Britanac iz voza Beograd - Bar: Orijent ekspresu, crk kni od muke

24 Sata (Serbia) - - AKTUELNO/SV -

Novinar “Gardijana” Ben Lervil putovao je vozom čuvenom rutom Beograd Bar i napisao verodostojnu i interesantnu reportažu onoga što je video i doživeo na putu od srpske prestonice do obale Jadrana. Kako putovanje vozom brdovitim Balkanom izgleda u oku jednog stranca?

GARDIJAN - Dobro došli u jednu od najbolje čuvenih evropskih železničkih tajni. Nalazim se u vozu na relaciji Beograd - Bar, putovanje od 433 kilometara između srpske prestonice i crnogorske jadranske obale. Liniju je otvorio 1976. godine jugoslovenski vođa Tito, čiji je privatni Plavi voz nekada regularno prolazio ovom rutom. Danas vožnja traje 10 sati, a sa vagonima punim grafita i šest dvokrevetnih pregrada urađenih starinskim stilom, sveden je samo na neophodne stvari. Scenografija, s druge strane, predstavlja simfoniju bogatstva. Ovo putovanje košta 21,3 evra.

“Da. Voz za Crnu Goru“, potvrdio je bradati čuvar u Beogradu, pokazujući na vozilo na platformi 3. Srbija koristi i ćirilično i latinično pismo naizmenično. To znači da su najpotrebnije informacije - ukrcavanje, na primer - često na ćirilici, dodajući egzotičnu misteriju.

Ja, ipak, znam da voz kreće svakoga dana u 9.10 ujutru i da mi ostaje vremena za pržena jaja, kafu i topao hleb u restoranu u predvorju. Četiri vagona su spremna na platformi, sa 254 tunela i 435 mostova između njih i krajnje stanice na Jadranu. Ukrcao sam se.

Deset sati je mnogo vremena provedenog u vozu, tako da delim putovanje na tri dela. Najpre putujemo do Užica, na jugozapadu Srbije, udaljenom skoro četiri sata. Napuštamo prestonicu po rasporedu, pored nagomilanih vozila zaraslih u korov, i u roku od 45 minuta pred nama se šire polja, široka kukuruzna polja, tumaranje koza i zvuk pravoslavne crkve. Ubrzo nakon toga, horizont ka

istoku je pun brda plave boje.

Stali smo na lokalnoj stanici. Do polovine jutra delim kupe sa tri starije gospođe koje nose cveće, koje su smatrale našu jezičku barijeru veoma smešnom. Moj srpski se svodi na “Zdravo“i “Hvala“. A njihov sveukupan engleski se svodi na “Let’s go!“Shvatio sam da su sestre i izgleda da će put biti veseliji nego što se očekivalo - posebno u trenutku kada su tražile da pomirišem njihove ruže - onda smo ušli u Užice...

Nastavili smo ka jugu. Ne putujem daleko od crnogorske prestonice Podgorice. Sedmočasovno ograničenje koje uključuje najdramatičniju topografiju linija. Tuneli su gusti i raskalašni.

Prolazimo kroz šume breza. Zbog nekoliko strmih brda skrenuli smo kratko u Bosnu, a onda se vratili u Srbiju. U kupeu, smenjivali su se mladi zalepljeni za ekrane svojih telefona i porodice sa velikim prtljagom. Na granici su mi dva crnogorska službenika lupila pečat u pasoš, tako što su ga naslonili na vrata kupea.

Naredna dva sata polako smo se spuštali u grad. Na svakoj stanici, čuvar sa crvenom kapom predsedava po platformi, a čovek koji lupa po točkovima šeta pored voza sa čekićem u ruci, nežno lupajući trap. U restoranu voza ispunjenog dimom cigareta, žedno po podne pretvara se u mangupsko veče, pošto su otvorene voćne rakije. Oblaci iznad vrhova sijaju roza bojom u nestajućoj svetlosti. Podgorica se nazire u mraku.

Podgorica - koja se od 1946. do 1992. godina zvala Titograd - nalazi se samo sat vremena vožnje od lučnog grada Bara. Ona pruža podesno finale putovanja, voz se kotrlja pored Skadarskog jezera pre nego što uleti u pojas maslina i primorskih brda. Za poslednjih nekoliko kilometara stiže na Jadran.

Orijent ekspresu, crkni od muke!

O REPORTAŽI IZ BALKAN EKSPRESA, ODNOSNO S PRUGE BEOGRAD-BAR VIŠE NA WWW.24SATA.RS

Newspapers in Serbian

Newspapers from Serbia

© PressReader. All rights reserved.