КЉУКАЊЕ ДИНАСТИЈЕ НА ДРЖАВНИ РАЧУН

Породичне вредности не излазе из моде

Nin - - Садржај -

Стварно је живот некоме мајка, а некоме маћеха: изгледа да ни чињеница да је почетком године, бирајући између оца и лидера партије, одлучио да леђа окрене рођеном оцу, неће успети да Радомиру Николићу сачува позицију градоначелника Крагујевца.

Одакле - усред оноликих ратних претњи, шпијунских афера, припрема атентата и осталих катаклизми прича о првом сину Томислава Николића, бившег председника Србије и Драгице Николић, оснивачице и руководитељке Фондације Драгица Николић?

Било је то на насловним страницама дневних новина: након што је, пре две недеље, на изборима за савете месних заједница, које је опозиција бојкотовала, одзив грађана био свега шест одсто, појавиле су се прилично унисоне процене да би због „изборног дебакла“напредњаци могли одлучити да Николића млађег напокон „пусте низ воду“.

А можда би тачнија била констатација да је мизеран одзив на изборе, заправо, показао да је син Радомир већ испао из битних комбинација. Јер, моћна страначка машинерија и те како је у стању да, кад хоће, разним „мамцима“и „упутствима“приволи грађане да учествују на изборима и то на унапред предвиђен начин. Проверено је то много пута, на разним нивоима, па и на изборима за месне заједнице, који су тек у напредњачко доба добили на значају.

Чињеница да је страначка потпора овога пута изостала могла би да значи управо да је тамо где треба одлучено да се бирање савета месних заједница искористи као аргумент за одрицање од услуга човека о чијим способностима у страначким редовима ни раније није постојало претерано високо мишљење. Управо то су, наиме, наши саговорници тврдили и уочи скупштине СНС маја прошле године, на којој је Николић изгубио позицију председника Извршног одбора, што је био од октобра 2012. Али, није се син бившег председника Србије љутио на партију због те „деакумулације функција“– када је у фебруару избила краткотрајна криза због кандидатуре за председничке изборе, коју су желели и Томислав Николић и Александар Вучић, Николић млађи је послушно гласао да кандидат партије буде Вучић, јер „добро зна шта је страначка дисциплина“.

Тешко да ће имати већег разлога да се љути и кад/ако буде изгубио место у власти родног града, јер га ни излазак из канцеларије градоначелника не може довести у исту раван са оном армијом незапослених коју напредњачка власт, потпомогнута креативним статистичким методама, не жели да види. Јер, Николић сениор још није завршио своју мисију – недавно се, рецимо, у медијима појавила

(незванична) тврдња да се за „његов“Савет за сарадњу са Русијом и Кином, као и за канцеларију која би требало да обавља стручне и административне послове за потребе Савета, месечно издваја око милион евра. И није било званичне информације која би ту астрономску цифру демантовала, што говори да Томислав Николић, и након формалног пензионисања, располаже озбиљним аргументима за продужетак политичке каријере. А искуство је показало да се – иако непотизам није стран ниједној политичкој опцији – међу напредњацима и другим припадницима „домаћинске“Србије баш изразито и сасвим отворено води рачуна о ближњима.

Политички успон Радомира Николића само је један пример „кљукања политичких династија“и то више бизаран него што је за ширу јавност значајан. Далеко озбиљније делују приче о делатности Андреја Вучића, брата председника Србије - на које је, између осталих, видевши да губи место у напредњачком возу, почетком године указао Велимир Илић, још један домаћин, породично посвећен бризи о јавним пословима (његов брат Војислав био је градоначелник Чачка до јуна 2016). Потпуно изгубивши наду да ће постати директор Коридора Србије, Илић је оптужио Андреја Вучића да уцењује чланове његове Нове Србије, али и других странака, и тако „кадрује“и „вршља“по Србији. „Криминалац Андреј Вучић управља Србијом“, урлао је, нимало не бирајући речи, Велимир Илић путем дветри мале ТВ станице на које му је био допуштен приступ.

Нису се, наравно, јавно огласили бројни други „унутрашњи“сведоци који би могли потврдити тешке оптужбе бесног Илића, али је међу напредњачким противницима било доста оних који су показали спремност да говоре и питају о пословима млађег брата Вучић: на пример, Милан Стаматовић, председник општине Чајетина, такође га је означио као човека који „кадрује“и одлучује ко ће бити смењен у Србији. А кандидат ДС за председника општине Мионица Милан Гавриловић оптужио га је за организацију инцидената током локалних избора крајем 2014. (Гавриловић је тог дана и сам претучен, како је тврдио, од стране људи који нису из тог места, а полиција није реаговала на насиље). Саша Радуловић оптуживао га је за куповину гласова у селу Кљајићево код Сомбора, а ДС је у августу 2015. тврдила да управо он „командује“напредњачком изборном кампањом на покрајинским изборима...

То је, ипак, само део приче о најважнијем српском брату који је, према званичној верзији, био права мета неуспелог (и неразјашњеног) покушаја атентата у Јајинцима прошлог октобра: након што је председник Нове странке Зоран Живковић јавно рекао да иза једне од „фантомских фирми за прање новца“стоји Андреј Вучић, започета је вишетомна драма с његовом личном картом у главној улози. Тај драгоцени документ, тврди се, краден је, па је њиме отварана фирма, па је све то било тема рада полиције и разних судова, укључујући Уставни... Потом је злосрећна лична карта, односно неспремност Андреја Вучића да је покаже припадницима Жандармерије током Параде поноса 2014, била узрок чувеног батинања, али не само њега, већ још једног брата – Предрага, који дели родитеље са Синишом Малим, градоначелником Београда...

Током викенда појавила се теорија према којој је, управо због бројности интригантних прича о активностима Андреја Вучића, лансирана она чудесна верзија о његовом наводном покушају да далеко испод цене преузме познати суботички ресторан, што је, наводно, након позива Звонка Богдана, спречио мађарски премијер Виктор Орбан лично. Према тој теорији, успешним демантовањем наводне суботичке афере, обесмислиле би се и

Незванични првоборци вечне битке за добробити фамилије на државним пословима су Вук и Даница Драшковић, чији СПО и даље преживљава на листи СНС

све друге непријатне приче о млађем брату Вучић, које, и након „чишћења“медија, успешно цветају у јавности. А управо то „цветање“обећава да ћемо још много пута слушати она скандализовања с разних нивоа политичког врха због помињања чланова породице – које је, додуше, изостало када је Ивица Дачић, верни коалициони партнер напредњака, јавно прогнозирао да ће његова и Вучићева ћерка владати Србијом једног дана.

Сам Дачић је већ предузео кораке у правцу политичког устоличења сопственог потомства. Тек што је постао пунолетан, син распеваног шефа дипломатије, Лука Дачић, направио је прве кораке у спољној политици, предводећи делегацију социјалиста у посети Паралији Катерини, незваничној српској престоници на северу Грчке, где се срео са коалиционим партнером из завичајног Поморавља, Драганом Марковићем Палмом.

Ништа чудно, уосталом – имали су и Вучић и Дачић од кога да уче о значају и различитим облицима фамилијарне поделе јавних послова. Па чак и ако је реч о учењу на грешкама, о чему би се нарочито могло говорити у Дачићевом случају. Његов претходни политички идол, лидер социјалиста из туробних деведесетих, Слободан Милошевић, делио је политичку моћ са сопственом супругом Миром Марковић, председницом ЈУЛ-а, али се није баш усрећио – о Србији да не говоримо.

АВучићев политички отац, Војислав Шешељ, ка најисплативијем занату у Србији усмерио је читаву породицу - супруга Јадранка била је, услед његове оправдане одсутности због потреба тамновања у хашком затвору, радикалска председничка кандидаткиња на изборима 2012. (освојила 3,8 посто гласова). Синови су председници општинских одбора странке, па су тако доспели на власт у Земуну (Александар) и Новом Београду (Никола). Овај други постао је део кабинета председника општине Александра Шапића, на чијој изборној листи су били и његов отац (на четвртом месту), мајка (шесто) и рођак (осмо). Рођени брат је изостављен, јер му је пребивалиште на другој општини.

Наравно да то не значи да је склоност ка увлачењу породице у јавне послове критеријум према коме се праве коалиције у Србији. Ево, рецимо, у шароликој коалицији окупљеној око СНС има и партија које нису баш препознатљиве по (отвореном) династичком устројству – зар је, рецимо, Александру Вулину за политичко деловање потребан ико други осим његове богате личности? Али, има ту и правих капиталаца у заступању „породичних вредности“, попут Партије уједињених пензионера Србије, коју, након смрти Јована Кркобабића, предводи његов син Милан, док се унук Стефан још

Милан Кркобабић је ПУПС наследио од оца Јована, а њега је на челу Поште Србије заменила најближа сарадница Мира Петровић, актер најновијих афера

Браћа на челу државе: Међу противницима напредњака много је спремних да говоре и питају о пословима Андреја Вучића

Домаћински: Каква би то прича о браћи била без помињања Карића, чувене породично-пословне династије

Newspapers in Serbian

Newspapers from Serbia

© PressReader. All rights reserved.