Razapeto dete agresora

Put Borisa Miloševića, potpredsednika hrvatske vlade i predstavnika Srba, ka vrhu kninske tvrđave ispostavio se daleko strmiji i opasniji od same uzvišice na kojoj se ona nalazi. A put nazad će se vrlo lako pretvoriti u pad sa litice, one političke. I to ne Miloševićevom krivicom.

U Hrvatskoj je juče na tom brdu slavljena pobeda u “Oluji”. I baš u toj reči se prelomilo sve. SLAVLJE.

Zvanično levičarski predsednik Hrvatske Zoran Milanović nije odoleo da Miloševiću gurne prst u oko. Rekao je: “Zato posebno cenim današnju prisutnost potpredsednika Vlade Borisa Miloševića. Jer doći ovde i slaviti, a ovo je proslava, nije komemoracija. Mi se ovde radujemo i slavimo svoje uspehe”.

Drugim rečima, Milošević je tu da slavi. Jer jedino je tako ispravno.

A nije to slučajno. Samo koji dan ranije u “Jutarnjem listu” pojavila se kolumna, koja naizgled ohrabruje taj put ka pomirenju i koja podržava Miloševićev gest. Ali iz svih mogućih krivih razloga.

“Kao što je pokojni predsednik Franjo Tuđman otvorio pomirenje kćeri i sinova ustaša i partizana, tako je premijer Andrej Plenković u drugom mandatu uzeo u zadatak da sprovede pomirenje Hrvata i hrvatskih Srba koji su se našli u vrtlogu Domovinskog rata. Cilj je stvoriti zdravo društvo u kojem deca agresorskog naroda neće nositi krivicu svojih predaka. S druge strane, pripadnici većinskog hrvatskog naroda trebalo bi da prestanu da osećaju frustraciju koja ima koren u uverenju da njihovi sugrađani druge nacionalnosti nikada nisu prihvatili državu Hrvatsku”, piše u kolumni.

I u toj jednoj rečenici krije se sva muka i jasna poruka. Srbi u Hrvatskoj će zauvek nositi krivicu svojih predaka kao deca agresorskog naroda i ukoliko žele normalan život moraće da se povinuju istini koju većina sprovodi, hteli ne hteli.

Neko će reći da je to samo još jedna dnevna doza nacionalizma ljudi koji možda i ne shvataju koliko su ogrezli u tom zlu. Ali nije tako. Reč je o mnogo dubljem problemu koji je posledica i toga što Ante Gotovina nije u haškom zatvoru nego na bilbordima i grafitima po Hrvatskoj kao nacionalni heroj, što se duboko veruje da su žrtve samo na jednoj strani, što retko ko misli da se možda prvo treba suočiti sa sopstvenim gresima, a možda najpre što mnogima na vlasti odgovara da se i posle 25 godina valjamo po nacionalističkom mulju.

I u takvoj stvarnosti žive preostali hrvatski Srbi. Svakog dana oni se podsećaju da su ta izopštena deca agresorskog naroda razapeta između Beograda i Zagreba.

A Milošević upravo predstavlja njih. Samo njih. Čak ne ni sve nesrećne ljude koji su tog avgusta 1995. u kolonama zauvek napustili svoje domove. Njemu je predsednik čovek koji nije odoleo da pred njim kaže da je tu da slavi. A mogao je, da je hteo, da kaže i nešto drugo, da obeležava, da prisustvuje... A nije morao ni to. Zar nije dovoljno što je Milošević tu?

Milanoviću nije. Jer Milanović mora da prigrabi pokoji politički poen. Da ponizi Srbina na kninskoj tvrđavi, jer je to jedino ispravno postupanje prema deci agresorskog naroda pa čak i kad vam padnu na noge.

A da li je to znao i Milošević? Verovatno jeste. Da li je bio svestan da će se njegov dolazak u Knin zloupotrebiti? Verovatno jeste. Ali ko može iz Srbije njemu da prigovara za to. Niko, iz vrlo jednostavnog razloga. Oni ne žive njegovu stvarnost.

A posebno ne Ivica Dačić, lider socijalista, i naslednik stranke drugog Miloševića, jednog od scenarista pakla devedesetih. Dačić je u debati sa predsednikom SDSS Miloradom Pupovcem, između ostalog, osudio odlazak u Knin i podvukao kako se tako “ulazi u klišee koje Hrvati žele”.

Drugim rečima, Dačić je rekao da Srbi u Hrvatskoj ponovo moraju da budu žrtve “viših interesa” i da se tu oni ništa ne pitaju. A onda, valjda kako bi poentirao, upitao: „Koliko

danas Srba živi u Kninu?“

I nije sporno da su tog istog dana jednog Beograđanina jurili po autoputu, da su u Splitu demolirali automobile sa srpskim tablicama, da se po restoranima pušta ustaša Tompson…

Ali zašto Dačić pita Pupovca koliko je Srba u Kninu? Adresa mu je i u sedištu njegove stranke, adresa mu je i na Markovom trgu, adresa mu je i u Hagu... Ali jedino gde nije je tamo gde je upit poslao.

I zbog svega toga, Milošević se našao usred narodne bajke o tamnom vilajetu: „Ko ovoga kamenja ponese, kajaće se, ako ne ponese, kajaće se“. Jedino što ostaje kao uteha jeste da postoje ljudi koji misle da se pomirenje mora desiti kad-tad. Kako stvari stoje, to će baš i biti kad-tad.