БАЈКЕ БРАЋЕ ГРИМ У МУЗИЧКОМ ОБЛИКУ

Пинк Флојд

Nin - - Садржај - ПРИРЕДИО: Д. ЈОВИЋЕВИЋ

Њихова музика била је као апстрактно сликарство. Она би свакој особи требало да представља нешто различито. И заиста, многи сведоци тог времена говоре да сам феномен овог бенда није настао случајно

Дуга је историја групе Пинк Флојд. Дуга и бурна. О њој су исписане странице и странице текстова, од самих почетака и готово неформалног старта тројице пријатеља који испрва оснивају бенд Сигма 6, па преко бројних других измена до финалног имена које их је прославило у свету уметности друге половине 20. века. Овог августа, обележава се тачно пола века од настанка њиховог првог албума Тhe Piper at the Gates of Dawn. И колико год да је о њему писано, вероватно нигде није дат тако опсежан преглед и историје самог бенда а и настанка

албума као у књизи Пинк Флојд: Кад свиње полете: Пинк Флојд из прве руке Марка Блејка, аутора који их је годинама пратио и који је саставио ову прву комплетну биографију бенда на основу документованих снимака, чланака, записа, али и интервјуа са члановима групе Дејвидом Гилмором, Роџером Вотерсом, Ричардом Рајтом и Ником Мејсоном. Блејкс је интервјуисао и продуценте, школске другове, девојке, сценске техничаре, цимере, менаџере, пријатеље, непријатеље и бројне друге људе који су имали увид у животе чланова групе и њихов рад.

Спајајући мишљења и успомене очевидаца, ова књига прати причу групе почев од њеих корена у Кембриџу до глобалног успеха албумом The Dark Side Of the Moon и горког распада осамдесетих година XX века, од њиховог историјског окупљања до смрти оснивача Сида Барета 2006…

Допуњено издање књиге на српском језику, у одличном преводу Дејана Цукића, објавила је недавно Лагуна, погодивши једнако годишњицу великог јубилеја. На више од 500 страница, пред нама се плету бројни догађаји из историје бенда, испричани једнако компетентно и

када се кроз њу провлаче релевантни извори и када се наводе анегдоте из живота… Захваљујући љубазности Лагуне, објављујемо један мали сегмент управо о настанку првог албума, од пре тачно пола века. Марк Блејк тај догађај бележи овако:

Петог августа 1967. године објављен је први албум групе Пинк Флојд Piper at the Gates of Dawn. „Сматрао сам га јебено грозним.“Пит Таунзенд из састава Ху био је међу онима које албум нимало није одушевио. Главна Таунзендова примедба била је да снимци нису на прави начин дочаравали звучни зид који је група стварала на својим концертима. Ипак, треба рећи да је Норман Смит обавио шта се од њега тражило. Он је зауздао склоност бенда ка претеривањима и помагао остваривању сна Питера Џенера о авангардној поп групи. Мање од годину дана раније, репертоар Пинк Флојда подразумевао је извођење традиционалних песама попут Louie Louie али на првом албуму није остало ни трага од блуза. Као да су тај простор заузели класичарски и џез утицаји Ричарда Рајта јер су клавијатуре преузеле улогу за коју је обично била задужена гитара, што је већем делу албума давало злокобан призвук. Детињасте риме прожимале су текстове песама као Bike, The Gnome и Flaming, међутим у стварима као што су Matilda Mother или The Scarecrow постоје назнаке прикривене претње. Попут бајки браће Грим у музичком облику. Мотив сличан темама тада актуелних шпијунских филмова жубори кроз песму Lucifer Sam…

Дуге ноћне седељке са бацањем ји ђинг штапића нашле су своје место у песми Chapter 24 уз пратњу зујања клавијатура и удараљки. Група је у потпуности користила откривену ризницу различитих инструмената разбацаних по студију. Туробнији и бучнији део албума заузимале су Interstellar Overdrive и Astronomy Domine. Ова друга, по речима Ника Мејсона, била је слична мотивима које „сликар Рој Ликтенстајн уноси у своје радове“. Са гласом Питера Џенера који кроз мегафон рецитује астромонске координате из једне дечје књиге и примитивним пасажима баса Роџера Вотерса, ова ствар је звучала као поп-арт и научна фантастика сједињени у рок песми.

Док Баретове песме поседују чежњиви, детињасти шарм, заједничка композиција Pow R Toc H и Вотерсова самостална Take Up Thy Stethoscope and Walk данас звуче као пробни балони за неке касније замисли басисте групе. Он ће се вратити дрхватим наговештајима лудила и махнитим урлицима на албумима Dark Side of the Moon и Animals.

Ипак, Сидов бајковити допринос албуму одмах је погодио праву жицу познаника из родног града. „На том албуму је било нечега врло својственог Кембриџу“, каже Шејмус О`Конел. „Први пут када смо чули те изузетне песме, ствари као Bike… сви смо одмах пронашли везу.“

„Увек сам сматрао да је Сид остао заробљен у некој чудној врсти продуженог детињства“, каже Ентони Стерн. „То је било стално присутно у његовој музици. Детињство је идилично доба, и искрено мислим да се он ужасавао одрастања и хватања у коштац са светом родитеља“.

Натопљен тада актуелним утицајима „лета љубави 1967“колико и албум Sgt Pepper Битлса, први албум групе Пинк Флојд наћи ће пут и до будућих генерација слушалаца. Критике су биле углавном позитивне, иако су неки од „распамећујућих звукова“, како их је називао лист Рекорд мирор, били корак превише за велики број обожавалаца поп музике.

Фотограф Вик Синг, ангажован да уради насловну страну омота, делио је сличне недоумице. „Њихова музика ми се чинила отуђеном и прилично надреалном“, каже он данас. „Када сам их први пут чуо, помислио сам да никада неће успети.“Синг је био у то време фотограф у успону а, између осталих, делио је атеље с Дејвидом Бејлијем (чувени енглески фотограф, наводно је надахнуо кључни лик филма Микеланђела Антонионија Увећање) и дружио се са

Џорџом Харисоном. „Џорџу је неко поклонио објективе с призмама. Он није знао шта би радио с њима, па их је проследио мени.“Синг је Џенеру и Кингу наложио да обиђу све могуће бутике и набаве одећу најдречавијих боја за бенд. Овога пута, чинило се да се чак и Сид са задовољством повиновао правилима. Вик је опустио чланове групе „с неколико џоинта и мало вискија насутог у кафу“, а онда почео да шкљоца. Објектив „тихог Билтса“с призмом „употребљен је за коначну варијанту“, удвостручујући слику чланова састава Пинк Флојд. „Било је то необично и различито. Они су били одушевљени“, каже Синг. „Сид је за полеђину албума дао један сопствени мали цртеж.“The Piper at the Gates of Dawn биће један од ретких омота албума Пинк Флојда са сликом саме групе на насловној страни.

Искуство Вика Синга са Сидом Баретом потпуно је супротно ономе што је исте године доживео Ендру Витак. Овај фотограф пратио је тог лета Битлсе и гуруа Махаришија, а групу Пинк Флојд сликао је у студију Еби роуд и у кући својих родитеља. „У ствари, ја сам ишао у основну школу с Ником Мејсоном, али наравно да смо обојица били исувише `кул` да бисмо то помињали пред осталима.“Бенд се појавио с једним својим техничарем који је поставио њихов лајт-шоу у Витакову спаваћу собу. „Пустили су ми свој албум и то није било ни слично било чему што сам до тада чуо. Много су помињали композитора Штокхаузена, који је очигледно представљао кључни утицај. Сви су редом одлазили у собу мог брата да дремну, а Сид се забио у ћошак између врата и кревета и чврсто заспао. На крају се појавила моја мајка, бацила један поглед на њега и рекла: „Овај момак делује као да му је потребна шоља јаког чаја.“Отишла је и донела му чај. Било ме је срамота, наравно, али истини за вољу, Сид се заиста мало раздрмао после тога.“

Пинк Флојд су сада привлачили пажњу музичке штампе, а чланци из тог времена показују како су и Вотерс и Мејсон били много приступачнији од њиховог певача. „Ја лажем и прилично сам нападан“, изјавио је Роџер Вотерс за часопис Disc and Music Echo.

„Желим да будем успешан и вољен у свему чега се дотакнем“, рекао је истом приликом Ник Мејсон. За разлику од њих, Барет је стидљивији и далеко мање причљив. „Наша музика је попут апстрактног сликарства“, било је Сидово кратко промишљање. „Она би свакој особи требало да представља нешто различито.“

Вративши се са Форментере, Сид и остали из групе поново су се окупили у студију Саунд техник, јер је компаније ЕМИ већ очекивала нову сингл плочу. Међу новим песмама које су се нашле у избору била је Баретова ужасавајуће пророчка творевина Scream Thy Last Scream. Наслов је био скраћен од првобитног Scream Thy Last Scream Old Woman with a Casket (Врисни свој последњи врисак, старице с ковчегом). У њој је певање Ника Мејсона прикривено језивим, потуљеним гласовима у стилу дечје луткарске телевизијске серије Пинки и Перки, док се музика њише и посрће. Vegetable Man једва да је била мало ведрија, а у њој Барет очајнички објављује: „Тражио сам на сваком месту за себе место“кроз тунеле блех-ритмова. „Он је певао о себи. Било је то изузетно сведочанство о озбиљном менталном поремећају“, каже Питер Џенер. „Песма запањујуће лудачке грандиозности“– супротставља своје мишљење много наклоњенији Ендру Кинг. Доктор Сем Хат свратио је у студио за време снимања ове нумере. Нажалост, он је у том тренутку триповао: „Једино се сећам како сам помислио: Јао, ево долазе демони!“

Албум The Piper at the Gates of Dawn остао је један од ретких омота Пинк Флојда са сликом саме групе на насловној страни

Поп-арт и научна фантастика: Чланови изворног састава из шездесетих година (слика горе) и Роџер Вотерс на извођењу чувене песме The

Wall (слика доле)

Зид пада: Са концерта у Берлину, 1990. године, једног од најсимболичнијих

Newspapers in Serbian

Newspapers from Serbia

© PressReader. All rights reserved.