Eksperiment: Bila sam beskućnik na jednu noć

Reporterka “24 sata“odlučila je da na svojoj koži oseti kako u BG izgleda život bez krova nad glavom

24 Sata (Serbia) - - НАСЛОВНА СТРАНА - Lj. Krstić

Svakodnevno prolazimo pored njih i pravimo se da ne postoje. Nevidljivi, i za prolaznike i za sistem, ljudi koji su završili bez krova nad glavom žive svoje živote tiho, teško, tužno i depresivno. Njima je svaki novi dan borba na život i smrt. Naša novinarka je pokušala da izdrži samo jednu noć u njihovoj koži i već posle nekoliko sati joj je postalo jasno koliko je ta borba teška.

Procenjuje se da samo u Beogradu živi više od 2.000 beskućnika, a smeštajni kapaciteti prihvatilišta i skloništa nisu ni izbliza dovoljni da ih sve smeste tokom hladnih dana koji nam se spremaju.

MUKA - Procenjuje se da samo u Beogradu živi više od 2.000 beskućnika, a smeštajni kapaciteti nisu ni izbliza dovoljni da ih sve smeste tokom hladnih dana koji nam se spremaju. Taj broj na nivou države postaje još strašniji i prelazi 15.000, ali te brojke nisu ono što me je nateralo da se ozbiljno zamislim o tome kako žive ljudi bez ičega. Ne, mene je na to naveo dirljiv susret sa jednom simpatičnom teta Mirjanom, koja skuplja hranu pored kontejnera.

Jednostavno ne možete a da se ne zapitate kako opstaju svi oni “nevidljivi” ljudi pored kojih svakodnevno prolazimo, dok spavaju na klupi, sede u nekom prolazu ili pokušavaju da se zgreju u ulazu. Čak i ako obratimo pažnju na njih, u najvećem broju slučajeva ih gledamo s osuđivanjem i prekorom. A istina je da svakome kome mama i tata nisu ostavili stan to može da se desi. I vama. I meni. Svakome.

Neću vas daviti pričom o tome kako je protekla moja noć u ulozi beskućnika, to možete da pogledate na našem sajtu - reći ću vam samo da je to bilo najdužih devet sati u mom životu. A posebno zbog jednog baš neprijatnog susreta sa dvojicom momaka koji su me izbacili iz zgrade u koju sam se ušunjala da se ugrejem (i usput zaspala na stepeništu). Izbacili su me bukvalno kao da sam pas lutalica, verovatno pretpostavljajući da sam narkoman ili da sam jednostavno pijana zalutala tu.

- Alo, bre! Ajde napolje. Ajde, mrš! razdrao se jedan od njih dvojice na mene, trgnuvši me iz sna.

Bilo je oko tri ujutru. Pobegla sam, tresući se od straha, a oni su samo zatvorili vrata ulaza za mnom. Ne sećam se da sam se ikada osećala

"Dvojica momaka su me izbacili iz zgrade u koju sam se ušunjala da se ugrejem kao da sam pas lutalica"

toliko poniženo u životu, iako sam znala da je za mene to samo banalan eksperiment i da me kod kuće čeka topao krevet. Nisam mogla da zadržim suze.

Bilo mi je hladno, bila sam žedna, gladna, spavalo mi se i bolela su me leđa. Ali sve je to mačji kašalj u odnosu na psihičku torturu koju proživljavate dok sedite sami, bez igde ikoga na svetu, i pitate se kako ćete da dočekate jutro. Mene će čekati roditelji, njih nema ko da čeka. Meni će jednog dana na nadgrobnoj ploči pisati ime i prezime, njima možda niko neće znati ni godinu rođenja.

Ja sam znala da će se za mene ovaj eksperiment brzo završiti, ali ogromnom broju naših sugrađana je to svakodnevica. Moje iskustvo, ma koliko bolno i ponižavajuće bilo, bukvalno je ništa u odnosu na ono što beskućnici zaista proživljavaju. A zaista to nisu zaslužili.

Neću sad da patetišem kako je ovo iskustvo koje mi je promenilo život, niti kako ću sada svakom beskućniku da ponudim prenoćište, to bi bilo nerealno. Ali barem ubuduće, kad prođem pored čoveka koji cvokoće na klupici, neću da okrenem glavu na drugu stranu. Na kraju krajeva, svest o problem je prvi korak u rešavanju istog, zar ne?

ISKREN VIDEO-DNEVNIK JEDNE VEČERI U ULOZI BESKUĆNIKA POGLEDAJTE NA WWW.24SATA.RS

Newspapers in Serbian

Newspapers from Serbia

© PressReader. All rights reserved.