Ono kad te je blam što se praviš Englez

24 Sata (Serbia) - - AKTUELNO / SVET / EKONOMIJA - N. Košak

Zbog svega onoga što nam se plasira u javnosti u meni je duboko usađen strah od Kosova, Prištine... Zato sam odlučila da savladam strah i pokucam na prestonička vrata Kosova i Metohije. Ili barem onoga što je ostalo.

ISKUSTVO - A prva pomisao mi je bila: “Sama dole ne idem, ni u ludilu”. Zato sam angažovala brata. Krenuli smo jako rano, na granici nas je dočekala kiša, a svuda oko nas se čuo srpski jezik. Automobili puni dece, žena, starijih...

Sa leve i sa desne strane urušene kuće, njive, bašte, trava koja nije svoje boje, smrknuta lica... Tu žive Srbi. A kako sam se približavala Prištini, tako je sve bilo drugačije, vedrije, a i sunce je granulo. Kuće sa visokim ogradama načičkane jedna pored druge, žene sa maramama, muškarci sa njihovim tradicionalnim kapicama, “auto larje” iliti vulkanizer na svakom ćošku (o saobraćaju i nepoštovanju propisa neću da pričam)... A onda sam ugledala tablu. Priština.

Razmišljala sam da li da pričam na srpskom ili engleskom i odlučila da ipak budem stranac. Jedva sam izašla iz automobila, napravila dva koraka. Posmatrala ljude, njihove pokrete, poglede i odlučila da priđem jednoj grupici momaka.

- Zdravo. Ja sam Nina i student sam novinarstva koji putuje po svetu i radi priče - rekla sam momcima na engleskom.

Rekla sam im da sam čula da su zamršeni odnosi između Srbije i Kosova i da mi objasne o čemu se tu radi. Na jedva razumljivom engleskom, dobila sam odgovor koji nisam očekivala.

- Mi smo bili klinci kad su se događale gluposti. Istina, mi smo došli u Prištinu i preoteli ljudima domove. Nisam razumeo zašto se sve to dešava, zašto to radimo, ali pratio sam masu. Sad je prošlo dosta vremena. Odnosi su se smirili. Postoje oni koji bi da biju Srbe, a postoje oni koji samo prođu pored njih. Nemam ništa protiv njih, jer mi zaista ništa nisu uradili. Oni bi trebalo da budu ljuti, a ne mi - kaže Ilir (25).

Istina, slagala sam, rekla sam im da sam iz Britanije. Uplašila sam se i mislim da su i oni to osetili. Možda su i shvatili da nisam ja tamo neka “Nina koja studira novinarsvo i putuje po svetu”. Zahvalila sam im i okrenula se. Bilo mi je dosta šetnje.

Dalji obilazak protekao je - iz automobila. Glavna ulica u Prištini izgleda kao i sve naše, Narodna biblioteka koja je, čini mi se, veća od one u Beogradu, glavni trg na kojem se vijori zastava Kosova, ali i SAD, crkva Svetog Nikole mirno i tužno stoji zarasla u travi...

Grad kao i svaki drugi grad, ništa mi se nije desilo, oni s kojima sam pričala su bili u redu. Ali zašto ja i dalje osećam strah? U povratku, na granici sam prišla jednoj porodici i sve što su imali da mi kažu jeste - dom.

- Moja porodica je rođena tamo, ja sam rođena, tu mi je dom. Ne možete tek tako da prestanete da volite nešto - kaže Zorica Trstić (56).

Bila sam srećna što sam kod kuće...

Crkva Svetog Nikole u Prištini mirno i tužno stoji zarasla u travi

Newspapers in Serbian

Newspapers from Serbia

© PressReader. All rights reserved.