Социјалистичка икона и капиталистички бренд

ПЕДЕСЕТ ГОДИНА ОД УБИСТВА ЧЕ ГЕВАРЕ

Nin - - Уводник - ЗОРАН ПРЕРАДОВИЋ

Заоставштина легендарног револуционара заувек ће остати мит, али остаје питање шта је било истинско Геварино идеолошко одређење и зашто и данас његов лик делује једнако привлачно као у минулом веку

Заоставштина легендарног револуционара заувек ће остати мит, али остаје питање шта је било истинско Геварино идеолошко одређење и зашто и данас његов лик делује једнако привлачно као у минулом веку

Пола века у историјским координатама ретко када може бити довољан временски оквир да би се о догађајима и људима износили доречени судови. Поготову је то незахвална работа када је реч о личностима попут Ернеста Че Геваре, који је 9. октобра 1967. ухваћен, а потом и стрељан у близини боливијског села Ла Игера. И посебно ако описујући га можете ставити скоро све што вам падне на памет када се помене његово име и не погрешити много. Револуционар, лењиниста, херој потлачених, авантуриста, романтик, утописта, поп икона, неуспешни политичар и хладнокрвни езгекутор – интерпретација је било и биће их, али свакако је реч о једном од најузбудљивијих симбола нашег времена, човеку који је постао саучесник победе револуције на Куби и њена жртва у Боливији.

Мање-више читава биографија аргентинског лекара описана је до танчина, од одрастања у добростојећој породици шпанско-ирског порекла из Росарија, преко спознаје беде латиноамеричких народа до познанства са Фиделом Кастром средином педесетих година у Мексику, оснивања револуционарног покрета „26. јул“до обарања режима Фулгенсија Батисте. Тајм га је прогласио једном од 20 највећих светских икона и хероја 20. века, а Академија уметности у Мериленду је фотографију Алберта Корда Дијаса са беретком и петокраком прогласила „најпознатијом фотографијом на свету и симболом прошлог века“. Нелсон Мандела сматрао га је инспирацијом сваког човека који воли слободу, а

Жан-Пол Сартр описао га је као човека који је „живео своје речи, говорио своја дела, а његова прича и прича света ишле су паралелним током“.

Управо зато је Че Геварина фигура побуњеника против империјалне пошасти која читаву Латинску Америку третира као запуштену периферију, у којој су латифундисти сејали а богате америчке корпорације жњеле, идеално кореспондирала са надолезећом епохом рокенрола, хипика, антиратног, феминистичког и еколошког покрета. Зато су браде Фиделових барбудоса, погужване униформе, Че Геварина беретка и кубанска цигара биле предодређене да постану иконе поп културе. Апсурдно, али Гевара, који је положио живот борећи се против капитализма, постао је један од најексплоатисанијих брендова тог истог поретка. Његов лик је свуда од упаљача до торби, а Шон О’Хаган тврдио је у Обсерверу да постоји чак и прашак за веш који се рекламира под слоганом „Че пере беље“.

Али ако оставимо по страни комерцијализацију и разгрнемо наслаге мита који ће то заувек остати јер Че ће занавек имати статус свеца, остаје питање шта је било његово истинско идеолошко одређење и зашто данас делује једнако привлачно као и средином минулог века? Одредити га тек као лењинисту и човека заслужног за совјетизацију кубанске револуције од које се Кастро барем у почетку клонио, било би симплификовано посматрање ствари. Напослетку, Че Гевара се од совјетског модела дистанцирао у последњим годинама живота, разочаран понашањем Москве током кубанске кризе и приклонио се кинеској комунистичкој доктрини. Данас би га најпре могли окарактерисати као фанатичног верника и догмату револуције. Та врста делања нужно подразумева и жртве на које је био спреман, али и ригидан став према истомишљеницима. „Многи ће за мене рећи да сам авантуриста. И јесам, али друге врсте – један од оних који ризикују свој живот да би доказали своје истине“, причао је Гевара. Ништа мање није очекивао ни од сабораца. Истовремено, Че Гевара се залагао за друштво у коме ће човек развити нови однос према раду, братски осећај за угњетаване, као и обавезу и безусловну дужност да се помогне потлаченима.

Не спорећи лицемерје које ће касније постати видљиво кроз привилегије партијских првака и строго контролисану естетику непролазности, на Куби је, бар на почетку, све деловало неусиљено, као случајан сусрет истинских праведника и тежака којима ће Че Гевара и Кастро чак и физички сличити. Али није тешко схватити да је ригидни идеолошки концепт имао и своје наличје. Многи сведоци тог времена приповедали су и записали да је Че Гевара одговоран за многа убиства оних који су скренули са револуционарног пута, а након што га је Кастро поставио на место управника затвора Ла Кабања и за егзекуције стотине идеолошких неистомишљеника, чак и насумично затворених, невиних људи.

Његов фанатизам учинио га је кључним шрафом у тоталитаризацији револуције, а Тајм није био далеко од истине када је августа 1960. у свом чланку са насловнице поделу рада на Куби овако описао: „Че Гевара је мозак, Фидел срце, а Раул Кастро песница“.

Све у свему, било је јасно да је Команданте орочио боравак на Куби вођен идејом светске револуције. Напустио је острво 1965. а у опроштајном писму Кастру је записао: „Ја могу да учиним оно што је теби ускраћено због одговорности коју имаш пред Кубом. На новим бојиштима носићу у себи осећање да вршим најсветију од свих дужности. Борити се против империјализма свугде где он постоји. Ослобађам Кубу сваке одговорности, осим оне која произлази из њеног примера“, написао је тада Че Гевара.

Након неуспешне авантуре у Конгу, окончао је свој живот и револуцију у Боливији, после вишемесечне опсежне потраге локалних власти и ЦИА. Посматрајући данашњу Кубу, Чеов одлазак делује као судбинска неминовност. Када би могао, оно што би данас видео свакако му се не би допало. Кастра, да је још мало поживео, у најмању руку би сматрао опортунистом ако не и издајником револуције. Не би ту помогла ни чињеница да је свему кумовала пропаст совјетске империје, те кључне економске потпоре кубанског социјализма. Хорде туриста које су припуштене на острво да виде у „оригиналној верзији“пре него што поново постане плен мултинационалних компанија никако не би разумео. Питао би се како се догодило да у његовом одсуству мореуз дуг нешто више од 160 километара, који одваја Кубу од Флориде изгуби сваки смисао, чак и на симболичком нивоу. Али би свакако врло брзо схватио да је свет који познаје био хуманији од овог данашњег. Извесно би се уплео у неку револуцију која би разбила безочност социјалне неједнакости. Вероватно и опљачкао неког ладифундисту или га присилио да све своје богатство остави латиноамеричким племенима. Али једнако је вероватно и да би завршетак његове борбе имао исти исход. У Латинској Америци или негде другде, сасвим је свеједно.

На концу, Че Геварин пут и начин на који се борио може вам се допадати или не, али му не можете одрећи чистоту праведности. Чак и кад вам се Хавана са својим разрованим фасадама учини наказном, а Че Геварини и Кастрови плакати као омаж било ком диктатору овог света.

Многи ће за мене рећи да сам авантуриста. И јесам, али друге врсте – један од оних који ризикују свој живот да би доказали своје истине Че Гевара

Апсурд: Иако је Че Гевара положио живот борећи се против капитализма, постао је један од најексплоатисанијих брендова тог истог поретка

Одлазак у легенду: Че Гевара је 8. октобра 1967. ухваћен, а потом и стрељан у близини боливијског села Ла Игера

Newspapers in Serbian

Newspapers from Serbia

© PressReader. All rights reserved.