Filmski portret Milene Dravić od raspada Jugoslavije

Iznedren blistavim darom, vanredan umetnički opus Milene Dravić je istorija naše kinematografije. Milena je velika, autentična filmska zvezda. Podjednako je ubedljivo igrala u društveno angažovanim filmovima crnog talasa, u komedijama, ratnim spektaklima

NA VELIKO PLATNO je uvek donosila nešto autentično, svoje, neponovljivo, zbog čega su je kolege i publika obožavali. Imala je harizmu i odmerenost karakterističnu za najveće zvezde u istoriji kinematografije. Njen angažman na televiziji i pozorištu samo je uokvirio izuzetnu umetničku karijeru.

A čitavom je svojom bogatom karijerom pokazala i dokazala ono što se čini gotovo nemogućim - da se može uvek biti najbolji. I više od toga, jer sve što je radila bilo je i jeste - reper.

Knjigu

u kojoj je dao blistavu analizu njene umetnosti glume i raznih uloga (do početka devedesetih), Ranko Munitić završava rečima: “Sve o čemu govorimo u stvari su prvi činovi. Po godinama življenja i stvaranja, Milena Dravić tek stiže na prag najzrelijeg perioda u usponu rasnog glumca. Žena koja glumu uzdiže na stupanj stalnog spoznavanja sopstvenih tajni znakova i naboja, navodeći time i nas na saznanje onog što i ne znajući nosimo u duši, ima pred sobom još mnogo sezona i izazova. Čarobna igra se, drugim rečima, nastavlja.”

U nimalo lakom nastojanju davanja makar skice za portret Mileninog filmskog opusa od 1995. do naših dana, nameću se dva toka: jedan se tiče njenih daljih postignuća, a drugi odnosa prema njoj i njenom briljantnom talentu.

Jezikom brojki: u poslednjih dvadesetak godina igrala je u dvadesetak filmova. Nekome se može učiniti nedovoljno, s obzirom na to da je u periodima od 1959. do 1969, potom od 1970. do 1980. igrala u četrdesetak filmova u svakoj dekadi, a od 1980. do 1990. u više od trideset. Mnogo je važnije to da je, između ostalog, pokazala, kako to Munitić kaže, da ume da bude svoja i nenadmašna i u malom, isto koliko i u velikom i filmu i velikoj ulozi.

Mirjane Vukomanović, po scenariju Gordana Mihića (1997), bio je jugoslovenski kandidat za (za najbolji film van engleskog govornog područja), a poneo je i druge nagrade. U ovoj tragikomičnoj priči o dvojici bosanskih izbeglica koji nakon rata preživljavaju švercujući sve, svašta i svuda, Milena kroz svoju Kaju, i u najmanjem pokretu, u izrazu lica, u svakom deliću sekunde tokom kog je oko kamere prati, onom alhemijom - koju je Munitić tako tačno i sjajno detektovao donosi nemoćni vulkan očaja i raspad jedne zemlje, jednog društva u kojem nekada uzorni građani postaju beskućnici, a pionirke iz nužde postaju narkomanke i jedino uz pomoć prostitucije mogu da prežive. No, u misteriji čoveka koju Milena svakom svojom ulogom na nov način otkriva, te shodno tome i ovoj, tinja zrnce nade.

Bravurozna je njena Gospođa iz autobusa sa šeširom i lisicom u Gorana Paskaljevića (1998). Taj film, s punim pravom hvaljen i nagrađivan, koji je posebnu pažnju privukao i kad je Paskaljević imao retrospektivu u muzeju u Njujorku, niska je izvanrednih glumačkih ostvarenja (Dragan Nikolić, Voja Brajović, Lazar Ristovski, Sergej Trifunović, Mirjana Joković, Nebojša Glogovac, Mira Banjac, Aleksandar Berček, Mirjana Karanović…). U tom filmu Milenina Gospođa, životom sluđena starija dama je amalgam našeg osećaja bespomoćnosti u kom smo se gušili, raspeti između ludila koje je dobilo puni legitimitet i ono malo zdravog razuma koji je bio okužen i kažnjavan, a bez koga čovek ipak nije mogao živeti.

U filmu (2000), reditelj joj je njen veliki i česti glumački partner Ljubiša Samardžić. Milena Dravić u ulozi Danke “dva oka i duša što se kroz njih nazire”, kako je to Munitić govorio, donosi svu težinu, žestinu i neku čudnu nadu ljudi koji treba da se suoče sa posledicama rata.

Interesantna je, i tako slojevita i njena Zorica u filmu (2003), koji je takođe režirao Ljubiša Samardžić.

I među mlađim rediteljima Milena, neka bude dopušteno da to tako nazovemo, ima svog. Stefana Arsenijevića. Igrala je u njegovom kratkom studentskom filmu (Mala digresija: njena saradnja sa studentima i mladim umetnicima je impresivna, pre svega po posvećenosti s kojom im prilazi.) Zatim u omnibusu te filmu

Film se bavi mladima u kandžama nemogućnosti života ovde, pritisnutim beznađem i bespućem, a Majka Milene Dravić je dubinsko i slojevito ogledalo svega toga. Svojevrstan, kako to Munitić kaže, “personalni epicentar” jedne od najtežih stvari koja čoveka može da zadesi; da kao roditelj gleda i svoju i tuđu decu u datim okolnostima.

Gotovo da nedostaju reči kojima bismo mogli govoriti o njenoj ulozi Tetka Slavke u filmu

Srđana Dragojevića. U toj nevelikoj ulozi, uprkos svemu, uspela je da iznese genijalnost antologijske drame Duška Kovačevića i da kao brilijantni partner, načinom na koji sluša, podari snagu čuvenoj replici Džordža Žandara u kojoj on kaže da mu je lako biti dobar, kad mu ništa drugo ne preostaje.

Njena Ema, u filmu Milutina Petrovića, jeste lik kao pogonska sila celokupnog zapleta. Nije ona tu samo čudesno i divno ljudsko biće, Milena je u toj ulozi ovaploćenje čudesnog i divnog koji mogu čučati u svakom ljudskom biću. U toj svojoj, skoro stotoj filmskoj ulozi (ne računajući TV filmove) ona je iznova, na nov i neponovljiv način, glumom otkrivala misteriju čoveka, naslućujući i poetsku tajnu ljudskog bića. Njena odluka da prihvati ulogu u ovom filmu je dragocena jer ta vrsta filma, taj žanr skoro da ne postoji. Pomogla je da se vratimo u neke zaboravljene godine i uživamo.

Njene briljantnim rolama u komedijama valjalo bi posvetiti čitavo poglavlje. U mnogim Mileninim ulogama ima nečeg što vas nasmeje, razgali, čak i kada je reč o ulogama koje se ne svrstavaju pod komediju.

Nema sumnje, izvrsno ih je igrala, otvarajući nove kaleidoskope mitskog u čoveku. Ako bi im trebalo naći zajednički imenitelj, onda se on svakako nalazi upravo u njenim rečima. Naime, kada je, ne tako davno, dobila Nušićevu nagradu za životno delo glumcu komičaru, između ostalog, rekla je: “Najlepše u pravoj komediji je pobeda života! Smeh i duhovitost - uvek uzvišena ako jeste duhovitost - koji su u sebe saželi i svu težinu i gorčinu. (...) Neka mi bude dozvoljeno da kažem da je ovom nagradom, uz mene, priznanje dobio i istinski smeh - sva njegova pamet, lepota i snaga…”

Da, njena dostojanstvena, a tako neposredna i uvek različita duhovitost u svim komedijama koje je igrala jeste pobeda života, uvek na nov način.

Kada je reč o gorepomenutom drugom toku, tačnije, o odnosu prema njoj i njenom briljantnom talentu, čoveku se čini da bi mu trebale stranice i stranice. Jer, toliko je bila osporavana, na razne načine. Ali, ne zavređuju ta osporavanja više od par rečenica. Ne zato što su bila beznačajna. Naprotiv. Koliko su bila bolna, to samo Milena zna. Kakva je to jeziva nepravda, istorija će tek pokazati.

No, sva ta osporavanja učinila su veliki, nenadoknadivi gubitak ovdašnjoj kinematografiji. Mileni ne. Ona je bila i ostala grandiozna. I umetnica i čovek. Antologijska!

Sve što je radila bilo je vrhunski! Jedinstvena je. Po mnogo čemu.

Imam veliko zadovoljstvo da je znam dugo. I čast da je godinama bila predsednik Saveta Festivala evropskog filma Palić.

Ukratko i slikovito: kada su važni filmski događaji, kada smo hteli kao Kinoteka ili, ako hoćete, kao nacionalna kinematografija nešto da istaknemo, kao dugogodišnji direktor Kinoteke pre svega sam pomišljao - to bi najbolje uradila Milena. Primerice, kad je povodom stogodišnjice filma u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti upriličena izložba, upravo je Milene bila ta koja je na poseban način obeležila tu svečanost.

A ko bi drugi duvao svećice na filmskoj rođendanskoj torti? I ne znam nikoga s kim sam lakše, bolje i plodotvornije sarađivao od Milene. A radili smo, između ostalog, jednu jako delikatnu stvar, u delikatna vremena sredinom devedesetih, koja se zvala - Festival evropskog filma Palić.

Ne treba zaboraviti: i Milena i Dragan nisu propustili nijedno društveno gibanje da se nisu pojavili. Teško je eksplicitno tvrditi, ali je vrlo verovatno da bi ona i da bi njih dvoje više radili i snimali tih devedesetih da nisu davali svoj doprinos našoj novijoj demokratskoj kičmi koja se formirala u to vreme. A nakon ratova devedesetih u kojima se Jugoslavija raspala, gde god da se pojavi na prostoru te negdašnje zemlje, kakve je ovacije prate! I o čemu god da govorimo kada je o Mileni reč, dolazimo do toga koliko je i na koje sve načine jedinstvena.