„Ne kačite se sa nama“
Kada su mi rekli da idem na put u Norvešku, bila sam presrećna. Oduvek sam želela da vidim fjordove. Činjenica da ću prisustvovati ogromnom vojnom manevru je bila privlačna, ali saznanje da ću biti okružena hiljadama NATO vojnika nije mi ulivalo hrabrost.
Na kraju krajeva, ne bledi sećanje na bombardovanje i činjenicu da je moj otac pukom srećom ostao živ dok je kao policijski rezervista imao zadatak da čuva američku ambasadu, kad je pogođena zgrada Generalštaba. Osim toga, nije mi bilo svejedno ni to što su Rusi sprovodili testiranje projektila u moru istovremeno sa NATO vežbom. Činilo mi se da je sve moglo poći naopako.
Ipak, ubrzo sam se pribrala i uz pomoć mog vodiča Marit Skrugstad, pomoćnice norveškog vojnog atašea u Srbiji, obišla mesta gde su simulirane bitke i videla moćnu mašineriju, avione, brodove, tenkove.
Bila sam jedini novinar iz Srbije i videla poneku podignutu obrvu kada se predstavim, ali su svi bili ljubazni.
- Zašto Srbiju interesuju NATO vežbe? – pitao me kolega iz Kanade, a ja sam pokušala da mu objasnim našu istoriju i vojnu saradnju sa NATO i sa Rusijom. Status veze: komplikovano je.
Naša prva stanica nakon sletanja u Oslo je bio veoma prijatan gradić Trondhajm, gde se u hotelu okupio veliki broj novinara. Svi smo prošli sigurnosnu proveru i morali da ostavimo svoje stvari na pod, a njih je zatim njušio belgijski ovčar dresiran da traži eksploziv. Iz Trondhajma su nas odvezli u Bineset gde su nam iznad glava preletali bombarderi kao što je B1B, lovci F35, F16 i F18. Na moru ispred nas plovili su brodovi holandske mornarice HNLMS Karel Dorman i HNLMS Johan de Vit, francuski bojni brod „Diksmud“, fregate... Po tlu su se kretali tenkovi „leopard 2“ i razna najmodernija borbena vozila. Vojnici su izveli desant na obalu, čuli smo i videli eksplozije, akcije spasavanja...
Naredni dan je bio rezervisan za smrzavanje u avio-bazi „Erdal“na obali Norveškog mora. Do nje smo došli vožnjom po planinskim putevima i trajektom kroz fjord. Red zelenila, red bistre hladne vode. U bazi je bilo oko 10 stepeni, ali uz oštar vetar, osećaj je bio kao da je ispod nule.
Pre nego što su nam pokazali bazu, dobili smo podrobne instrukcije: sve što je bilo obeleženo plavom bojom možemo da slikamo, a ono što je obeleženo crvenom - nikako. A to obeleženo crvenom bojom je bilo veoma veliko područje oko piste sa avionima. O avionima finske avijacije govorio nam je potpukovnik i pilot Saku Joukas sa nadimkom Šejk, koji je slobodno mogao da zameni Toma Kruza u filmu „Top gan“. Na pitanje o tome šta Rusija misli o učešću Finske na vežbama, on se nasmešio i rekao: „To je političko pitanje, nisam ja toliko plaćen“.
Nakon posete „Erdalu“, bilo je vreme da napustimo fjordove i odemo u planinski predeo i ledom i snegom okovano mesto Updal gde se odigrala velika „bitka“. Najpre smo gledali kako se američki marinci u tenkovima spremaju za napad na Updal koji je trebalo da preotmu od „neprijatelja“koje su predvodili Španci.
- Hladno je ovde veoma, navikao sam na vreme kakvo je u Iraku i Avganistanu – rekao mi je jedan marinac, zapovednik tenka, čiji su otac i deda takođe bili marinci.
Amerikanci su imali svoju toplu opremu, ali su mnogi od njih u Norveškoj nabavili vunene čarape. Ja nisam bila toliko pametna, pa sam izbegavala sneg.
Američki vojnici su bili prilično opušteni i uvereni u pobedu. Ipak su oni imali „M1 Abrams“tenkove, za koje su mi rekli da su mnogo bolji od onih koje imaju „neprijatelji“. Znala sam da na ovim vežbama ne koriste pravu municiju, ali nisam bila srećna kada su uperili top u mene.
Konvoj je krenuo, a mi se vratili u autobus i uputili ka „neprijateljskom“štabu španske i italijanske vojske. Usput smo naišli na tenk sa španskim vojnicima koji su čekali naređenja, a bezbrižno su im prilazili meštani i slikali ih. Španski štab je bio tako dobro sakriven pored jedne šume, da smo ga jedva našli i pored činjenice da je jedan pripadnik španske vojske „izdajnik“bio sa nama. Nema ratovanja bez „Gugl mapa“. Ipak, samo bojno polje nismo mogli da vidimo jer nije bilo dovoljno bezbedno za civile, a i trebalo je da deluje što realnije, kao da je zaista rat. Saznali smo da će bitka trajati danima, ali sam ipak bila pomalo razočarana jer nisam videla borbu.
Kako su na vežbama učestvovale i Finska i Švedska (koje nisu članice Alijanse), želela sam da vidim kako one sarađuju. Zato smo sutradan Marit i ja otišle u Tinset gde su udruženi Finci i Šveđani ratovali protiv Norvežana, Nemaca i Francuza. Družili smo se sa Fincima, uglavnom tinejdžerima koji su ove godine upisali vojni rok. Ovo iskustvo je bilo dobro za njih, rekli su, ali ni oni nisu videli mnogo akcije. Očigledno u ratu ima mnogo, mnogo čekanja. Otišli smo dalje do Osla gde su me čekali intervjui i povratak u Beograd. Prošli smo kroz „minsko polje“gde su vojnici prethodno „uklonili mine“.
Vojna vežba „Spoj trozupca“traje do 7. novembra, a do sada su vojnici uglavnom ispunili očekivanja, bar prema onome što kažu zvaničnici. Bilo je incidenata, ali nije bilo žrtava. Ipak to nije pravi rat, već samo simulacija pokretanja člana pet Severnoatlantskog ugovora, odnosno odbrane napadnute članice. Cilj je bio da međunarodne snage zajedno sarađuju, a poruka je više nego jasna: Ne kačite se sa nama.
NA VEŽBI U NORVEŠKOJ UČESTVUJE 40.000 VOJNIKA, 70 BRODOVA, 120 LETELICA I 10.000 VOZILA