Мрачна места инстинкта

Nin - - Панорама - ПАВЛЕ СИМЈАНОВИЋ

Када се заврши последња епизода прве и – одлуком људи са извора новца условљеном пре лошим критикама него слабом гледаношћу (јер од серије овог типа и не очекује се да постане планетарни феномен) – једине сезоне серије Gypsy може вам се десити да пожелите да се вратите на почетак и покушате да сложите коцкице тако да вам целина постане јаснија. Или, да одлучите да ли сте гледали нешто што уопште поседује целину.

А у првој сцени, ако се изузме почетни монтажни увод у којем женски глас у „voice-over“-у износи теорију о подсвести као господару људских одлука, психотерапеуткиња Џин (Наоми Вотс) сасвим циљано улази у кафетерију и бира девојку иза шанка која ће је услужити. Пар сцена касније, сазнајемо да се ради о особи која, посредно, већ месецима влада временом које Џин проводи са једним од својих пацијената, остављеним момком неспособним да заборави прошлост. Да ли Џин након десетина сати разговора без резултата одлучује да, у најбољој намери, прескочи етичке границе и позабави се проблемом са обе стране? Или је, можда, пожелела да и сама проба дрогу која се тако тешко избацује из организма?

Заправо, и једно и друго, будући да Џин експеримент почиње да примењује и на другим пацијентима. Gypsy се бави борбом разума и нагона и узалудним покушајима главне јунакиње да помири крајности и свој породични живот (а који, наравно, није лишен трауме и необичности – оквирно сазнајемо да је Џин непосредно пре брака имала нешто налик нервном слому, уз то, деветогодишња ћерка пролази кроз период родне конфузије који наилази на неодобравање околине) задржи на средњој струји медиокритетске малограђанске егзистенције. Чини се да се разлог неуспеха серије код америчке (стручне) публике налази у мешавини амбивалентности и неодређености. Ауторка серије је прилично млада особа још увек принуђена да у стварању драмског дела препушта инстинкту да влада над наученом теоријом - што је у реду, инстинкт је забавнији, а у овом случају је и углавном добар (увек ће се наћи довољно искусних сценариста да обаве занатски, досадни део). Тако, она нам даје пуно, или довољно, назнака да Џин има озбиљан ментални квар – некакву мешавину патолошког лагања, узбуђивања страхом и опседнутости људима који се опиру њеној контроли. Па ипак, коначног одговора нема, јунакињина мајка није крива за све нити ће нам сцене са њом открити „пупољак руже“скривен у дубинама замка Ксанаду (а, заправо, у дубинама подсвести Велсовог Кејна). Уместо тога, Gypsy је серија у којој знате да пиштољ који сте видели у петој епизоди неће опалити у десетој. Наиме, ако неко и настрада, јасно вам је да неће од тог пиштоља. Било би сувише лако и прецизно. Е, ту се налази пропаст и прекид комуникације са припадницима културе „сто четрдесет знакова“који жуде за брзим и јасним одговором. Сетите се краја француског филма Апартман који ауторка серије вероватно није гледала а на који Gypsy прилично подсећа. Главни јунак схвата да је обманут, да је био део љубавног трилера. Тренутак спознаје је као оргазам са којим враћање у досадну стварност не може да се такмичи. Наш јунак није поражен, нити је обманитељка победила. Заправо, сви су више изгубили него што им остаје. Можда је све то било превише за домаћу публику једне америчке серије у којој се без зликовачких ликова постиже знатна драмска напетост...

На крају, тешко да је у скорије време било серије неприкладнијег наслова и уводне музичке теме, толико да вам мора пасти на памет да су ту продуценти умешали прсте. Ипак, не, ауторка је сама то себи урадила, чувши песму групе Fleetwood Mac која јој се причинила као савршена музичкотекстуална подлога јунакиње. Колико само није била у праву .... Тако је то са инстинктом, често вас одведе на врло мрачна места пре него што наставите да га слушате.

Gypsy је серија у којој знате да пиштољ који сте видели у петој епизоди неће опалити у десетој

Серија: Gypsy Ауторка серије: Лиза Рубин Телевизија: Netflix

Newspapers in Serbian

Newspapers from Serbia

© PressReader. All rights reserved.