Prokleta avlija prazne politike

„Odsustvo politike koja bi na pravi način konkurisala Vučiću srazmerno je težini reči koje se koriste u napadu na njega“

Politika ne može bez teških reči. Svaki dobar političar mora da barata rečima veoma pažljivo, mora da vodi računa da njihovu snagu ne ispuca odmah i na jednom mestu, već da one teške čuva za teška vremena, da ih upotrebi onda kada će imati najveći efekat. Ipak, nervoza čini svoje, pa se opozicioni lideri prosto nadmeću ko će ispaliti težu reč kako bi opisao današnju Srbiju, onu u kojoj nisu na vlasti.

Ubrzo nakon što je Srpska napredna stranka (SNS) došla na vlast 2012. godine, pojavila se priča o cenzuri, o tome da državni aparat sistematično cenzuriše medije i slobodu govora generalno. Žalbe opozicije dospele su i do Dunje Mijatović, tadašnje komesarke OEBS-A za medije, koja je prilično neoprezno prihvatila tu tešku reč, ali je ubrzo shvatila da se ugruvala i da stvari ne stoje onako kako ih opisuje opozicija, što je nedugo zatim i priznala u direktnom razgovoru sa Aleksandrom Vučićem u Beogradu. Posle cenzure, stigle su optužbe o Vučićevom „autoritarnom“režimu, pa i o „diktaturi“, koju on sprovodi. Malo su utihnule kada ih je jedan zapadni ambasador u Beogradu odbacio kao preterane i neutemeljene. Stigli smo ubrzo do toga da opozicioni prvaci govore o stanju u Srbiji kao o totalitarizmu, pa čak i o fašizmu, prilično besni što se s njihovom dijagnozom ne slažu evropski lideri, već, naprotiv, iz godine u godinu hvale napredak Srbije ka Evropskoj uniji.

Da prilično ispražnjen rezervoar opozicionih teških reči ne bi konačno presušio, potrudio se ovih dana Vuk Jeremić, opisujući Srbiju kao „prokletu avliju“, aludirajući, naravno, na roman Ive Andrića, o stradalačkom životu zatočenika u paklu istanbulskog zatvora. Svako ko je pročitao ovo remek-delo našeg nobelovca ne može a da se bar na trenutak ne naježi na paralelu između Srbije i stambolskih zatvorskih zidina unutar kojih se gubi svaki trag života i ljudskog dostojanstva. Ali, samo na trenutak. Jer i ova teška reč je promašila cilj, pala je na zemlju kao još jedno u nizu očajničkih preterivanja političara bez ideje. Poređenje sa „Prokletom avlijom“došlo je u momentu kada je Srpska napredna stranka obeležavala deceniju od svog osnivanja, u vreme kada se većina medija i političara bavila analizom proteklih deset godina i stanjem u zemlji otkako je SNS na vlasti. Finale je bilo održano u Kraljevu, gde su naprednjaci, velikim skupom, obeležili dan svog osnivanja, a na kojem je Aleksandar Vučić nadahnuto i ubedljivo govorio o protekloj deceniji. Bio je to govor koji je možda najdirektnije pokazao otkuda toliko ubedljiva razlika u poverenju građana prema Vučiću i SNS s jedne strane i opozicionih partija i koalicija s druge. I zašto tako velika i ubedljiva razlika traje već godinama.

Vučić je pred svojim stranačkim prijateljima i gostima iz Srbije i sveta konkretno i detaljno govorio o rešavanju svih aktuelnih pitanja - od Kosova, investicija, plata i penzija, do otvaranja novih fabrika i gradilišta. Naročito je konkretno govorio o pozitivnoj razlici koja je u Srbiji napravljena od momenta kada je njegov SNS preuzeo vlast do danas, posebno kada je reč o javnim finansijama. Govorio je detaljno, konkretno, izneo mnogo podataka, i - nijednu tešku reč.

SNS je ušao u jedanaestu godinu svog osnivanja kao ubedljivo najjača politička snaga u Srbiji, bez izgleda da taj primat bude okrnjen u neko skorije vreme. Najvećim delom i zbog toga što lider te stranke čak i u svečarskim trenucima, kakav je za naprednjake bio u Kraljevu, govori o poslu, o tome da mora da se radi još intenzivnije i da nema vremena za gubljenje. Većina birača u Srbiji verovatno i zato daje podršku Vučiću i njegovoj partiji, prepoznajući da se ova energija preliva na njihov svakodnevni život, kroz nove puteve, bolnice i zaposlenja u novootvorenim fabrikama. SNS je po visokoj i stabilnoj podršci koju uživa u narodu neuobičajeni fenomen u ovom delu Evrope. Pravilo je da partije i lideri koji preduzmu krupne reformske zahvate vrlo brzo gube političku podršku, jer je prirodno da se ljudi opiru promenama, naročito onim koji od njih traže štednju, više rada, a manje komfora… Upravo se to dešavalo u Srbiji otkako je SNS došao na vlast. Zemlja je bila na ivici finansijskog kolapsa i jedini izlaz bio je u štednji, većoj disciplini i mnogo većem radu. Srbija je posle nekoliko godina stala na zelenu granu, javne finansije su stabilizovane, javni dug pao je na podnošljiv nivo, a podrška SNS-U i Vučiću i dalje je natpolovična!

I u međunarodnim okvirima Srbija je povratila obraz, pa se na nju više ne gleda kao na licemera, prevaranta i demagoga, već se njen stav uvažava do te mere da je bez nje nemoguće doneti bilo koju odluku koja nas se direktno tiče, a što je do pre samo nekoliko godina bio slučaj. To se naročito ogleda u procesu oko Kosova, u kojem je Srbija od pasivnog posmatrača ili još gore, od aktera koji radi na svoju štetu, postala kreativni pokretač pregovora i faktor koji svojim idejama traži dugotrajno rešenje, a ne beži od njega.

Io kakvom sad fašizmu, diktaturi ili „Prokletoj avliji“govorimo, kada ogromna većina građana Srbije iz godine u godinu ne posustaje u podršci politici Vučića i SNS-A, a isti stav dele u Vašingtonu, Moskvi, Briselu, Pekingu… Biće da je ovde reč o neutaživim frustracijama ljudi koji su godinama bili u prilici da promene izgled Srbije, da učvrste njenu poziciju u svetu i da reše bar neke od nagomilanih problema, ali su to propustili da urade. Propustili su jer su njihovi prioriteti bili drugačije postavljeni i imali su malo dodira sa dovođenjem zemlje u red. Bili su lični, a ne državni. Tako je i danas. Pominjanje „Proklete avlije“kao slike današnje Srbije može da se shvati jedino kao autoprojekcija kako bi Srbija izgledala ako bi oni koji govore o „Prokletoj avliji“bili u prilici da Srbijom upravljaju. Baš kao što je Latifaga upravljao svojim kazamatom.

Odsustvo politike koja bi na pravi način konkurisala Vučiću i SNSU srazmerno je težini reči koje se koriste u napadu na njih. Međutim, snaga ovih teških reči odavno je i za kratko vreme potrošena, a iza njih je ostala samo šupljina stare i potrošene politike.