R/PIXSELL

Vecernji list - Hrvatska - - Aktualno - Pi­še: SU­ZA­NA LE­PAN ŠTE­FAN­ČIĆ Sni­mi­la:DUBRAVKA PE­TRIĆ

at se još uvi­jek mo­gao “na­mi­ri­sa­ti” u zra­ku ka­da je Jas­na Voj­nić, u je­sen 1997., spa­ki­ra­la kov­če­ge i iz rod­ne se Su­bo­ti­ce za­pu­ti­la na stu­dij psi­ho­lo­gi­je u Zagreb. Po­du­nav­lje je ta­da bi­lo oku­pi­ra­no pa se do glav­nog hr­vat­skog gra­da pro­bi­ja­la kroz Ma­đar­sku. I Zagreb joj je on­da pos­tao pre­ma­len pa se, na­kon što je di­plo­mi­ra­la, pre­se­li­la u Lon­don. U te dvi­je go­di­ne ži­vo­ta u En­gle­skoj saz­re­la je u njoj ko­nač­na od­lu­ka – vra­ća se na voj­vo­đan­ski sa­laš. Jas­na Voj­nić no­si­te­lji­ca je iz­bor­ne lis­te Hr­va­ti za­jed­no, ko­joj je u ne­dje­lju pri­pa­lo svih 29 mjes­ta u no­vo­me sa­zi­vu Hr­vat­skog na­ci­onal­nog vi­je­ća, zas­tup­nič­kog ti­je­la Hr­va­ta u Sr­bi­ji. Ve­li­ka po­bje­da te lis­te, ko­ju su for­mi­ra­li stran­ka De­mo­krat­ski sa­vez Hr­va­ta u Voj­vo­di­ni, ne­ko­li­ko ve­li­kih hr­vat­skih udru­ga te is­tak­nu­ti po­je­din­ci, po­t­vr­đe­na je na elek­tor­skoj skup­šti­ni u Be­ogra­du.

U Ni­šu ti­su­ću Hr­va­ta

– Pr­vi je put u po­vi­jes­ti Hr­va­ta u Sr­bi­ji jed­no­glas­no usvo­je­no Vi­je­će, i ne­ma opor­be, svi su čla­no­vi s is­te lis­te. Iz­u­zet­no je važ­no, u tre­nu­ci­ma ka­da su ve­li­ki iz­a­zo­vi i mo­guć­nos­ti pred na­ma, zbog ula­ska Sr­bi­je u EU, da je Vi­je­će slič­nog miš­lje­nja, bez ne­po­treb­nih ras­pra­va o ne­bit­no­me, da bi­smo krup­nim ko­ra­ci­ma os­tva­ri­va­li sve na­še pla­no­ve – po­či­nje ova 39-go­diš­nja­ki­nja. Sa­vjet­ni­ca je, tre­nu­tač­no, pred­sjed­ni­ka Hr­vat­skog na­ci­onal­nog vi­je­ća za ra­zvoj­ne pro­jek­te hr­vat­ske za­jed­ni­ce u Re­pu­bli­ci Sr­bi­ji. Nje­zi­no se ime spo­mi­nje i kao naj­iz­gled­ni­ji iz­bor za no­vu pred­sjed­ni­cu HNV-a, na či­jem če­lu još ni­ka­da ni­je bila že­na. Iz­bo­ri za če­t­vr­ti sa­ziv HNV-a bi­li su im i naj­te­ži do­sad. Zbog ne­do­volj­nog bro­ja Hr­va­ta upi­sa­nih na po­s­ljed­njem po­pi­su bi­ra­ča, bi­ra­lo se po elek­tor­skom prin­ci­pu. Zna­či­lo je to da sva­ki elek­tor tre­ba sku­pi­ti 60 pot­pi­sa gra­đa­na da bi nje­go­vo ime uop­će za­vr­ši­lo na iz­bor­noj lis­ti. – Sva­ki je pot­pis gra­đa­na tre­bao ovje­ri­ti jav­ni bi­ljež­nik, ko­ji je sa­mo u sre­di­štu Su­bo­ti­ce bio dos­tu­pan sva­ki dan, dok je u po­je­di­na se­la do­la­zio sve­ga tri­put u ci­je­loj kam­pa­nji. Bi­ljež­nik bi, dak­le, iz­a­šao na te­ren na ne­ko­li­ko sa­ti i svi su se mje­šta­ni baš u tom vre­me­nu tre­ba­li pot­pi­sa­ti. Dras­tič­no je to ote­ža­lo pri­kup­lja­nje pot­pi­sa. Elek­tor iz Ba­na­ta sku­pio je pot­pi­se u 15-ak na­se­lja i sva­ko­ga je po­na­osob mo­rao auto­mo­bi­lom vo­zi­ti do jav­nog bi­ljež­ni­ka. U Be­ogra­du, gdje ži­vi 7000 Hr­va­ta, kom­bi­jem su odvo­zi­li gra­đa­ne da se upi­šu na po­se­ban po­pis bi­ra­ča, pa ih vra­ća­li ku­ći i po­tom vo­zi­li bi­ljež­ni­ku. Pre­te­ška je to pro­ce­du­ra, za­to i ne­ma opor­be, bila je nuž­na stra­nač­ka in­fras­truk­tu­ra kak­vu je ima­la na­ša lis­ta. Po­na­ša red sve­ga, ni­je bi­lo vid­lji­ve po­dr­ške iz Hr­vat­ske, a iz­os­tao je čak i po­ziv gra­đa­ni­ma da se slo­bod­no iz­jas­ne. No, at­mo­sfe­ra je na iz­bo­ri­ma bila po­zi­tiv­na, svi smo di­sa­li kao je­dan, to­li­ko nam je to bi­lo važ­no – do­da­je. Nji­hov je us­pjeh, zbog sve­ga, do­da­je, još i ve­ći. – Naj­vi­še je elek­to­ra iz Su­bo­ti­ce, njih 48, jer tu pos­to­ji i svi­jest o gla­so­va­nju, pri­pa­da­nju, do­pri­no­su za­jed­ni­ci, dok ih je iz os­tat­ka Sr­bi­je tek 30. Sa­mo su tri elek­to­ra iz Be­ogra­da, a u Ni­šu, pri­mje­ri­ce, nit­ko ni­je mo­gao sku­pi­ti 60 pot­pi­sa, ia­ko je ta­mo ti­su­ću Hr­va­ta. Ne že­le se an­ga­ži­ra­ti – na­vo­di. Tek su če­ti­ri na­ci­onal­ne ma­nji­ne, od ukup­no 22 u Sr­bi­ji, bi­ra­le vi­jeć­ni­ke po elek­tor­skom sus­ta­vu, a me­đu nji­ma su još Ma­ke­don­ci, Cr­no­gor­ci te Ru­si. – Sva­ki Ru­munj ili Slo­vak u ne­dje­lju je oti­šao na bi­ra­li­šte i za­okru­žio lis­tu ko­ji že­li, a mi smo vi­še od mje­sec da­na pro­la­zi­li kal­va­ri­ju. Raz­log zašto ne­ma 40 pos­to Hr­va­ta upi­sa­nih u po­s­ljed­nji po­pis bi­ra­ča le­ži u stra­hu te poz­na­tom bu­nje­vač­kom pi­ta­nju. Ne­ki su Hr­va­ti, ka­ko su mi sa­mi po­s­vje­do­či­li, za­vr­ši­li na bu­nje­vač­kom po­pi­su, a da ni­su to ni zna­li – nas­tav­lja. Po sta­tis­ti­ci, u Su­bo­ti­ci je oko 14.000 Hr­va­ta i is­to to­li­ko Bu­nje­va­ca ko­ji ne­gi­ra­ju hr­vat­ske ko­ri­je­ne. – Iz­u­zet­no je bi­lo važ­no da gra­đa­ni iz­a­đu na iz­bo­re, ka­ko bi­smo za­dr­ža­li ins­ti­tu­ci­onal­ni okvir, jer kad HNV ne bi pos­to­ja­lo, ne bi­smo mo­gli ni os­tva­ri­va­ti svo­ja pra­va – is­ti­če su­go­vor­ni­ca. Iz­bo­re je, ina­če, vo­di­la stran­ka DSHV, ko­joj je na če­lu To­mis­lav Žig­ma­nov, ujed­no i je­di­ni Hr­vat u sr­bi­jan­skoj Skup­šti­ni, ali HNV je nes­tra­nač­ko ti­je­lo. Čes­tit­ke psi­ho­lo­gi­nji Jas­ni Voj­nić sti­žu sa svih stra­na, pa ta­ko i s dru­ge stra­ne Du­na­va. Ni­ka­da nji­ho­va za­jed­ni­ca, re­ći će ona, ni­je bila to­li­ko vid­lji­va u Hr­vat­skoj. Zas­luž­ni su za to, uve­li­ke, sa­mi – jer su zna­li da se mo­ra­ju na­met­nu­ti. – Pr­vi put osje­ća­mo da ima­mo pot­po­ru Hr­vat­ske. Vr­tje­la se go­di­na­ma is­ta pri­ča, pred­sta­vi­li bi­smo se u Za­gre­bu pa bi se pro­mi­je­ni­la vlast i opet sve is­po­čet­ka: “Do­bar dan, mi smo Hr­va­ti iz Voj­vo­di­ne...”. Pu­no vi­še od ma­te­ri­jal­ne tre­ba­ju nam po­li­tič­ka i mo­ral­na pot­po­ra. Mo­li­li smo uvi­jek da nas se uklju­ču­je u pre­go­vo­re, a ne da iz no­vi­na doz­na­je­mo da su se sas­ta­li hr­vat­ski i sr­bi­jan­ski mi­nis­tar, što se za­is­ta do­ga­đa­lo. Za­obi­la­zi­la nas je i jed­na i dru­ga vlast, ni­je se pi­ta­lo za na­še po­tre­be – otvo­re­no će ona. Svjes­ni su i da im Sr­bi­ja, da bi uš­la u Europ­sku uni­ju, mo­ra vi­še pru­ži­ti, a na nji­ma je da jas­no ar­ti­ku­li­ra­ju što im tre­ba. – Ne­ma ni­jed­no­ga gra­do­na­čel­ni­ka ili na­čel­ni­ka Hr­va­ta, u ci­je­loj Sr­bi­ji! Ne­ma­mo za­jam­čen mandat u Skup­šti­ni, ne­go ga je To­mis­lav Žig­ma­nov iz­bo­rio po­sred­no, s lis­te De­mo­kra­ta. Sr­bi­ma u Hr­vat­skoj osi­gu­ra­na su pak tri mjes­ta u Sa­bo­ru. Ne pos­to­je po­da­ci o bro­ju Hr­va­ta u pra­vo­su­đu i po­li­ci­ji, dr­žav­na nam ti­je­la re­do­vi­to od­go­va­ra­ju da je to pre­te­ško is­tra­ži­ti – iz­no­si ona stvar­nost s ko­jom se su­oča­va­ju iz da­na u dan. Hr­va­ti, ko­jih je u Sr­bi­ji pri­bliž­no 57.900, ma­hom ži­ve na se­li­ma te u ma­njim gra­do­vi­ma i ba­ve se zem­ljo­rad­njom. In­te­lek­tu­ala­ca je naj­vi­še u Be­ogra­du, ali oni su “in­te­gri­ra­ni u druš­tvo, ne ra­de za in­te­re­se hr­vat­ske za­jed­ni­ce”. – Ve­ći­na je na­še­ga na­ro­da pod­le­gla mi­mi­kri­ji, dis­per­zi­ra­ni su, je­di­no su Hr­va­ti u Su­bo­ti­ci vid­lji­vi­ji, a okup­lje­ni su oko cr­k­ve. Naj­bit­ni­je je, sto­ga, u no­vom sa­zi­vu HNV-a ofor­mi­ti ti­mo­ve i po­vje­rens­tva, da bi sva­ki vi­jeć­nik do­pri­nio to­me da ubriz­ga­mo ži­vot i u ka­pi­la­re – sli­ko­vi­to će Jas­na Voj­nić.

Strah ro­di­te­lja

Kao psi­ho­lo­gi­nja, 15 je go­di­na radila u škol­s­tvu, a bila je i za­mje­ni­ca rav­na­te­lji­ce u jed­noj os­nov­noj ško­li u Su­bo­ti­ci. Do­bro joj je, sto­ga, poz­na­ta i či­nje­ni­ca da je u nas­ta­vi na hr­vat­sko­me je­zi­ku sve­ga 30 pos­to struč­no­ga ka­dra. Hr­vat­ske đa­ke uče, čes­to, Sr­bi i Ma­đa­ri ko­ji­ma se ta­ko, za­pra­vo, na­do­pu­nja­va nor­ma. – To je pi­ta­nje bi­lo auto­no­mi­ja rav­na­te­lja pa smo za­to i in­zis­ti­ra­li

Jas­na Voj­nić na su­bo­tič­kim uli­ca­ma: ova psi­ho­lo­gi­nja stu­di­ra­la je u Za­gre­bu, ži­vje­la u Lon­do­nu, ali je od­lu­či­la vra­ti­ti se u Voj­vo­di­nu

J. Voj­nić no­si­te­lji­ca je lis­te Hr­va­ti za­jed­no ko­ja je osvo­ji­la sva mjes­ta u no­vom sa­zi­vu Hr­vat­skog na­ci­onal­nog vi­je­ća

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.