Moj sin se ubio, živim samo da se nikom više ne desi

Blic Zena - - U Ovom Broju - Angelina Čakširan redakcija@bliczena.rs

Od tog kobnog dana, kada je moj četrnaestogodišnji sin, ne videći izlaz iz vrtloga nasilja u koji ga je uvukla grupa vršnjaka, odlučio da prekrati sebi muke, ne postojim ni ja. Iz svog tragičnog iskustva uverila sam se da, čak i kada preduzmete sve što je u vašoj moći, ne možete učiniti mnogo bez podrške sistema

Jedino što me je od te tragedije održalo u životu bila je očajnička želja da otkrijem kako je došlo do toga, da rekonstruišem događaje koji su prethodili tom užasnom činu, o kojima je Aleksandar uporno odbijao da govori. Shvatila sam da su svemu doprinele nadležne institucije, koje su se oglušile o moje apele za pomoć, pre svih škola i policija, pa onda i sud, čiji su činovnici pokazali zapanjujuće nepoznavanje zakona, započinje svoju priču Nevena Vrtulek, novosadska novinarka, pred čijim se očima pre tri i po godine sin jedinac bacio u ambis.

– Da sam onda znala to što sada znam, možda se ne bi završilo tako. Shvatila sam da se vršnjačko nasilje nedopustivo često prikriva ili označava kao „pubertetski nestašluk“, što je vrlo površno i neodgovorno, jer može izazvati užasne posledice po dečju psihu. Iz svog tragičnog iskustva uverila sam se da, čak i kada reagujete na vreme i preduzmete sve što je u vašoj moći, ne možete učiniti mnogo bez podrške sistema.

Zato ova majka danas pomaže roditeljima čija su deca žrtve vršnjačkog nasilja, poput njenog Saše, malog Alekse i mnogih drugih koji trpe zlostavljanje.

– Uvek se može desiti da osetljiva dečja duša nije u stanju da izdrži taj pritisak i da mlado biće u očajanju podigne ruku na sebe – upozorava naša sagovornica.

Pre kobne tuče bio je dete za primer

Aleksandar je, kako ističe Nevena, bio vedro, radoznalo dete, uvek nasmejan, pozitivan, spreman da pomogne, omiljen u društvu, dobar đak.

– Išao je na časove glume, svirao violinu, bavio se sportom. Podržavala sam ga u svemu što ga je okupiralo. Bio je dete kakvo se samo poželeti može. Mnogo smo razgovarali, kao pravi prijatelji, zajedno rešavali probleme.

A onda, u osmom razre-

du, na početku školske godine, desio se incident u školi.

– Dvojica učenika pretukla su dečaka iz Sašinog razreda. Moj sin nije tome prisustvovao jer je u to vreme bio na razgovoru kod pedagoga. Ne znam zašto ga je otac tog deteta pozvao za svedoka u policiji kada su tuči svedočili mnogi đaci. Možda zato što su ta deca imala očeve koji to ne bi dozvolili, a Saša je imao samo mamu. Otišli smo zajedno u policiju, Saša je dao izjavu da nije ništa video jer je bio kod pedagoga, koji je to mogao da potvrdi, ali nije. Mislila sam da je to završena stvar. Grdno sam se prevarila...

Pritisak koji nije mogao da podnese

Aleksandar je ostao svedok u postupku, a policija je ignorisala njegovu izjavu.

– Dvojica dečaka-nasilnika, koji su, kako sam kasnije saznala, bili deo veće kriminalne grupe u kvartu, počeli su da maltretiraju mog sina. Zbog ranije počinjenih dela pretilo im je zatvaranje u popravni dom i odlučili su da na svoj način „srede“glavnog svedoka – nastavlja.

Krenula je hajka kojoj su se, iz straha da i njih ne zadesi ista sudbina, pridružila i druga deca, Sašini drugari. Pretili su mu preko „Fejsbuka“, vređali ga i omalovažavali, udarali mu „macole“...

– S vremena na vreme njegovi mučitelji bi malo popustili, zvali bi ga da s njima sedi ispred škole. Nudili mu da zajedno piju koka-kolu. Ispostavilo se da je to, takođe, bilo zlostavljanje, ali mnogo perfidnije i s težim posledicama...

A Saša je, nastavlja majka, činio sve da ih odobrovolji, da im pokaže da je isti kao oni.

Međutim, nasilje se nastavljalo i Aleksandar se sve više povlačio u sebe.

– U jednom trenutku počeo je da odbija da ide u školu, na glumu i treninge, časove u muzičkoj školi. Nije čak ni šetao psa, kojeg je obožavao.

Odbio je čak da ide i na ekskurziju, a tih nedelju dana, kako kaže Nevena, s radošću je odlazio u školu jer je znao da neće sretati mučitelje

– Uporno sam ga ispitivala šta se dešava, ali nije hteo da mi kaže. Govorio je da može sam da se izbori s problemima i da se roditeljima i nastavnicima tužakaju samo jadnici. Instalirao je šifre na telefon, tablet i računar, nisam mogla da dođem ni do kakvih informacija.

Na zid ćutanja nesrećna majka naišla je i kod drugova iz razreda,

a na sve njene molbe da istraže šta se dešava, školski pedagog i razredni starešina ostali su nemi.

– To je pubertet, govorili su i ništa nisu preduzeli iako je imao dosta izostanaka, koje sam pravdala strepeći da će mu zabraniti da polaže maturu. Otišla sam u policiju da prijavim nasilje, ali rekli su mi da ne mogu da pomognu jer ne znam pojedinačna imena već samo naziv huliganske grupe, čiji su im članovi bili dobro poznati.

U drugom polugodištu Saša je odlazio redovno u školu, ali ponašao se sve čudnije. Komunikacija s majkom svela se na njena zabrinuta pitanja i njegove besne odgovore.

– Nekoliko puta bili smo na ivici fizičkog sukoba, molila sam ga da razgovaramo kao ranije, obećavala da ću se promeniti ako ga nešto povređuje. Rekao je: „Mama, ti si super, ne znam šta mi je.“Zakazala sam razgovor kod dečjeg psihologa, koji mi je posle nekoliko seansi saopštio da moj sin ne želi da priča s njim i da je sve što se dešava posledica pubertetskih „bubica“.

Majka je, kaže, videla da nema neke koristi. Psiholog ju je zamolio da sinu da još malo vremena i popustila je.

Sudski poziv, kap u prepunoj čaši

Malo pre 14. rođendana Saša je dobio poziv iz suda da svedoči kao da je odrasla osoba, mada zakon propisuje da deca tog uzrasta izjave daju u „screen“sobi u Centru za socijalni rad, u prisustvu roditelja, psihologa, javnog tužioca i advokata, a sve se snima i prilaže sudu u dokaznom postupku.

– To tada nisam znala, ali nije na meni da poznajem zakone – kaže Nevena.

Dve nedelje pre nesreće Aleksandar je majci poverio da je rešio nesuglasice s „ekipom“,

bio je miran i vedar, skoro kao pre.

– Po podne uoči tragedije vratio se kući sav zadihan. Kasnije sam saznala da se trkao s autobusom. Čudno se ponašao to veče. Nije uspevao da se smiri, neprestano je šetao po stanu, odbijao svaku komunikaciju. Bio je agresivan kao nikada do tada. Proveli smo besanu noć i pred jutro se malo smirio, ali odbio je da odemo kod drugog psihologa.

Majka je otišla sama i zakazala novu seansu, a u povratku zatekla je Sašu u sobi.

– Mislila sam da spava i nisam htela da ga uznemiravam. Počela sam da spremam ručak, a onda, iznenada, vrata njegove sobe naglo su se otvorila i Saša je istrčao na terasu. U sekundi je prekoračio ogradu i poleteo u bezdan. Pojurila sam za njim, ali sve je bilo kasno. Tada se završio i moj život, ali odlučila sam da se borim, u njegovo ime, da se tako nešto više nikome ne desi.

Policija je proveravala da li u Sašinom slučaju ima elemenata krivičnog dela.

– Pokušavajući da dokučim šta se događalo s njim, saznala sam da su mu njegovi zlostavljači krišom sipali

u koka-kolu mefedron, drogu poznatu kao „luda mačka“i „heroin za siromašne“, koja uzrokuje sumanuto ponašanje kakvo je Saša ispoljavao pre tragičnog kraja.

Majka je saznala da je za istragu bio zadužen inspektor uhapšen zbog dilovanja droge... Ministar policije je naložio da se obnovi postupak.

– Još mi nisu odobrili uvid u listing s pozivima upućenim Saši pre smrti. Tu bi se moglo saznati ko ga je zvao, ko je odgovoran za zlostavljanje.

Sašino ponašanje kobne večeri bilo je čudno. Nije uspevao da se smiri, neprestano je šetao po stanu, odbijao svaku komunikaciju. Bio je agresivan kao nikada do tada

Danas pomažem roditeljima čija su deca žrtve vršnjačkog nasilja, poput mog Saše, malog Alekse i mnogih drugih koji trpe zlostavljanje. Uvek se može desiti da osetljiva dečja duša nije u stanju da izdrži taj pritisak i da mlado biće u očajanju podigne ruku na sebe

Newspapers in Serbian

Newspapers from Serbia

© PressReader. All rights reserved.