Симултанка у Заливу

ПРЕГЛЕД КЉУЧНИХ СТАВКИ У СПОРУ КАТАРА И АРАПСКИХ СУСЕДА

Nin - - Уводник - АЛЕКСАНДАР РАДОВИЋ

Последња арапска криза, ко зна која по реду, не иде ка ескалацији, али ни ка скором разрешењу

Под вођством Саудијске Арабије, Уједињени Арапски Емирати (УАЕ), Бахреин и Египат почетком лета су прекинули дипломатске односе са Катаром, искључивши га из заливске војне коалиције. Ријад и његови савезници оптужили су Катар да даје подршку сунитским „терористичким групама“- укључујући Ал каиду, Исламску државу (ИД), Муслиманско братство - али и иранским терористичким организацијама у саудијској покрајини Катиф.

Санкције су уведене две недеље након посете Доналда Трампа Саудијској Арабији, када је позвао државе региона да се боре против тероризма и пресеку његове изворе финансирања. Криза између заливских монархија се посебно заоштрила жестоким

полемикама о изјави приписаној емиру Катара, шеику Тамиму бин Хамаду ал Танију, који је наводно критиковао одлучност Ријада да дипломатски изолује Иран, те бранио ставове Хезболаха и Муслиманског братства. Катар је тврдио да је његова званична новинска агенција хакована из УАЕ. Међутим, упркос демантију из Дохе, саудијски, египатски и емиратски медији нашироко су дистрибуирали те лажне вести. Ријад и Абу Даби су на свом тлу блокирали рад катарске телевизије Ал Џазира.

Трамп је изразио задовољство ефектима своје посете и изјавио да новонастала криза представља почетак краја тероризма. Турски парламент је, пак, донео одлуку о слању додатних војних снага на територију свог савезника, Катара, а почетком августа су одржали заједничке војне вежбе.

Доха је све оптужбе одбацила као неосноване и окривила суседе да желе да ставе Катар под надзор. Министар спољних послова изјавио је да Катар има снаге да се одупре политичким притисцима и да може неограничено да издржи економску блокаду. Било какву могућност сусрета Трампа и Ал Танија условио је претходним укидањем свих санкција. Иако је на самом почетку кризе телефонирао руском министру спољних послова Сергеју Лаврову, Москва се још није огласила, вероватно припремајући свој следећи геополитички потез у региону.

Историјски контекст Катар, мали богати емират с руба Арабијског полуострва, има 2,6 милиона становника, од чега су 80 одсто странци с дозволом боравка. Бивши британски протекторат плива у мору гаса и нафте, а од стицања независности 1971. њиме управља династија Ал Тани. Његови суседи су нафтне монархије које су основала локална бедуинска племена уједињена истом вером - сунитским исламом - и истом традицијом. Годинама су се ти емирати управљали

према својим заједничким интересима, без превише унутрашњих трвења. Нафте, па самим тим и богатства, било је више него довољно за све.

Док им се Запад удварао, утркујући се да им прода што више оружја и да максимално привуку њихове инвестиције, петромонархије су се са релативно безбедне даљине прилагођавале бурним превратима Арапског пролећа и супротстављеним амбицијама три регионална гиганта: Египта, Ирана и Саудијске Арабије. Међутим, пре два месеца, у року од неколико дана, Катар се нашао у вртлогу нове регионалне кризе. На кормило у Ријаду, Абу Дабију и Дохи дошли су млади принчеви који консолидују своју власт. Ту је и Трамп, који престројава америчку политику према арапском свету, а ту су и Турска и Иран који подржавајући Катар јасно стављају до знања да се у региону мора рачунати и на њих.

Политички контекст Током „арапског пролећа“2011. Катар је одиграо значајну улогу преко Ал Џазире, која је пружила медијски простор свим побуњеницима. То је посебно иритирало владајуће породице, највише у Саудијској Арабији и УАЕ. Тим пре што од раније постоји нескривена љубомора и љутња суседа на Катар, који игра у категорији знатно тежој него што би му дозвољавали величина и број становника. Али, захваљујући нафти и гасу Катарски суверени фонд располаже са више од 333 милијарде долара и веома разумно користи тај новац, мудро инвестирајући у јаке компаније, припремајући се за будућност много вештије од комшија. Нема континента ни важније индустријске гране у које Катар није инвестирао. У Катару је БДП по становнику скоро 66.500 долара, док је саудијски мало више од 20.000 долара.

Долазак Трампа у Ријад, његове изјаве о финансирању тероризма из арапских земаља и нови тврђи курс према Ирану, домаћини су вероватно протумачили као зелено светло да се крене у обрачун с Катаром. Тим пре што им је било потребно да нечим снажним скрену пажњу са двоипогодишњег прескупог ангажовања у Јемену, које ништа добро није донело: Јемен је разбијенији но икад, грађански рат је однео више од 10.000 цивилних жртава, позиције како Хута - који су шиити - тако и Ал каиде све су јаче. У јавност је процурила информација да је саудијски престолонаследник Мохамед бин Салман још у априлу саопштио двојици америчких званичника да је спреман да повуче снаге из Јемена. У том светлу, оптужбе да Катар подрива саудијске ратне напоре у Јемену делују као тражење дежурног кривца.

Улога САД Американце већ дуго иритира неодређеност, па и двосмисленост катарске дипломатије. Међутим, сада су се и сами нашли у парадоксалном положају - Бела кућа вуче на једну, а Пентагон и Стејт департмент на другу страну.

Веза за први Трампов контакт с Блиским био је шеик Мохамед бин Зајед и то знатно пре избора. Америчка штампа спекулише да је управо први човек Абу Дабија повезао Трампову екипу с Русима. На челу УАЕ и Саудијске Арабије налазе се људи који су били блиски Трампу и пре него што је постао председник САД.

Бела кућа подржава Ријад, али Пентагон има највећу базу баш у Катару где је и оперативно седиште и командни центар америчке војске за цео Блиски исток (преко 10.000 стационираних војника). Ту је и аеродром са кога се изводе ваздушни напади на ИД. Донедавно је том непроцењиво важном америчком базом руководио генерал Џејмс Матис, данас шеф Пентагона.

Дакле, чак и ако Трамп настави да у твитовима критикује Катар, лако ће се разумети да Стејт департмент и Пентагон шаљу другачије сигнале: то је онда јасна порука, позив на дијалог. Аргумент је следећи: ако се делите и сукобљавате, од тога ће имати користи ваши непријатељи - Иран, Ал каида и ИД; седите за сто и почните да преговарате. Тај позив делује озбиљније од Трампових твитова.

Коначно, не треба губити из вида да је Трамп и током кампање, у јануару 2016, критиковао и Бушову и Обамину блискоисточну политику. Бушову администрацију је оптужио да је свргавањем Садама Хусеина у Ираку директно довела на власт шиите у тој земљи, што је појачало утицај Ирана у региону. Обамина администрација је, по њему, катастрофално погрешила рушењем Гадафија и склапањем споразума с Техераном о нуклеарним питањима. Тиме је, сматрао је Трамп, Вашингтон - уместо да јача везе са стварним савезницима, Израелом и Ријадом - практично амнестирао Иран и дао му ветар у леђа. За Трампа, главни амерички непријатељи на Блиском и Средњем истоку су исламски вехабијски радикализам и Иран, против којих се, по том виђењу, треба свим средствима борити.

Нафтни фактор Неусклађеност у америчком ставу последица је просте чињенице да у овом случају стратешки интереси САД нису угрожени. Упркос кризи, цена нафте је и даље веома ниска. Још од 2014. производња премашује глобалну потрошњу и светске залихе нафте су на историјском максимуму. Чак су и САД после 40 година почеле да је извозе.

Подршка коју Турска даје Дохи ситуацију чини много опаснијом за ратоборне суседе Катара

Блиски и Средњи исток изгубили су доминантни геополитички положај, па тако и утицај на утврђивање глобалне цене нафте. Ратује се у Сирији, Јемену, Ираку, Либији, што би све требало имати за последицу раст цене нафте - а ипак, уз све то, па и уз катарску кризу, цене су чак у благом паду.

Како се буде ближио крај „нафтне ренте“, тако ће напетости у региону расти. Заливске монархије схватају - или би барем требало да схвате - да неће моћи још дуго да уживају у нафтном благостању, не бавећи се ничим другим. То је најбоље схватио Катар, чије мудре инвестиције значајно смањују маневарски простор за притиске европских земаља, јер им је јасно да много ризикују на унутрашњем плану ако се замере Дохи. То објашњава изузетан опрез Париза и Берлина у односу према малом емирату. Када су тако важни акционари у питању (Катар је сувласник Фолксвагена и власник Пари Сен Жермена) и тако велики интереси у игри - нема много простора за непромишљеност.

С друге стране, чланице ОПЕК-а нису биле у стању да у протекле две године осигурају било какву повишицу цене нафте, а неће још дуго издржати са ценом барела испод 50 долара. Ако се настави садашњи тренд смањења прихода и експоненцијални раст војних расхода, Ријад има пред собом највише пет до шест година стабилности. Иако је финансијска ситуација Саудијске Арабије на дужи рок угрожена, епилог рата у Јемену неизвестан, унутрашња ситуација нестабилна, а набавка новог америчког наоружања баснословно скупа, изгледа да се, поред свих тих проблема - или можда баш због њих - краљевина није могла одрећи тога да још изазива и Иран. Ријад је уздигао „обуздавање“Ирана на ниво основног спољнополитичког циља, страхујући да би Иран могао да повећа утицај у региону и дестабилизује заливске режиме подстицањем побуна шиитског становништва.

Катар, пак, одржава редовне дипломатске односе с Ираном - с којим дели своје највеће гасно поље - тако да његов помирљиви став према Техерану има сасвим рационалну економску потку.

Муслиманско братство Иза антитерористичке реторике и оптужби на рачун Катара за блискост за Ираном у основи лежи страх од Муслиманског братства, које још представља главни проблем Саудијске Арабије, УАЕ и посебно Египта. Ти режими постају све ауторитарнији и желе да преврну страницу „арапског пролећа“, ако је икако могуће, тако што ће искоренити Братство, чијим припадницима Катар и Турска још пружају уточиште.

Историјски гледано, покрет Муслиманско братство је битно утицао на еманципацију и развој Катара. Тај емират је још далеке 1954, док је био протекторат, почео да пружа уточиште египатској браћи, након доласка Насера на власт. Примио је други талас припадника Братства из Сирије 1982. Трећи талас је стигао деведесетих година из Северне Африке, Туниса, Алжира и Либије. Коначно, након Сисијевог пуча у Египту, стиже и последњи талас Муслиманске браће. Једна половина прогнаних припадника покрета одлази у Катар, а друга у Турску.

Поједини припадници покрета су одиграли водећу улогу у стварању катарског државног апарата и успостављању јавне администрације. Чак су у почетку и новинари и уредници Ал Џазире углавном били чланови Братства.

Доха процењује да може имати вишеструке користи од добрих веза с Муслиманским братством, а услов те подршке су гаранције да се покрет неће бавити субверзивним активностима у самом Катару. Привилеговани однос с покретом може допринети да се споља повећа дубина стратешког утицаја ове мале државе на све муслиманске земље. Осим тога, ако се једном буде догодило да Муслиманско братство - или само поједини његови припадници - ступе на власт у некој земљи, та инвестиција ће се вишеструко исплатити.

Коначно, Катар намерава, баш као и Турска, да се постави као незаобилазни посредник између исламиста и њихових непријатеља - укључујући и Запад - што му даје несумњиву геополитичку предност. У том контексту, део катарске „браће“почео је у последњих неколико година да мења тактику, негујући један блажи имиџ целе организације. Та стратешка мутација подразумева фокусирање на меку моћ и промовисање идеје да Муслиманско братство заправо представља „умерен“и „демократски“ток развоја исламске породице, за разлику од радикалног, антидемократског и исламистичког/џихадистичког тока.

Позиција Турске Како се искристалисала осовина Доха - Анкара? Катар је заиста повукао мудар потез када је заштиту потражио од Анкаре. Турска је из садашње перспективе много поузданији савезник од Америке. Доха има све рационалне разлоге да се брине за будуће ставове Вашингтона према Катару.

Турска је много стабилнији, а изгледа и много искренији савезник у овој кризи. Та искреност почива на заједничкој идеолошкој блискости с Муслиманским братством. Турска је схватила да може одиграти јаку карту својим позиционирањем у корист Катара и то је апсолутна благодет за Доху. Подршком Анкаре ствари су, наиме, постале много опасније за ратоборне суседе Катара, који свакако нису спремни да уђу у војни сукоб са Турском - сада већ постоји равнотежа снага коју је на почетку кризе било тешко замислити.

Катар је, између осталог, сувласник Фолксвагена и власник Пари Сен Жермена

У вртлогу нове кризе: Санкције Катару уведене су две недеље након посете Доналда Трампа Саудијској Арабији

Мали и богати: Катар има 2,6 милиона становника, од чега су 80 одсто странци, а захваљујући нафти и гасу Катарски суверени фонд располаже са више од 333 милијарде долара

Newspapers in Serbian

Newspapers from Serbia

© PressReader. All rights reserved.