OBEĆAVAM SRBIJI: Nika da neću tražiti alibi iako ćete tražiti još više od nas

Palata Predsedništva Srbije na Andrićevom vencu u opsadnom stanju. Narod je hrlio na doček, autobusi dovoze trofejne olimpijce na prijem kod predsednika Nikolića.

24 Sata (Serbia) - - SPORT - V. tegeltija

HARIZMA - Svi bi da priđu, čestitaju, fotografišu se. Policija ima pune ruke posla. Aleksandar Đorđević ima vremena za sve. Za mališana sa ocem, koji zahvaljuje za trojke i srećno detinjstvo, kao i za to što je kao selektor to omogućio njegovom nasledniku. Slikao bi se i policajac u civilu, ali kaže, plaši se reakcija pretpostavljenih. Znamo se sada već decenijama. Provodili smo predivna leta od 1995. do 1998. na pripremama, putovanjima, u hotelima, na utakmicama, slavljima. Idemo stepenicama kojima smo poslednji put baš te 1998. išli na prijem, posle atinskog zlata, kod Slobodana Miloševića. Onda je 25. decembra 2013. promovisan u selektora Srbije, nakon čega smo se sa poslednjeg sprata u Kući košarke spustili u kabinet tadašnjeg potpredsednika Dejana Bodiroge, da nazdravimo za srećan početak. I posrećilo se:

- Sećaš se šta sam ti tada govorio? - pitao me je Sale, čekajući zagonetno moj odgovor.

- Misliš za Španiju?

Osmeh njemu svojstven, uz nastavak započete misli:

- Mnogi niste verovali, kao ni sada.

Nisam se dao, već pokušah odmah sa kontraofanzivom: „Zar si posle svega što smo prošli u mene sumnjao?“, uzvratih, sada već po strani dok su se košarkaši i košarkašice okupljali na jednom delu improvizovane bine, odbojkašice i vaterpolisti na drugom, a Nebojša Ilić došao da kaže da bi Sale i Teo trebalo da se obrate ispred Skupštine.

- Cilj mi je bio da pobedimo reprezentaciju Španije, koja godinama dominira, da iz toga proisteknu veće stvari. Da prenesem energiju i entuzijazam, koji sam uvek imao,

na igrače. Da prenesem sve svoje ka tom cilju, da stvorim pozitivnu atmosferu u našoj košarci, reprezentaciji. Da li je tako bilo uvek? - zastao je, pitao me. Jasno mi je na šta aludira.

Ali Sale... - ostao sam nedorečen jer me podsetio na svoje reči.

- Nismo bili velesila više u košarci, ali nam to nije uzimalo pravo da radimo i da želimo da pobedimo. Okupili smo grupu koja je spremna da se podredi zajedničkom cilju, da ispravi grešku saigrača, da se žrtvuje, diše kao jedan.

Kako je bilo u selu? Možeš li da uporediš sa Atlantom 1996?

- Drugačije je kada si igrač i selektor. Ne sećam se da smo bili ovako upućeni jedni na druge i bliski. U jednoj zgradi svi naši sportisti, po spratovima i stanovima. Ma fenomenalno. I u dobru i kada je bilo teško... Nikada nisam tražio alibije i izgovore, ni u povredama ni u drugim stvarima, pa neću ni ubuduće. A tražiće se još više od nas.

1996.

Newspapers in Serbian

Newspapers from Serbia

© PressReader. All rights reserved.