IZRAELCI NE­MA­JU PRIMJEDBE NA MO­JE FILMOVE, FAŠIZAM MI SE GADI

HIPERPRODUKTIVNI RE­DA­TELJ SNI­MIO JE FILM O NAJPOZNATIJEM MOSSADOVU AGENTU RAFIJU EITANU KO­JI JE OT­KRIO NACISTIČKOG ZLOČINCA ADOLFA EICHMANNA

Vecernji list - Hrvatska - - Front Page - Raz­go­va­rao: HASAN HAIDAR DIAB Sni­mio: SANJIN STRUKIĆ/PIXSELL

Ne­dav­no je u Tel Avi­vu odr­ža­na svjet­ska pre­mi­je­ra du­go­me­traž­nog do­ku­men­tar­nog fil­ma “Od Mo­ssa­da do Eichmanna”, pri­ča o Ra­fa­elu Rafiju Eitanu, re­da­te­lja Ja­ko­va Sed­la­ra. Ri­ječ je o fil­mu ko­ji go­vo­ri o najpoznatijem agentu iz­ra­el­ske taj­ne služ­be Mo­ssad Rafiju Eitanu, ko­ji je pos­tao svjet­ski poz­nat po to­me što je ot­krio gdje se skri­vao na­cis­tič­ki zlo­či­nac Adolf Eic­h­mann te mu je upra­vo on sta­vio li­si­ce na ru­ke pri­je ne­go što je iz Bu­enos Ai­re­sa pre­ba­čen u Je­ru­za­lem, gdje je osu­đen na smrt. U raz­go­vo­ru za Ve­čer­nji list hr­vat­ski re­da­telj Jakov Sedlar go­vo­rio je o fil­mu, na­pa­du lje­vi­ce na se­be, o svo­jim kon­tro­verz­nim fil­mo­vi­ma te op­će­ni­to o fil­mu, ali i po­li­ti­ci da­nas.

Sni­mi­li ste film “Od Mo­ssa­da do Eichmanna” o poz­na­tom Mossadovu agentu Rafiju Eitanu, ko­ji je pro­na­šao nacističkog zločinca Adolfa Eichmanna. Zašto ste oda­bra­li baš nje­ga za no­vi film?

Ra­fi­ja Ei­ta­na poznajem pet­na­es­tak go­di­na, od pre­mi­je­re mo­ga fil­ma o Me­iru Ami­tu, le­gen­dar­nom še­fu Mo­ssa­da. Taj mu se film svi­di, pa mi je u ša­li re­kao: “Mo­žda ćeš jed­no­ga da­na i o me­ni na­pra­vi­ti ne­što slič­no?” Re­kao sam mu: “Ka­da bu­de­te sprem­ni, ja­vi­te mi, što se me­ne ti­če - mo­gu od­mah!” On se na­smi­jao, od ta­da smo se vi­dje­li niz pu­ta, a pri­je ne­što vi­še od go­di­nu da­na re­kao mi je da je doš­lo vri­je­me i da ga mo­gu sni­ma­ti ka­da želim. U ro­ku od tri da­na za­po­če­li smo sni­ma­nje! Ra­fi je iz­u­zet­na po­ja­va u po­vi­jes­ti taj­nih služ­bi. Una­toč to­me da je u jav­nom ži­vo­tu od 1950, on ni­ka­da ni­je bio jav­na fi­gu­ra. Ni­ka­da nit­ko ni­je toč­no znao što on ra­di, a bli­sko je su­ra­đi­vao sa svim iz­ra­el­skim po­li­ti­ča­ri­ma od Ben-Gu­ri­ona do Ne­tanya­hua. Ak­tiv­no je su­dje­lo­vao u mno­gim ključ­nim od­lu­ka­ma za iz­ra­el­sku dr­ža­vu. Ni­ka­da od nje­ga nit­ko jav­no ni­je čuo ni­šta što bi se, za Iz­ra­el, mo­glo kri­vo pro­tu­ma­či­ti. Ra­di se o sa­svim neo­bič­noj osob­nos­ti ko­ja je u svim seg­men­ti­ma svo­ga ži­vo­ta ve­li­ka enig­ma. Sa­mo lud čo­vjek ne bi pri­hva­tio rad na tak­vom fil­mu.

Što ste no­vo­ga ot­kri­li o ovom agentu?

Taj­ni agen­ti ni­ka­da ne go­vo­re o pra­vim taj­na­ma. Imao sam pri­li­ke su­ra­đi­va­ti i pri­ja­te­lje­va­ti s ni­zom lju­di iz tak­vih služ­bi, uklju­ču­ju­ći ve­li­ko­ga Me­ira Ami­ta, ali ka­da bi se ka­me­ra upa­li­la, ni­je bi­lo mo­gu­će do­bi­ti ne­što što bi even­tu­al­no mo­glo kom­pro­mi­ti­ra­ti or­ga­ni­za­ci­ju ko­joj su pri­pa­da­li. A nas­lu­šao sam se sve­ga, vje­ruj­te mi... Ka­da bih pisao o de­ta­lji­ma ko­je sam čuo mi­mo sni­ma­nja, bio bi to ne­vje­ro­ja­tan kri­mić. Što se no­vog fil­ma ti­če, on je re­kao i ne­ke no­ve stva­ri

IZRAELCI NE­MA­JU PRIMJEDBE NA MO­JE FILMOVE, NI­KA­DA NI­SAM RELATIVIZIRAO ZLO­ČI­NE, A FAŠIZAM MI SE GADI

FRLJIĆ S KAZALIŠTEM I UMJET­NOŠ­ĆU VE­ZE NE­MA, TO JE ČISTI PO­LI­TIČ­KI AKTIVIZAM KO­JI IZ KREATIVNE NE­MO­ĆI PO­KU­ŠA­VA BI­TI “AN­GA­ŽI­RAN” I KO­JI MO­ŽE PRO­ĆI SA­MO PO BALKANSKIM I INIM VUKOJEBINAMA, UKLJU­ČU­JU­ĆI I RIJEKU GDJE SU NJE­GO­VI KOMUNISTI NA VLAS­TI DU­LJE NE­GO U SJE­VER­NOJ KOREJI

nas­ta­vak s pret­hod­ne stra­ni­ce >> o uhi­će­nju Eichmanna, ali i svo­ja raz­miš­lja­nja o svi­je­tu u ko­je­mu ži­vi­mo. Upra­vo nje­go­vi ko­men­ta­ri o da­naš­njoj si­tu­aci­ji vr­lo su pro­vo­ka­tiv­ni i za­nim­lji­vi.

Je li vas ne­čim do­dat­no fas­ci­ni­rao ti­je­kom sni­ma­nja fil­ma?

Fas­ci­nant­na je nje­go­va br­zi­na i oš­tro­um­nost ia­ko je pre­šao de­ve­de­se­tu. Fas­ci­nant­no je ka­ko se sje­ća oso­ba, de­ta­lja ak­ci­ja, de­ta­lja uli­ca ko­ji­ma je pri­je po­la sto­lje­ća ili vi­še vo­dio ak­ci­je od Ar­gen­ti­ne i Fran­cu­ske do Ku­be... On ni­je čo­vjek du­gih mo­no­lo­ga, sve je krat­ko i jas­no, ne­ma du­gih opi­sa. Kao da se ra­di o vo­đe­nju ne­ke ak­ci­ju ko­ja je u ti­je­ku, a ne sni­ma­nju fil­ma o nje­mu. Ina­če, vr­lo je du­ho­vit.

Ei­tan ni­je bio na pre­mi­je­ri, ali bi­li su čla­no­vi nje­go­ve obi­te­lji. Što oni ka­žu o fil­mu, kak­ve su bi­le nji­ho­ve im­pre­si­je? Na­vod­no je bi­lo i hva­los­pje­va i pri­jed­lo­ga da se film pri­ka­zu­je u ško­la­ma?

Na ža­lost, zbog bo­les­ti, Ra­fi ni­je do­šao na pre­mi­je­ru, on je film vi­dio pri­je mje­sec da­na i ta­da me na­zvao krat­ko re­kav­ši: “Pre­vi­še si me na­hva­lio!” Nje­go­va su­pru­ga i dje­ca bi­li su na pre­mi­je­ri, bi­li su vr­lo dir­nu­ti, rek­li su mi ka­ko ni­su vje­ro­va­li da će on bi­lo ko­me is­pri­ča­ti ono što je me­ni re­kao i za­hva­li­li su mi. Lju­di su im pri­la­zi­li sa že­ljom da poz­dra­ve Ra­fi­ja ko­ji je jed­na od zad­njih le­gen­di ci­oniz­ma ko­ji je stva­rao dr­ža­vu Iz­ra­el. Izraelci zna­ju da je Ra­fi ci­je­li svoj ži­vot po­sve­tio svo­joj dr­ža­vi i nje­zi­noj si­gur­nos­ti, ta­ko da su mi te re­ak­ci­je bi­le nor­mal­ne. Ina­če, na­zva­li smo ga iz ki­no­dvo­ra­ne, a on je u svo­me poz­na­tom, ša­lji­vom sti­lu, poz­dra­vio na­zoč­ne. Biv­ši pre­mi­jer Ehud Ol­mert i biv­ši šef Shin Be­ta (voj­ne taj­ne služ­be) Ya­akov Pe­ri za te­le­vi­zi­ju su iz­ja­vi­li ka­ko će na­pra­vi­ti sve da ovaj film uđe u škol­ski pro­gram jer je auten­ti­čan i va­žan kao do­ku­ment jed­no­ga vre­me­na. Ho­će li se to do­go­di­ti, ne znam, ali znam da je film “Petnaest do osam” (re­ži­rao sam ga sa si­nom Do­mi­ni­kom) ko­ji go­vo­ri o Mot­ti Ho­du, os­ni­va­ču iz­ra­el­sko­ga rat­nog zra­ko­plov­s­tva ko­ji je vo­dio Šes­tod­nev­ni rat, bio pri­ka­zi­van du­lje vri­je­me po ško­la­ma u Iz­ra­elu.

U fil­mu na­vod­no ima pu­no ko­men­ta­ra o si­tu­aci­ji u Iz­ra­elu i u svi­je­tu da­nas. Ima li i kri­tič­kog od­no­sa pre­ma Iz­ra­elu?

Osim Ra­fi­ja Ei­ta­na, u fil­mu go­vo­re i spo­me­nu­ta gos­po­da Ehud Ol­mert i Ya­akov Pe­ri, ali i ge­ne­ral Avig­dor Ka­ha­la­ni te naj­poz­na­ti­ji iz­ra­el­ski od­vjet­nik Ram Cas­pi. Osim što su go­vo­ri­li o Rafiju, oni go­vo­re i o svi­je­tu da­nas, o taj­nim služ­ba­ma te o Iz­ra­elu. Kao pra­vi Izraelci, go­vo­re i kri­tič­ki o svo­joj zem­lji, ali ni­ka­da te kri­ti­ke ni­su po­put ne­kih u Hr­vat­skoj ko­je bi do­vo­di­le u pi­ta­nje smi­sao pos­to­ja­nja svo­je dr­ža­ve.

Ka­ko to da je Iz­ra­el pre­šut­ni sa­vez­nik s jed­nom ek­s­trem­no te­ro­ris­tič­kom zem­ljom kao što je Sa­udij­ska Ara­bi­ja?

Či­ni mi se da re­la­tiv­no do­bro poznajem si­tu­aci­ju u Iz­ra­elu i moj komentar na ovo pi­ta­nje bio bi: ve­lik broj Iz­ra­ela­ca sma­tra da će arap­ske zem­lje, uklju­ču­ju­ći i Sa­udij­sku Ara­bi­ju, ko­ji­ma je Iz­ra­el okru­žen pri­si­li­ti Pa­les­tin­ce da sklo­pe ka­kav-ta­kav mir i da se su­ko­bi unu­tar Iz­ra­ela sve­du na naj­ma­nju mo­gu­ću mje­ru. Iz­ra­el­ci­ma je klju­čan mir, ali i si­gur­nost u nji­ho­voj zem­lji i si­gur­no će sve na­pra­vi­ti ka­ko bi se to što pri­je pos­ti­glo.

Na­kon Tel Avi­va film će bi­ti pri­ka­zan u New Yor­ku, Los An­ge­le­su i Ber­li­nu, a sklop­ljen je i ugo­vor o ame­rič­koj dis­tri­bu­ci­ji te će naj­vje­ro­jat­ni­je bi­ti dio po­nu­de Net­flixa. Ovo bi mo­gao bi­ti vaš naj­ve­ći po­sao?

Ovaj film si­gur­no će bi­ti vr­lo gle­dan. Ako ga uz­me i Net­flix, što je mo­gu­će, gle­da­nost će bi­ti još ve­ća. Na­rav­no da je gle­da­nost mje­ri­lo us­pje­ha sva­ko­ga re­da­te­lja, bez to­ga ni­šta ne­ma smis­la, po­seb­no ka­da iza me­ne, što se fi­nan­ci­ra­nja ti­če, ne sto­ji HAVC, ne­go pro­du­cen­ti ko­ji su ulo­ži­li svoj no­vac. Ako ga vra­te, me­ni je za­ga­ran­ti­ran no­vi po­sao, ako ne – on­da mo­ram tra­ži­ti dru­ge pro­du­cen­te. Do sa­da je uvi­jek bi­lo vi­še ne­go do­bro, na­dam se slič­noj si­tu­aci­ji i u ovo­me slu­ča­ju.

Ka­da će­te film pri­ka­za­ti u Hr­vat­skoj?

Hr­vat­ska pre­mi­je­ra če­ka Ra­fi­ja Ei­ta­na ko­ji (to je za­jed­nič­ka že­lja) že­li do­ći u Li­je­pu Na­šu. Ako ne bu­de mo­gao, bit će to u pro­lje­će slje­de­će go­di­ne.

Bis­te li ika­da sni­mi­li film i o lov­cu na na­cis­te Efra­imu Zu­rof­fu?

Ni­je mi to­li­ko za­nim­ljiv da bih ne­ko­li­ko mje­se­ci svo­ga ži­vo­ta nje­mu po­sve­tio.

Ot­kad pos­to­ji ta va­ša fas­ci­na­ci­ja Iz­ra­elom?

Od ka­da sam, na svoj 7. rođendan, do­bio na pok­lon Bi­bli­ju od svo­je maj­ke. Bio sam fas­ci­ni­ran pri­ča­ma iz te knji­ge nad knji­ga­ma, ali i kar­tom Iz­ra­ela i fo­to­gra­fi­ja­ma sve­tih mjes­ta. Mis­lim da sva­ko di­je­te ko­je odras­ta u kr­š­ćan­skom okru­že­nju ima du­bo­ku du­hov­nu ve­zu s Iz­ra­elom jer su mno­gi pr­vi poj­mo­vi ko­je dje­ca uop­će ču­ju ve­za­ni uz Je­ru­za­lem, Na­za­ret, Be­tle­hem...

Ka­ko u Iz­ra­elu oprav­da­va­te ne­ke svo­je filmove po­put ono­ga o Ja­se­nov­cu? I ka­ko to da vas hr­vat­ski Ži­do­vi baš i “ne lju­be”, a Izraelci vas go­to­vo obo­ža­va­ju?

Ni­ka­da ni­sam imao raz­lo­ga oprav­da­va­ti se za bi­lo ko­ji svoj film uklju­ču­ju­ći i spo­me­nu­ti o Ja­se­nov­cu. Uos­ta­lom, pre­mi­je­ra je bila upra­vo u Tel Avi­vu! Oko 300 lju­di vi­dje­lo ga je ta­da i nit­ko ni­je imao pri­mjed­bi. Me­ni je žao da jed­na gru­pa lju­di ko­ji se­be na­zi­va­ju po­vjes­ni­ča­ri­ma ili is­tra­ži­vač­kim no­vi­na­ri­ma sa­mo po­nav­lja ono što je pi­sa­la ju­gos­la­ven­ska his­to­ri­ogra­fi­ja. Oni ni­šta ne pro­vje­ra­va­ju, ni­šta što je u to vri­je­me pi­sa­no ne do­vo­de u pi­ta­nje, a ogro­man dio te ju­gos­la­ven­ske po­vi­jes­ti čis­ta je laž. Ja ni­ka­da ni­sam tvr­dio ono što mi ta eki­pa po­ku­ša­va “pri­ši­ti”; ni­ka­da ni­sam relativizirao ni­je­dan (bi­lo či­ji ) zlo­čin, ni­ka­da ni­sam ni na ko­ji na­čin pro­mo­vi­rao bi­lo što ve­za­no uz na­ci­zam ili fašizam (ga­de mi se), ni­ka­da ni­sam uma­nji­vao broj žr­ta­va, ne­go sam na­bra­jao sve broj­ke ko­je su u op­tje­ca­ju od 1945. do da­nas. No moj je naj­ve­ći kri­men što sam tvr­dio i do­ka­zao da je lo­gor pos­to­jao i za vri­je­me Ti­to­ve Ju­gos­la­vi­je, a to oni ne že­le priz­na­ti ia­ko pos­to­ji niz do­ku­me­na­ta u be­ograd­skom Voj­nom ar­hi­vu. Ti “struč­nja­ci” ne že­le priz­na­ti po­vi­jes­no do­ka­za­ne či­nje­ni­ce da su ju­gos­la­ven­ski komunisti i na­kon za­vr­šet­ka ra­ta ubi­li ma­su ne­vi­nih oso­ba. U Iz­ra­elu sam ra­dio niz po­vi­jes­nih fil­mo­va i baš ni­ka­da ni­je bi­lo pri­mjed­bi na moj rad. Da­pa­če. I da­lje imam po­nu­de za no­ve filmove s po­vi­jes­nom te­ma­ti­kom. Mis­lim da je naj­važ­ni­je po­ku­ša­ti do­ći što bli­že is­ti­ni. Što se hr­vat­skih Ži­do­va ti­če, s mno­gi­ma sam od­li­čan pri­ja­telj i vr­lo se čes­to dru­ži­mo.

Pi­ta­ju li vas u Iz­ra­elu išta o bu­đe­nju ek­s­trem­ne, pro­us­ta­ške des­ni­ce? Je­su li vas pi­ta­li za Thom­p­so­na, oživ­lja­va­nja poz­dra­va “za dom sprem­ni” itd.?

Po­ne­kad pi­ta­ju, ali u kon­tek­s­tu ek­s­tre­miz­ma u Eu­ro­pi. Hr­va­te se u Iz­ra­elu ne do­živ­lja­va kao pro­mi­ca­te­lje ne­ko­ga ek­s­tre­miz­ma. Svi zna­ju da je ži­dov­ska za­jed­ni­ca, na ža­lost, te­ško stra­da­la u NDH, kao i u ci­je­loj po­rob­lje­noj Eu­ro­pi, ali za de­ta­lje po­put Thom­p­so­na ili poz­dra­va “za dom sprem­ni” ni­ka­da me nit­ko ni­je pi­tao. Iz­ra­el­ce naj­vi­še za­ni­ma­ju zna­me­ni­tos­ti Hr­vat­ske, lje­to­va­nje u na­šoj pre­li­je­poj zem­lji i hr­vat­ski spor­ta­ši ko­ji­ma se di­ve.

Po­vjes­ni­ča­ri ko­ji me čes­to na­pa­da­ju ni­šta ne pro­vje­ra­va­ju, a go­lem dio YU po­vi­jes­ti obič­na je laž

A o ne­dav­nim kon­tro­verz­nim pred­sjed­ni­či­nim iz­ja­va­ma u Ar­gen­ti­ni?

Bio sam s ni­zom po­li­ti­ča­ra, voj­nih oso­ba, oso­ba ko­je su dio me­di­ja i taj­nih služ­bi, ali nit­ko mi ni u ko­jem kon­tek­s­tu to ni­je spo­mi­njao.

Sla­že­te li se s pred­sjed­ni­com ko­ja po­čes­to is­tu­pa kao pred­stav­ni­ca ek­s­trem­ne des­ni­ce? Ili ste bli­ži bla­go kon­zer­va­tiv­nom pre­mi­je­ru?

Ne mis­lim da pred­sjed­ni­ca nas­tu­pa kao pred­stav­ni­ca ek­s­trem­ne des­ni­ce. Ona po­ne­kad raz­li­či­toš­ću svo­jih iz­ja­va do­vo­di u za­bu­nu one ko­ji su za nju gla­so­va­li, po­ne­kad se či­ni kao da se svi­ma že­li do­dvo­ri­ti, što mi ni­je dra­go jer dr­žav­ni po­gla­var mo­rao bi ima­ti kon­ti­nu­itet, ba­rem što se po­li­tič­kih sta­vo­va ti­če. Što se pre­mi­je­ra ti­če, vo­lio bih da je od­luč­ni­ji, či­ni mi se kao da čes­to i go­vo­ri i dje­lu­je, glaz­be­nim rječ­ni­kom go­vo­re­ći, u “mo­lu”, a nje­go­va je po­zi­ci­ja, po me­ni, vi­še u “du­ru”.

Pla­ši­te li se iz­bje­gli­ca?

Ne pla­šim se iz­bje­gli­ca, ali pla­šim se Europe ko­ja ne zna što će sa­ma sa so­bom, pa ni s iz­bje­gli­ca­ma. Eu­ro­pa sve vi­še sli­či bro­du iz Fel­li­ni­je­va fil­ma ko­ji ide ne­ka­mo u ma­glu, bez kom­pa­sa i plana.

Što mis­li­te o hr­vat­skom fil­mu da­nas? Jes­te li po­gle­da­li, re­ci­mo, Osmog po­vje­re­ni­ka ko­ji je ovo­go­diš­nji kan­di­dat za Os­car?

Ja ne znam što je to “hr­vat­ski film”. Hr­vat­ski film, po me­ni, ne pos­to­ji, pos­to­je au­to­ri po­je­din­ci, ko­ji su dio ne­če­ga ima­gi­nar­nog što se na­zi­va hr­vat­ski film. Svi ko­ji se ba­vi­mo fil­mom u Hr­vat­skoj raz­li­či­ti smo po sve­mu ta­ko da ima auto­ra ko­je ci­je­nim vi­še ili ma­nje. Što se ti­če Osmog po­vje­re­ni­ka, ni­sam lud ni za tim ro­ma­nom, a ni za fil­mom.

Zašto još uvi­jek ni­je snim­ljen po­šten film o Vu­ko­va­ru?

Za­to što HAVC i HRT te­ma Vu­ko­va­ra ko­ja bi bila obra­đe­na na na­čin ko­ji bi re­kao pu­nu is­ti­nu o ono­me što se do­go­di­lo ne za­ni­ma. Da se po­ja­vi sce­na­rij ko­ji bi relativizirao ve­li­ko­sr­p­sku po­li­ti­ku, to bi, si­gu­ran sam, proš­lo. Ve­li­ki igra­ni film te­ško je na­pra­vi­ti bez dr­žav­ne po­mo­ći pa će­mo pra­vi film na te­mu Vu­ko­va­ra te­ško do­če­ka­ti.

Vi ste hiperproduktivni, ne­što kao svo­je­dob­no Joh­n­ny Štu­lić u svom “re­so­ru”. Ka­ko stig­ne­te sni­mi­ti to­li­ko fil­mo­va? Odak­le vam fi­nan­cij­ska po­dr­ška ka­da zna­mo da vas HAVC baš i ne oba­si­pa nov­cem?

Je­di­no što me za­ni­ma jest moj po­sao. Film je i mo­ja strast i moj ho­bi. Da bih na­pra­vio ne­ki film, ni­je mi ni­šta te­ško. Toč­no je da ne­mam po­mo­ći ni od HAVC-a ni od Hr­vat­ske te­le­vi­zi­je, ali imam po­dr­šku pro­du­ce­na­ta iz Iz­ra­ela, SAD-a, Fran­cu­ske i Aus­tra­li­je ko­ji fi­nan­cij­ski pra­te mo­je filmove s ne­hr­vat­skim te­ma­ma, kao što imam i ne­što mo­jih hr­vat­skih pri­ja­te­lja (Ki­kaš, Lu­lić, Ba­bić, bra­ća Tolj, Fra­no­vić, Jurić, Bu­di­mir, Le­ti­ca...) ko­ji mi go­di­na­ma po­ma­žu da obra­dim ne­ke važ­ne hr­vat­ske te­me ko­je ne za­ni­ma­ju one ko­ji bi ih bi­li duž­ni na­pra­vi­ti. Bez tih lju­di ne bih mo­gao, a ka­ko ih do sa­da ni­sam iz­ne­vje­rio, mis­lim da mi nji­ho­va po­moć ni u bu­duć­nos­ti ne­će bi­ti us­kra­će­na. Na užas onih ko­ji bi naj­ra­di­je da me ne­ma. Ni me­ne ni mo­jih fil­mo­va.

Sme­ta li vam ka­da se lje­vi­ca bu­ni zbog va­ših fil­mo­va?

Ni­je me bri­ga. Ra­dim ono što vo­lim, po­li­tič­ki i es­tet­ski zas­tu­pam ono iza če­ga sto­jim i idem da­lje. Psi la­ju, ka­ra­va­na pro­la­zi. Bi­lo bi za­nim­lji­vo vi­dje­ti ko­li­ko bi fil­mo­va sni­mi­li fa­vo­ri­ti te tzv. lje­vi­ce ka­da bi HAVC, re­ci­mo, pres­tao da­va­ti no­vac slje­de­će dvi­je go­di­ne. Gdje bi bi­li ti nji­ho­vi ge­ni­jal­ci i što bi sni­ma­li da im “dri­blin­gom lo­kal­nih vlas­ti”, ka­ko bi re­kao Kr­le­ža, ni­je omo­gu­će­no da bez kon­tro­le tro­še dr­žav­ni no­vac.

A sme­ta­ju li vam ka­za­liš­ne pred­sta­ve Oli­ve­ra Fr­lji­ća?

Ne, ni­ma­lo! To s kazalištem i umjet­noš­ću ve­ze ne­ma, to je čisti po­li­tič­ki aktivizam ko­ji iz kreativne ne­mo­ći po­ku­ša­va bi­ti “an­ga­ži­ran” i ko­ji mo­že pro­ći sa­mo po balkanskim i inim vukojebinama, uklju­ču­ju­ći i Rijeku gdje su nje­go­vi komunisti na vlas­ti du­lje ne­go u Sje­ver­noj Koreji. Uvi­jek is­ta me­dij­ska eki­pa na­pra­vi ne­ka­kav šou pi­šu­ći o “ge­ni­jal­nos­ti” tih be­das­tih pred­sta­va ko­je ni­ko­me ni­šta ne zna­če osim auto­ru ko­ji od bu­da­la uzi­ma no­vac.

Ka­ko vi­di­te Hr­vat­sku da­nas, 27 go­di­na od sa­mos­tal­nos­ti i 23 na­kon ra­ta. Či­me ste za­do­volj­ni, a što vas ra­zo­ča­ra­va i lju­ti?

Is­kre­no sam sa­njao hr­vat­sku ne­za­vis­nost i do­če­kao sam je. Bio sam dio eki­pe pr­vo­ga hr­vat­skog pred­sjed­ni­ka za ko­je­ga sam bio spre­man na­pra­vi­ti sve jer sam znao ko­li­ko mu je na sr­cu bila Hr­vat­ska. Zbog to­ga sam ne sa­mo sre­tan, ja sam pre­sre­tan. Ne­ka­da sam mo­rao če­ka­ti po­noć da ču­jem Li­je­pu na­šu, da­nas je ona za mno­ge pr­va me­lo­di­ja ko­ju ču­ju uju­tro, ka­da upa­le HTV. Ra­zo­ča­ran sam do­dvo­ra­va­njem po­li­ti­ča­ra svih stra­na­ka stran­ci­ma, ne­po­vje­re­njem u svoj ma­li na­rod, ali na­rod par excel­lan­ce. Lju­ti me či­nje­ni­ca da to­li­ki broj mla­dih od­la­zi va­ni. Kod nas se stal­no stva­ra at­mo­sfe­ra: bje­ži­te van. Ov­dje kao da net­ko pla­ća (mo­žda i pla­ća) ve­li­ki dio me­di­ja da sva­kod­nev­no ši­re ka­tas­tro­fič­ne po­dat­ke o Hr­vat­skoj. Ku­da ide ova zem­lja: na Bal­kan ili u Eu­ro­pu? Ili je osu­đe­na na vje­či­ti su­kob i dvoj­stvo u se­bi? Odav­no Bal­kan u Hr­vat­skoj po­ti­sku­je Eu­ro­pu ko­ja se ov­dje po­ka­zi­va­la i snaž­no i mu­ko­tr­p­no, ali se uvi­jek za­bo­rav­lja­la i gu­bi­la pred vi­ta­li­te­tom i su­ro­voš­ću Bal­ka­na ko­ji je Hr­vat­sku gu­šio i po­vi­jes­no i kul­tu­ro­lo­ški. Mi smo u se­bi vi­dje­li Eu­ro­pu, a Eu­ro­pa je u na­ma tra­ži­la Bal­kan. Bi­li smo Eu­ro­pi ne­za­nim­lji­vi kao Eu­ro­pa, a ne­do­volj­no eg­zo­tič­ni kao Bal­kan. Kao da smo os­ta­li u me­đu­pros­to­ru. Na ras­križ­ju svje­to­va mi sto­lje­ći­ma sto­ji­mo da nam uvi­jek dru­gi, ve­ći i moć­ni­ji, na­met­nu pra­vac, umjes­to da ga bi­ra­mo sa­mi. Za­to je pa­ra­dok­sal­no pi­ta­nje na­še po­vi­jes­ti opet ak­tu­al­no: je li Hr­vat­ska kre­nu­la u prav­cu Za­pa­da da bi opet za­vr­ši­la na Is­to­ku? Una­toč sve­mu – op­ti­mist sam. Ima­mo Hr­vat­sku i bit će onak­va kak­vu je sa­mi na­pra­vi­mo.

Ka­ko ocje­nju­je­te Plen­ko­vi­će­vu Vla­du? Vo­di li zem­lju u do­brom smje­ru?

Mo­je pi­ta­nje va­ma gla­si­lo bi: ima­mo li ovaj čas bo­lju op­ci­ju? Bi li bi­lo bo­lje da je pre­mi­jer, re­ci­mo, Mrak Ta­ri­taš ili Ma­ras? Aj­me, maj­ko!

Vas se do­živ­lja­va kao pok­lo­ni­ka des­ne i kon­zer­va­tiv­ne stru­je u hr­vat­skom druš­tvu. Ka­ko vi­di­te po­dje­le na tom di­je­lu po­li­tič­kog spek­tra? Des­ni­ca je da­nas pos­ta­la ja­ki opo­nent Vla­di HDZ-a i An­dre­ju Plen­ko­vi­ću. Ka­ko vi­di­te taj su­kob? Na či­joj ste stra­ni?

Mi smo vr­lo “vruć” men­ta­li­tet, la­ko se za­pa­li­mo i la­ko uga­si­mo. Ako je do­mo­ljub­lje ono što je des­no i kon­zer­va­tiv­no, on­da sam ap­so­lut­ni des­ni­čar. Vo­lim svo­ju zem­lju i svoj na­rod, ni za što ne bih iz­dao ide­ju i re­ali­za­ci­ju stva­ra­nja hr­vat­ske dr­ža­ve. Ono što me ža­los­ti jest či­nje­ni­ca da ni­je po­di­je­ljen sa­mo tzv. des­ni po­li­tič­ki spek­tar, či­ta­vo je druš­tvo go­to­vo tra­gič­no po­di­je­lje­no. Vi­še ne­ma ni­kak­ve ko­mu­ni­ka­ci­je iz­me­đu ne­is­to­miš­lje­ni­ka u bi­lo če­mu. Stvo­re­na je ne­ka vir­tu­al­na stvar­nost u ko­joj kao da su spro­vo­di važ­ni­ji od po­koj­ni­ka, gdje su svad­be važ­ni­je od lju­ba­vi, iz­gled od pa­me­ti. Pi­ta­nje je tko je taj ko­ji će hr­vat­sko druš­tvo ko­je ži­vi u kul­tu­ri am­ba­la­že i ko­ja pre­zi­re sa­dr­žaj iz­vu­ći iz tog mu­lja. To se ne­će i ne mo­že do­go­di­ti bez one vr­ste ela­na i stras­ti kak­vom se stva­ra­la ne­za­vis­na Hr­vat­ska 1991. ili lju­ba­vi s ko­jom smo do­če­ka­li na­še no­go­met­ne ju­na­ke ka­da su doš­li iz Ru­si­je. Ja sam hr­vat­ski do­mo­ljub ko­ji je bio i os­tao na po­zi­ci­ja­ma Fra­nje Tuđ­ma­na. Osob­no, bit ću na stra­ni onih u či­jim ću dje­li­ma, ne ri­je­či­ma, pre­poz­na­ti ovo o če­mu sam ma­lo pri­je go­vo­rio.

Iz­ra­el je imi­grant­ska zem­lja, ta­mo do­la­ze Ži­do­vi iz ci­je­log svi­je­ta. Zašto Hr­vat­ska ni­je obe­ća­na zem­lja za svo­je is­e­lje­ni­ke? Bo­ris Mikšić, re­ci­mo, ka­že ka­ko is­e­lje­ni­ci oče­ku­ju da im se sve pru­ži na dla­nu...

Bez hr­vat­skih is­e­lje­ni­ka Hr­vat­ska je sa­ka­ta zem­lja, zem­lja bez du­še. Nad Hr­va­ti­ma ko­ji su se htje­li vra­ti­ti ku­ći uči­njen je zlo­čin s na­mje­rom. Su­ma­nu­ti po­te­zi hr­vat­skih po­li­ti­ča­ra naš su ra­se­lje­ni na­rod po­nov­no po­tje­ra­li van, što je neo­pros­ti­vo. U znat­noj mje­ri u to­me je bi­lo i pr­sti­ju ju­go­nos­tal­gi­ča­ra ko­ji su bi­li dio svih vlas­ti, ko­ji­ma sa­mos­tal­na Hr­vat­ska ni­ka­da ni­je bila pri­hvat­lji­va. Ak­tu­al­na, ali i sva­ka bu­du­ća vlast mo­ra­la bi na­pra­vi­ti sve da se što ve­ći broj Hr­va­ta vrati. To je važ­no ne sa­mo iz de­mo­graf­skih raz­lo­ga.

Vi ste i sa­vjet­nik za kul­tu­ru rek­to­ra Sve­uči­li­šta u Za­gre­bu Da­mi­ra Bo­ra­sa. Kak­va je va­ša ulo­ga i ko­li­ko ste pla­će­ni za to što ra­di­te?

S na­šim rek­to­rom ve­že me vi­še od 40 go­di­na poz­nans­tva i pri­ja­telj­stva. Za­jed­no smo stu­di­ra­li, ali i bi­li spor­ta­ši u za­gre­bač­koj Mla­dos­ti! Pri­je dvi­je go­di­ne po­zvao me da mu sa­vje­ti­ma, na pla­nu kul­tu­re, po­mog­nem. Do sa­da sam po­ma­gao u re­ali­za­ci­ji raz­li­či­tih pro­mo­ci­ja i do­ga­đa­nja na Sve­uči­li­štu, a za to ni­ka­da ni­sam (ni­ti ću) do­bio bi­lo kak­vu ma­te­ri­jal­nu na­dok­na­du. Me­ni je čast su­dje­lo­va­ti u ak­tiv­nos­ti­ma Sve­uči­li­šta ko­je će slje­de­će go­di­ne pros­la­vi­ti 350. ob­ljet­ni­cu pos­to­ja­nja, dra­go mi je da po­ne­kad, ne­kim pri­jed­lo­gom i sa­vje­tom, mo­gu po­mo­ći pri­ja­te­lju ko­ji Sve­uči­li­šte u Za­gre­bu vo­di čas­no i po­šte­no.

Što no­vo­ga pri­pre­ma­te?

Za de­se­tak da­na idem u Aus­tra­li­ju. Ta­mo ću po hr­vat­skim za­jed­ni­ca­ma pro­mo­vi­ra­ti film “Hr­va­ti i Aus­tra­li­ja”, pr­vi na tu te­mu. Pri sa­mom je za­vr­šet­ku mon­ta­ža fil­ma “Utak­mi­ca” (ko­ji sam u ame­rič­koj pro­duk­ci­ji ra­dio sa si­nom Do­mi­ni­kom) u ko­je­mu igra ne­ko­li­ko svjet­ski poz­na­tih glu­ma­ca kao što su Fran­co Ne­ro, Ar­mand Assan­te, Cas­par Phil­lip­son... U pro­lje­će bi tre­ba­la kre­nu­ti dis­tri­bu­ci­ja po svi­je­tu. I na kra­ju, u kas­no pro­lje­će po­čet ću sni­ma­ti igra­ni film “Du­ho­vi” na te­mu sa­mo­uboj­stva hr­vat­skih bra­ni­te­lja ko­ji mi je po­seb­no va­žan jer se ra­di o te­mi ko­ja se gu­ra pod te­pih, a iz­nim­no je zna­čaj­na. Do sa­da se ubi­lo 3017 hr­vat­skih bra­ni­te­lja, ali i 156 nji­ho­vih že­na i 52 dje­te­ta! Pres­traš­no! Ka­ko od ins­ti­tu­ci­ja ni za taj film ne­ću do­bi­ti ni­šta, i ovaj će put, na­dam se, po­mo­ći is­e­lje­ni Hr­va­ti ko­ji­ma kao da vi­še sta­lo do Li­je­pe Na­še ne­go na­ma ko­ji ov­dje ži­vi­mo.

S JULIJOM TIMOŠENKO, biv­šom ukra­jin­skom pre­mi­jer­kom, za vri­je­me sni­ma­nja fil­ma o njoj. S Julijom je sklo­pio po­seb­no pri­ja­telj­stvo pa ju je po­sje­ći­vao i u bol­ni­ci u Ber­li­nu, tri da­na na­kon što je iz­iš­la iz za­tvo­ra

U druš­tvu Ste­ve­na Spi­el­ber­ga (do­lje li­je­vo); s Invom Mu­lom, slav­nom al­ban­skom oper­nom di­vom (do­lje des­no)

Sa sni­ma­nja fil­ma o Rafiju Eitanu: Sedlar is­ti­če da se Mo­ssa­dov agent sje­ća sva­kog de­ta­lja

S Ar­man­dom Assan­te­om, ame­rič­kim glum­cem ko­ji na­gla­še­no vo­li Hr­vat­sku

S Liv Ul­l­mann, glu­mi­com ko­ja je poz­na­ta kao mu­za i čes­ta su­rad­ni­ca re­da­te­lja In­g­ma­ra Ber­g­ma­na

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.