„24” u Izraelu: Ništa nije kao što pričaju

24 Sata (Serbia) - - PUTOVANJA - U. Jelić

Po sletanju na "Ben Gurion", internacionalni aerodrom u Tel Avivu, bio sam spreman na sve ono što su nam mediji poslednjih decenija servirali – vojsku, policiju, oružje, uspaničena lica i konstantan strah od sledećeg bombaškog napada – ali, ništa od toga.

ISKUSTVO - Niko me nije popreko gledao držeći prst na obaraču ili pratio svaki moj pokret kako bi utvrdio da li sam potencijalna pretnja, atmosfera je zapravo bila prijatna i vedra. OK, možda jednostavno ne primećujem suptilne metode nadziranja i bezbednosti koje su svuda oko mene jer sam nov, sigurno će sve postati očiglednije kada dođem do samog grada i hotela.

Ali... i ulice su bile mirne, spokojne, nije bilo ni traga naoružanim vojnicima, a veliko razočaranje predstavljao je i manjak bilo kakvih naznaka da se nalazim u srcu jedne od najmilitarizovanijih zemalja na svetu. Baš ništa.

Jedini podsetnik na moguću opasnost predstavljao je lik iz obezbeđenja koji je bio naoružan motorolom i pištoljem. Naravno, tu i tamo sam prošao pored naoružanih ljudi u civilu, a kako mi je objašnjeno - u pitanju su bili vojnici na dopustu kojima pravila ne dozvoljavaju da se rastanu od oružja. Ostatak dana nije bio ništa bolji. Nailazio sam samo na nasmejana lica i bezbrižnost stanovnika i predivne ulice ovog grada.

A onda sam naišao na plažu. Predivnu plažu koja se prostire dužinom celog grada i koja je bila prepuna ljudi koji jednostavno uživaju u vikendu. Baš kao što bi to činili i u bilo kom drugom gradu na svetu. Pesak je bio sitan, voda topla, a pivo preskupo.

Na trenutak sam se ponadao da bi cene mogle da stvore malo tenzije u ovoj naizgled idiličnoj situaciji. Opet

sam pogrešio. Svi sa kojima sam imao priliku da pričam nisu imali previše problema sa cenama koje su definitivno 4 do 5 puta više nego u Beogradu.

Sve je bilo toliko nestvarno, kao da se nalazim u reklami, ali kamera nije bilo ni za lek. Nakon nekoliko dana shvatio sam da su Izraelci zaista, ali zaista, ponosni na svoju zemlju i to što jesu. Čini se da su ih brojne muke kroz koje su prošli ujedinile. Svaki razgovor bi se u nekom trenutku okrenuo ka tome koliko su ponosni na svoju zemlju, mnogi od ljudi sa kojima sam pričao došli su sa svih strana sveta kako bi podizali svoju porodicu u Izraelu. Nešto ih je vuklo, ostavili su Njujork, London, Barselonu... i uputili se u malu peščanu zemlju okruženu opasnostima - i to im uopšte nije smetalo.

Centralna figura svakog razgovora vrlo brzo je postajala država, i to sa punim pravom. Ona je bila tu da se postara da njihovi snovi i želje postanu realnost. Ona se brinula za red i mir. Ona se starala da svi koji žele da se vrate u svoju prapostojbinu to mogu da urade na najlakši mogući način. Ali to nije sve, kako sam shvatio, ozbiljno se starala da kvalitet života povratnika ostane gotovo identičan onom koji su imali pre dolaska.

Jedini podsetnik na moguću opasnost predstavljao je lik iz obezbeđenja,

naoružan motorolom i

pištoljem

Newspapers in Serbian

Newspapers from Serbia

© PressReader. All rights reserved.