Бетмен на делу

ШТРАЈК ПРОСВЕТНИХ РАДНИКА

Nin - - Садржај - САНДРА ПЕТРУШИЋ

Власт је уверена да протест просветара неће представљати „велику штету“. Из њихове перспективе сигурно неће, за оно што је наменила новим генерацијама сасвим је довољна и настава од тридесет минута

Иако је министар просвете Младен Шарчевић уочи преговора о штрајку просветних радника најавио да „није Супермен али ће бити Бетмен“, делује да се није баш прославио у улози акционог јунака. Све што је након тога имао да каже било је „да неће бити велике штете од штрајка“, док је његова партнерка у преговорима, премијерка Ана Брнабић, показала мало више обећане разорне снаге, па су синдикалци добили усмена обећања да ће „први сазнати“колика им повишица следује од наредне буџетске године. Дакле, ради се

о историјском обећању од фундаменталног значаја за достојанство просвете, иако је остало нејасно да ли ће сви запослени у просвети, у складу са муштулуком, морати премијерки да плате добру вест коју им буде донела. Једном, када је и ако буде донела.

Оно што засада знамо јесте да ће штрајка сигурно бити и да ће га Унија синдиката просветних радника отпочети скраћивањем часова већ првог септембра. Због лошег материјалног положаја имају сва права на то јер цифре не лажу: просечна плата у образовању је 42.280 динара, што значи да за српским просеком заостају 17 одсто, а за полицијом чак 23 (просечна плата у полицији је 52.000) иако је у просвети чак 80 одсто запослених са високом стручном спремом. Ако то све пребацимо у мало поузданију валуту онда долазимо до још једног податка: године 2006. просечна плата у просвети била је 580 евра, а сада је око 320. Обећање премијерке Брнабић да ће до краја године бити укинут Закон по коме је у јавним предузећима смањена зарада за 10 процента, није оставио претеран утисак на Јасну Јанковић, председницу Уније која каже: „То за нас не значи ништа, јер смо ми тада били 20 одсто испод републичког просека“, баш као ни предлог закона којим се укидају принадлежности за просветне раднике, попут превоза, јубиларних награда и других давања којим се „формализује чињеница да доктор наука у просвети има мању плату од чистачице у ЕПС-у или Србијагасу“.

Са тим се слажу и остала три репрезентативна синдиката (Синдикат образовања Србије, Грански синдикат просветних радника Србије „Независност“и Синдикат радника у про-

свети Србије), али не и са штрајком који је заказала Унија. Због тога су изабрали други термин - 4. септембар, уз образложење да се тог дана у Београду одржава јавна расправа о Закону о зарадама у јавном сектору, против кога су се и те како побунили. Не само зато што се уводи на „мала врата“и усред лета, већ и зато, како то објашњава председница Синдиката образовања Србије Валентина Илић, што би „усвајање закона о платама запослених у јавном сектору дерогирало посебан колективни уговор и укинуло социјални дијалог“.

Да се не лажемо, социјални дијалог са просветним радницима укинут је пре четврт века и од тада тешко да смо имали иједну школску годину коју су ученици завршили по плану. То што неко са просветарима седне за сто тек када обуставе наставу и када се објективно појави проблем да ли ће ученици које очекује матура или пријемни збиља матурирати и збиља се уписати негде, не може се баш сврстати у дијалог. Али, обично има како-тако задовољавајући крај – наставници добију који проценат плате више, а ученицима се наврат-нанос, суботом или током распуста надокнаде часови.

Нажалост, тај и такав траљави сценарио, који је бар имао неко половично решење прекинут је 2015. када је власт одлучила да уместо нагодбе понуди лаж и обећала им повећање плате кроз платне разреде кроз Закон о платама у јавном сектору чија је пуна примена требало да отпочне првог јануара 2016. године. И у чију израду је требало да буду укључени синдикати.

Од умањења плата 2014. године просветним радницима се баш и није радило јер су и пре тога каскали за просеком, али им је из владе поручено да ћуте и раде јер је „просвета делатност од општег интереса“. Нема сумње да јесте, и да све цивилизоване земље имају рачуницу да се сваки евро уложен у образовање врати као десет, али у нашем случају то није одбачено залагањем просветних радника већ актуелне власти која је закључила да је та цифра од десет веома примењива и да је то прави постотак да им се умањи плата. И није се радило о изнуђеном решењу од стране ММФ-а, како је власт тада тврдила, јер ММФ није рекао – направите од просветних радника социјалне случајеве, а будуће генерације онеписмените, већ је само предложио штедњу. Разумну, која није подразумевала да се 23 милиона евра потребних за плате наставника задрже у државној каси, а да се истог дана Србијагасу упути 200 милиона долара.

Све је то био разлог да дуже од пет месеци више од 50.000 просветних радника у преко 700 школа штрајкује. И да прекине штрајк само због обећања на „дугом штапу“(како је то тада оцењено) и свести да 12 генерација трпи последице таквог стања. Свести коју влада нема иако тврди да има, али да је немоћна јер пара нема. Нема сумње да је скупо плаћати толике просветне раднике у тренутку када је потребно увести електронске дневнике и компјутере за сваког професора (дивно, али професора неће бити уколико их не плате, па ће ти дневници бити сувишни), када је приоритет приоритета давати субвенције страним инвеститорима, подизати „најсавременије фонтане“, градити Абу Даби усред Београда и инвестирати у дуално образовање. А када се сав новац усмери у отварање јефтиних радних места за савремено робље или у кафиће и бутике, онда нам и не треба школован кадар.

Ане треба нам ни иронија, али њу влада обилато нуди. Премијерка Ана Брнабић изјавила је, поводом штрајка 1. септембра, да Влада разуме ту одлуку, али је истакла да је ситуација у просвети данас боља него раније. Такође, да ће плате бити враћене на ниво из 2014, што значи да ће на до сада враћених 9,98 одсто вратити и преосталих 0,02.

„Ту изјаву тешко више може да прогута и последњи сом у најдубљем муљу реке, који слабо шта зна о положају учитеља у Србији, али ваљда и он препознаје да професор више не може да купи, не само чамац и дозволу, него ни мамац за пецање и као такав не представља никакву опасност за подводни свет риба. Ако је напредак у друштву такав каквим се представља, због чега он стално заобилази просвету, или је ово, пак, још једна удица за наивну, понижену и лаковерну просветну ситну рибу“, каже Милош Галетин из Уније Баната.

Тешко да неком није јасно зашто се просвета заобилази у временима када су таблоиди једино штиво које власт негује и препоручује својим грађанима, а када се држава спрема да од нових генерација направи јефтину а често и бесплатну радну снагу путем не баш цењених диплома које нуди дуално образовање. И до којих се може стићи и без високообразовног и задовољног просветног кадра. А моћ просветних радника је веома мала да се у овом тренутку томе одупру. Прошла су времена када су могли да зауставе наставу и приморају државу да нешто учини јер је сваки дан штрајка постао прескуп за њихове иначе мале плате. А штрајком

Просечна плата у образовању је 42.280 динара, што значи да за српским просеком заостају 17 одсто, за полицијом чак 23, иако је у просвети чак 80 одсто запослених са високом стручном спремом

који се води у законском оквиру, са часовима од 30 минута, нема шансе нешто да постигну.

Уосталом, још пре две године им је тадашњи премијер Александар Вучић поручио да ће им помоћи када буде могао, а „то што штрајкујете 30 минута – штрајкујте“. То значи да могу тако и следећих десет година и да се нико око тога неће узбудити. За оно што је држава наменила новим генерацијама сасвим је довољна и настава од 30 минута.

Newspapers in Serbian

Newspapers from Serbia

© PressReader. All rights reserved.