Učimo srpski da bismo ga bolje razumeli

LEVOM RUKOM

Imam utisak da smo, zavedeni pričom o dve Srbije, prespavali jednu malo ozbiljniju pojavu, a to je očigledno postojanje dva srpska jezika.

Stranac početnik koji bi se upustio u učenje našeg jezika prateći televizijske nastupe najviših predstavnika većinske Srbije mogao bi s punim pravom da postavi pitanja: Da li se na srpskom „jesam” kaže „nisam”? Da li se „nema” kaže „ima”? Da li se „svako” kaže „niko”? Da li se „uvek“kaže „nikad”? Uveliko stečena navika da se u najvišim državnim institucijama pod državnim znamenjima i ispod trobojke govori sve suprotno od istine mogla bi da se opravda samo zvaničnom objavom u “Službenom glasniku” da je u međuvremenu promenjen jezik i da su reči dobile obrnuto značenje od onog koje su nekada imale. U tom slučaju niko ne bi imao pravo da se buni i bile bi izbegnute mnoge zabune. Na taj način bi oni koje optužujemo da dnevno iznose neistine mogli preko noći da steknu poštovanje, makar zato što govore istinu, bez obzira da li nam se ona dopada. Ukoliko to zahteva neku komplikovaniju proceduru, u međuvremenu bi mogao da se uvede običaj da se govori titluju po istim pravilima kako nam se prevode strani filmovi.

Recimo ovako:

Neko kaže: „U Srbiji ima slobode medija.“

Titl: „U Srbiji nema slobode medija.”

Prevod bi mogao i da se unapredi dopunskim objašnjenjem za one koji zbog nedovoljnog poznavanja jezika i konteksta izgovoreno bukvalno shvataju. Recimo ovako: Neko: „Optužuju me da kontrolišem sve medije. Ja nisam bio na javnom servisu osam meseci! Na N1 nisam bio nikad!” Titl: „Zvali su me hiljadu puta, ali ja odbijam da idem na te televizije zato što hoću da manipulišem time kako su to opozicione stanice gde mi je zabranjen pristup.” Neko: „Nijedan novinar ne sme da pita Vuka Jeremića odakle mu pare iz Katara…” Titl: „Svi novinari su pitali Jeremića o parama iz Katara, a ja sam ucenjivanjem oglašivača i drugim metodama učinio sve da mediji u kojima on i bilo ko drugi iz opozicije mogu da se pojave postanu nevidljivi.” Neko: „Pitajte Đilasa… ne smete, a?” Titl: „Upozoravam novinare koji se još uvek usuđuju da razgovaraju sa predstavnicima opozicije da moraju da pitaju ono što im ja kažem da pitaju! Moja lična stvar je to što se sam ne usuđujem da sednem preko puta njih i da čujem šta bi oni mene mogli da pitaju.“

Neko: „Ne čitam NIN.”

Titl: „Čitam NIN, užasno me nervira i učiniću sve da nestane sa svakog kioska, makar ga držali skembanog u frižideru za sladoled.”

Neko: „Šta bi bilo da ja tužim i tražim hapšenje novinara?”

Titl: „Ja sam pametniji od Đilasa, ne moram da tužim novinare jer sam lično uhapsio novinarstvo. One koji se još uvek koprcaju i pijuču kroz ključaonice nemam za šta da tužim zato što znam da ne lažu, a što kaže naš narod: Niko nije pijukao do zore. A one druge koje bih imao zbog čega da tužim puštam da divljaju da bih imao na šta da se pozovem kad ubeđujem strance da sam izložen strašnim napadima i da ima slobode medija. A da budem sasvim iskren, te novine niko osim mene i ne čita.”

Neko: „Pustite Anu na miru.”

Titl: „Udrite na Zoranu!”

Uverena sam da bi ovakav metod bio dobar uvod za savladavanje i bolje razumevanje novog srpskog jezika.

Prespavali smo jednu ozbiljniju pojavu, a to je očigledno postojanje dva srpska jezika