali da­nas to na te­re­nu ne pro­la­zi. I za­to mi je dra­go da su ovi faj­te­ri.

Ovaj Di­na­mo ni­je pao

Do­tak­nu­li smo se i Ne­na­da Bje­li­ce, tre­ne­ra ko­ji je us­pio stvo­ri­ti po­bjed­nič­ku mom­čad.

– On je na­pra­vio od­li­čan po­sao, dig­nuo je sva­kog igra­ča. Za raz­li­ku od pri­je, ovaj Di­na­mo ni­je pa­dao u lis­to­pa­du i stu­de­nom, ba­rem ne u re­zul­tat­skom smis­lu, a to je ono što se pam­ti. Svi­đa­ju mi se i nje­go­ve iz­ja­ve, kao što je pri­mje­ri­ce ona na­kon po­bje­de pro­tiv Spar­ta­ka da ni­je sve po­če­lo do­la­skom Bje­li­ce pri­je ne­ko­li­ko mje­se­ci. Tre­ba mu čes­ti­ta­ti na sve­mu što je na­pra­vio.

Ko­ji je do­seg ove ge­ne­ra­ci­je? – Ne smi­je­mo bi­ti ne­za­hval­ni i sad pred njih sta­vi­ti pre­ve­li­ki te­ret. Kao što sam re­kao, ne­ma u ovoj mom­ča­di ne­kog ve­li­kog “špa­ne­ra” kak­ve smo zna­li ima­ti kroz po­vi­jest i ne znam ho­će li im to sad u fa­zi na is­pa­da­nje pos­ta­ti hen­di­kep. Ne znam je li ovo nji­hov li­mit ili je to mo­žda i po­lu­fi­na­le. Te­ško je re­ći, ali mo­ra­mo bi­ti sret­ni što smo pos­ti­gli i ovaj us­pjeh. Sad idu­će ge­ne­ra­ci­je ne­će ima­ti ovaj te­ret eu­rop­skog pro­lje­ća, za­klju­čio je Vu­ke­lić od ko­jeg sam ju­čer na­učio jed­na­ko ko­li­ko sam na­učio i na svo­jim no­vi­nar­skim po­če­ci­ma. Na­dam se da ću i ja ta­ko jed­no­ga da­na uči­ti “ne­ke no­ve klin­ce”, ali se na­dam da oni me­ne ne­će mo­ra­ti in­ter­v­ju­ira­ti ta­mo neg­dje za 50 go­di­na i tra­ži­ti da se pri­sje­tim po­s­ljed­njeg Di­na­mo­va pro­lje­ća 2019...

Dra­žan Jer­ko­vić Zvo­ni­mi­ru Vu­ke­li­ću je naj­dra­ži igrač Di­na­ma, u nje­ga se za­lju­bio već na pr­voj utak­mi­ci ko­ju je gle­dao, pro­tiv

No­vi­na­ri VL-a Ro­bert Ju­na­ci i Zvo­ni­mir Vu­ke­lić u Mi­la­nu na gos­to­va­nju Di­na­ma 2000. go­di­ne

Vu­ke­lić je in­ter­v­ju­irao mno­ge svjet­ske i hr­vat­ske zvi­jez­de, me­đu ko­ji­ma je i di­na­mo­vac Zvo­ne Bo­ban

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.