Niko vas ne vidi, a svi gledaju... i ne kriju čuđenje

Naša reporterka obučena u nikab prošetala je centrom grada i njena pojava uopšte nije izazvala posebnu pažnju Beograđana

24 Sata (Serbia) - - НАСЛОВНА СТРАНА - Lj. Krstić

TOLERANCIJA - Rastuća pretnja od terorizma širom sveta u kombinaciji sa sve većim brojem migranata koji u Srbiju stižu u potrazi za boljom i sigurnijom budućnošću kod jednog dela naroda dovela je do straha i to ne malih razmera. Tu su, naravno, i oni koji svoju mržnju uopšte ne kriju i bili su prilično glasni. Ipak, budući da su se i naša država i naš narod pokazali u najboljem svetlu tokom migrantske krize, rešili smo da na sopstvenoj koži isprobamo kako to izgleda biti muslimanka u Beogradu, barem na jedan dan.

Naravno, daleko od toga da jedna šetnja prestonicom može verno da pokaže kako se te žene osećaju i s kakvim se preprekama susreću, ali je već nakon prvih nekoliko koraka bilo jasno da je psihološki efekat prilično jak. Pokriveni ste od glave do pete, a opet tako izloženi začuđenim pogledima i otvorenom podsmevanju. Hodate ulicom svesni toga da vas niko ne vidi, a opet svi gledaju. I ne kriju čuđenje.

Šetajući Knez Mihailovom primetila sam da ljudi gledaju, pokazuju prstom, smeju se, čude se i okreću se čak i po pet puta, kao da ulicom šeta bela mečka, a ne žena druge veroispovesti. Grupa srednjoškolaca na ekskurziji je bez imalo zadržavanja krenula da mi se smeje u lice. A onda sam zastala i jednog čoveka priupitala da li zna koliko ima sati.

“Da”, usledio je odgovor, zajedno sa klimanjem glave. A onda zgađen pogled od glave do pete, a kad je dobro osmotrio, samo je nastavio dalje, ni ne pomišljajući da mi kaže koliko je sati. To me je jako zabolelo, iako je moje iskustvo trajalo svega sat vremena, zapitala sam se kako li je tek ženama koje se s ovim i sa mnogo gorim stvarima nose svakodnevno?

Ipak, sve ovo što sam vam opisala je samo jedan mali procenat ljudi. Velika većina je, zapravo, samo prolazila pored mene, kao da sam obučena u

farmerke i džemper. Jedan čovek nije imao sat pri ruci, pa je zastao i ljudski se potrudio da nađe časovnik i kaže mi koliko je sati, sa sve ljubaznim klimanjem glave. Pored njega je išlo dete od tri, četiri godine i ni na trenutak ga nije sklonio od mene. Zahvalila sam mu se i nastavila dalje, malo uzdignutije glave.

Gospođa koja radi u javnom WC-u pored Narodnog pozorišta najljubaznije mi je rekla koliko koštaju usluge i zahvalila mi se ni ne obraćajući pažnju na to šta imam na sebi. Kako bi, zapravo, i trebalo da bude.

Jeste, većina Beograđana me je oduševila svojom normalnom reakcijom. Pokazali su da prestonica Srbije ipak ima razumevanja za različitosti i da ne vlada toliki strah kao što možda deluje.

Ali, nikad većina nije pravila problem, zar ne? Već ona gadna manjina koja je uvek najnegativnija i najglasnija. I upravo ta manjina, koja me je gledala s gađenjem i odbijala da komunicira sa mnom jer imam nikab na sebi - to parče crnog materijala koje pokazuje da sam druge veroispovesti - sramota je ovog grada. Sramota grada, države i čitavog čovečanstva.

Šetajući Knezom

primetila sam da ljudi gledaju, pokazuju prstom,

smeju se, ali i okreću za mnom i

po pet puta

Newspapers in Serbian

Newspapers from Serbia

© PressReader. All rights reserved.