КУЋНИ ПРИТВОР ЗА КРИТИЧАРА РУСКОГ РЕЖИМА

Иван Меденица 52

Nin - - Садржај -

Бранио је бенд Пуси Рајот, протестовао против анексије Крима, подржава захтев за транспарентне председничке изборе, супротставља се „опскурантизму“Руске православне цркве, противи се хомофобичним законима, те залаже за права геј заједнице

Ускоро ћемо да објавимо имена чланова жирија 51. Битефа. Оно што већ данас може да се зна јесте да међу њима неће бити руски позоришни и филмски редитељ Кирил Серебреников. Уместо да за време Битефа ради оперу у Штутгарту, како је планирано и како нам је одговорено на позив да буде у жирију, Серебреников ће седети у Москви и то у - затвору. Добро, не баш у затвору, већ у кућном притвору; без пасоша, с наногвицом, без права употребе интернета. У кућни притвор је одведен право из суда који није одобрио да суђење дочека на слободи, а у суд је доведен право са снимања филма где је, као у филму, ухапшен током ноћи.

У српским медијима, с изузетком дневника Блиц, портала SEEcult и можда још неких (бар колико сам ја успео да испратим), није било речи о овој афери, што није случај и са светским медијима: о овом хапшењу извештавали су BBC, The Guardian, Le Monde, The New York Times, Spiegel и други значајни медији. Да ли смо незаинтересовани за, врло је могуће, тешко угрожавање људских права и уметничких слобода кад се не дешава у нашем дворишту - питање је колико нас се и онда дотиче - или смо пак одиста толико заљубљени у Путинов режим да ћутке прелазимо преко страдања његових критичара?

Дакле, може се претпоставити, из извештаја многих страних медија и нешто наших, да хапшење Кирила Серебреникова има политичку позадину, да се тиче његове позиције критичара руског режима. Кажем да је то претпоставка, јер ниједан од наведених медија тако нешто не тврди изричито, већ набацује као могуће објашњење за званичну, прилично неосновану оптужницу. Званично, Серебреников је оптужен за проневеру око милион евра државних субвенција које је добио Гогољ центар чији је он руководилац, што је потврдила и једна од његових (такође ухапшених) сарадница из администрације позоришта. Оптужба је - према писању медија, реакцијама колега и пријатеља, протесту националног удружења позоришних критичара - сасвим апсурдна јер се спорна представа Сан летње ноћи, за коју оптужница тврди да се није десила, одиграла петнаестак пута, те била номинована и за највећу националну позоришну награду „Златна маска“.

Могућа политичка позадина састоји се у, пре свему, у редитељевим јавно изнетим грађанским ставовима. Бранио је бенд Пуси Рајот, протестовао против анексије Крима, подржава захтев за транспарентне председничке изборе, супротставља се „опскурантизму“Руске православ- не цркве (израз се користи у протесту руских позоришних критичара), противи хомофобичним законима, те залаже за права геј заједнице. Зарад даље анализе овог случаја занимљиво је приметити да се својим грађанским ставовима Серебреников не супротставља директно Путину и његовом режиму. Он није класични дисидент (ако таква појава данас уопште постоји на руској јавној културној сцени), јер смо видели да добија државне субвенције. Такође, немогуће да је дисидент неко ко је спремао балетски спектакл о Нурејеву у Бољшом театру, а који се у Русији, па и шире, ишчекивао као балетски догађај године... Међутим, управо овај балет најбоље је пример позиције коју има Серебреников у руском друштву, а која је обележена радикалним екстремима. Прво је, наиме, добио овако изузетан професионални ангажман у водећој националној балетској кући, а затим је пројект, у јулу, без образложења, отказан. Неки сматрају да је разлог то што је редитељ још у мају први пут позван на суд, па му се име „искомпромитовало“, други да је сам балет разлог: Серебреников није прикрио да је Нурејев, који је емигрирао из Совјетског Савеза на Запад, био хомосексуалац и умро од сиде.

Пре него што пређем на финални и суштински део анализе „случаја Серебреников“, треба још истаћи да су се, осим извештаја у медијима општег типа, о овој афери огласила многа руска и светска професионална удружења, институције, колеге свугде у свету, јавне личности и обични грађани. Демонстрације испред суднице у којој се одлучивало да ли ће редитељ ићи у кућни притвор или не, симболички је „предводила“удовица најпознатијег совјетског дисидента Солжењицина. Протестна писма објављују и дистрибуирају руско и америчко удружење позоришних критичара. Организују се протести и у другим светским градовима, Бер-

лину рецимо, покрећу онлајн петиције доступне свима, али и петиција коју потписују неки од водећих светских позоришних и филмских уметника: Кејт Бланшет, Бенедикт Ендрјуз, Томас Остермајер, Сајмон Мекбарни, Маријус фон Мајенбург, Фолкер Шлендорф, Данис Тановић, Елфриде Јелинек, Енда Волш, Марк Рејвенхил и многи други.

Без и најмање намере да се истичемо или згрћемо симболички капитал на туђој несрећи, морам само да поменем чињеницу да се у Србији о овом питању огласио једино Битеф. Серебреников је учествовао са својим филмовима на Палићком фестивалу и на Фесту, а с представама је два пута био на Битефу. Зато је и разумљиво да се Битеф придружио међународним захтевима за његово ослобађање, поготову када се има у виду да је руски редитељ „чедо“нашег фестивала. Наиме, један од оснивача Битефа и његов дугогодишњи уметнички директор Јован Ћирилов био је међу првим селекторима светских фестивала који су препознали Серебреникова на основу његове чувене дебитантске режије комада Пластелин Василија Сигарева, која је називана и правом бомбом за ондашње руски театар (рађена је пре петнаестак година), те дотичну одмах и приказали... Истражујући „случај Серебреников“, а да бих се подсетио шта је било „бомбастично“у вези с том представом, ископао сам и своју критику Пластелина објављену у Времену. Добро, не бих био ја да нисам нешто и закерао и то баш на рачун режије, али сам, хвалећи текст, недвосмислено тврдио да је Ћирилов направио прави избор доводећи из Русије баш ову представу.

Већ из тога што сам замерио режији - померање тежишта са жестине приче на њену поетичност - може се наслутити да је пре свега овај комад, али и представа у целини, био руски допринос тада актуелном „новом брутализму“, драми и театру „крви и сперме“. И поред поетизације, у представи је било доста сирових, бруталистичких тема и адекватних елемената поп културе: распад породице, вршњачко насиље, силовања малолетног дечака, гротескни приказ распалог школског система у виду наставнице-травестита... На основу онога што се, у поводу његовог хапшења, данас пише о уметничком раду Серебреникова види се да је он остао доследан себи и у избору и тема и у сценском језику. И даље развија друштвену критику актуелне Русије, покреће табу теме, провоцира све конзервативније и клерикалније руско друштво... Рецимо, нешто што је у већини европских средина увелико апсолвирано, а што Серебреников има у неким својим, чак и не тако бројним представама, и даље је велики скандал за руско позориште и друштво: голо тело на сцени. Уосталом, балет о Нурејеву је, по свему судећи, скинут баш због третмана телесности, конкретније - сексуалности.

Из овог се јасно може закључити да Серебреников није проблем за актуелни руски поредак само због свог вануметничког залагања за друштвено-либералне вредности, већ и због свог уметничког рада у ком се залаже за исте. Оно што је врло занимљиво, директор Гогољ центра, корисник државних субвенција и редитељ Бољшог театра није (нити би, вероватно, могао да буде) изричити политички опонент Путиновом режиму, већ му се супротставља више на друштвеном плану, промоцијом вредности које су у том режиму постале мањинске, потиснуте, чак непријатељске. Рад овог редитеља тако постаје лакмус папир за савремене мутант-аутократије, које почињу да нас окружују са свих страна и које су спрега ауторитарног лидерства са синдромом култа личности, неолибералне економске пљачке у комбинацији с општим осиромашењем грађанства, те конзервативне, клерикалне и националистичке „друштвене надградње“.

Ипак, можда смо исувише наивни и поприлично нарцисоидни када мислимо да се режими као што је Путинов обрачунавају с уметницима због њиховог стваралаштва. Врло је могуће да би Серебреников и даље уживао свој високи друштвени статус, успут трпео нападе Цркве и конзервативних кругова, али да не би био ухапшен да се није придружио захтеву за транспарентну процедуру избора председника Русије. Овако, био је идеалан за показну вежбу.

Серебреников је учествовао са својим филмовима на Палићком фестивалу и Фесту, а с представама је два пута био на Битефу. Зато је и разумљиво да се Битеф придружио међународним захтевима за његово ослобађање

Позоришни критичар и театролог, једном месечно пише за НИН

Наногица за редитеља: Демонстрације испред суднице предводила је удовица најпознатијег совјетског дисидента Солжењицина

Newspapers in Serbian

Newspapers from Serbia

© PressReader. All rights reserved.