Недосањани 6. октобар

ДОМЕТИ ГРАЂАНСКИХ ПРОТЕСТА

Nin - - Уводник - ДРАГАНА НИКОЛЕТИЋ СТЕФАН СЛАВКОВИЋ

Након протеста испред Основне школе у Земуну поново је актуелизовано питање шта могу да постигну грађанске иницијативе у судару са бахатошћу власти

Вероватно је немогуће саставити листу пропалих, делимично успелих и успелих грађанских иницијатива у Србији у последњих седамнаест година, али и оне које су у колективном сећању надживеле дневнополитичка и таблоидна препуцавања довољне су за детаљима богати и духом суморни транзициони пејзаж Србије. Друштво се против лоше државе борило пиштаљкама, слоганима, протестима и преговорима, на тапету су се редом налазили комунални, административни и ширеполитички проблеми, а ни власти нису бирале арсенал. Рецимо, када се на улицама Србије у једном тренутку нашло на десетине хиљада грађана незадовољних регуларношћу изборног процеса, власти је најлакше било да их ђутуре морално дисквалификује. Ствара се утисак да се против најбољих од свих, Вучића, Вулина, Малог и Стефановића, могу бунити само нерадници, наркомани, алкохоличари и плаћеници, а такав наметнут раскорак између грађана који за власт нису гласали и саме власти опасно продубљује пукотине у друштвеном ткиву. Отуда иницијативе ређају порезе, власт победе, а рачун се у одсуству крчмара дописује унедоглед.

Према мишљењу Ђокице Јовановића, професора социологије на београдском Филозофском факултету и једног од челника Удруженог покрета слободних станара (УПСС) из Ниша, главни разлог неуспеха већине грађанских иницијатива није ни разочараност народа, ни различитост мишљења, ни притисак власти на бунџије, већ чињеница да је наше друштво закаснело у смислу модернизације. Такво друштво, вели он за НИН, увек има проблем с артикулисањем својих непосредних интереса, због чега је погодно за негативну идеологизацију и манипулацију.

„Професор Делајл Бернс је на почетку 20. века пишући о британском друштву рекао да је најважнији задатак сваког грађанина да дефинише свој интерес у поретку, што се код нас не догађа. Пошто је наш систем вишепартијски, али моноидеолошки, све власти су на овом простору биле мање-више ауторитарне, а све партије су активно учествовале у разградњи југословенског, а потом и српског друштва. Немодернизовано, разграђено друштво је атомизовано друштво, појединци су сами, анонимни, усамљени и беспомоћни пред административном страначком машинеријом“, каже Јовановић.

Није случајно што у Србији 21. века од 5. октобра већи симболички потенцијал има само недосањани 6. октобар, дан у којем је друштво требало да се модернизује по сопственим узусима, и који никада није дошао. Ромори се да би ове године на тај дан могао да се деси велики протест војних и просветних синдиката, али не би био први пут да врело најављивана јесен буде разочаравајуће млака. За разлику од штрајкова, грађанске иницијативе понекад успеју, нарочито када су окупљене око локалног, опипљивог проблема – Пети паркић на Звездари је својевремено одбрањен од изградње небодера, Вождовчани су уз тржни центар добили и паркинг, изборено је својевремено смањење ПДВ-а на бебиопрему, а захваљујућу УПСС неколико хиљада корисника даљинског грејања у Нишу се одјавило с градске топлане, што је раније било незамисливо.

„Тим људима више не прете утеривачи дугова, не избацују их из домаћинстава, не одвајају по пола плате и пензије за грејање, већ те паре могу да утроше на лекове. Власт нам је оспоравала легитимитет, али нас, за разлику од њих, грађани нису бирали. Ми смо ти грађани. Прво смо установили

Није случајно што у Србији 21. века од 5. октобра већи симболички потенцијал има само 6. октобар, дан у којем је друштво требало да се модернизује по сопственим узусима, и који никада није дошао

да су прави узроци комуналних проблема малверзације у јавном сектору као жаришном месту сукоба власти и друштва, јер се једино ту налази и окреће жива пара. Потом нисмо били лењи, читали смо све законе и одлуке локалних власти, тражили неподударања и о њима јавном причали на својим трибинама, јединим местима где су Нишлије о малверзацијама уопште могле да чују. Потом смо упорношћу изборили низ опипљивих победа, а тога се свака власт плаши, па и београдска“, предочава наш саговорник.

Успешни су били и припадници краљевачког Локалног фронта који су, као удружење грађана хоризонтално устројено и без ауторитета функције, прошле године ушли у градску скупштину. Није реч о некаквим револуционарним, противдржавним елементима, већ, како кажу, о људима окупљеним око „борбе за декорупцију друштва, строго поштовање закона и процедура у раду свих органа локалне управе, јавних предузећа и институција града“. Речју, око нечега што не би требало да буде предмет спорења, већ предуслов просперитетне заједнице. Међутим, на једну успелу грађанску иницијативу нажалост дође неколико неуспелих, колико год масовне биле. Новосадски покрет „Подржи РТВ“извесно јесте мобилисао и политички заинтересовао део публике војвођанског јавног сервиса, јесте учествовао у поништавању смене директора програма Слободана Арежине, али није могао да у потпуности спречи и оповргне насилничко преузимање јавног сервиса. Још је свежији пример родитељског протеста испред земунске ОШ „Светозар Милетић“.

Готово месец дана су штрајковали родитељи ђака не пуштајући своју децу на наставу. Транспаренти „Не дамо“односили су се на директора Мирољуба Мосуровића, чију је смену тражило Министарство просвете, али и на интегритет образовне установе, право на људско достојанство и школство без уплитања политике. Родитељи основаца су показали како се организује акција по вајбер-групама, како се формира правни тим који ће да докаже да су приговори инспекција делом бесмислени, а делом отклоњени у складу са препорукама. Али су се испоставили „недораслим“за крупније игре у које је власт имала умешане прсте.

Дана 27. септембра дошла је неопозива одлука са врха – Љуба, како сви од миља зову сад већ бившег директора, мора да оде! Да би ублажила револт, власт је исказала спремност да протестантима учини извесне уступке, а у складу са преговарачким захтевима. Колективу је дозвољено да уместо наметнутог им в. д. директора, изабере другог по властитим критеријумима, као и смењени школски одбор. Једнодушни, као и у педагошком приступу што је водио успесима, „милетићевци“су били и на минулим председничким и парламентарним изборима где је СНС изгубио на сва четири изборна места. Овде и треба тражити разлог зашто је Љуба толико засметао Вучићу и, посредно, Шарчевићу који је слао инспекције са директивом да у ОШ „нешто нађу“, како су новинарима пренели запослени. Било шта дезавуишуће, макар било то што један од наставника нема звање мастера или да је записник са једне од седница школског одбора водио секретар тог тела, док у правилнику није јасно назначена баш ова конкретна могућност.

Игра је била не баш хигијенска, по познатим правилима. Ред застрашивања, укључујући и вишечасовни „информативни разговор“коме је Љуба био подвргнут због свог „дугачког језика“. Улазак разних инспекцијских комисија, налик СС бригадама при нацистичким рацијама, какво су поређење извели запослени. Потом ред убеђивања да школско особље приволи ђаке да крену на часове, да не би колектив био проглашен изазивачем побуне.

Онда се приступило и сценарију повлачења једног од наставника по жутој режимској штампи као „раскалашног пијанице“, са све његовом фотографијом која је требало да то докаже. Њоме је и Вучић махао на

„својим“телевизијама, док год се није испоставило да је дата слика из позоришне представе.

Али, протестанти су одолевали свим притисцима. „Имамо само један циљ, будућност своје деце“, тврдили су, прећуткујући од кога то боље сутра зависи. Све док са школског разгласа није пуштена вест да Љуба одлази, а кад се из неких грла заорило познато: „Вучићу, п..!“. Ражаловани директор одмах је стопирао узвике, тражећи од већ уморног скупа да до краја задржи достојанство и не скрнави га политичким коментарима уобличеним у псовке.

Иако епилог овог бахаћења власти делује скроз неславно по штрајкаче, указао је на једну, једва преживелу, особину Земунаца – солидарност. Истина, она се односи само на круг од стотинак квадратних метара, до прве комшијске школе „Мајка Југовића“, чији се кадар није придружио побуни. Премда и он, сасвим је сигурно, подлеже неким сличним неправдама. Као и они којима се бесправно руше куће, скидају плате и пензије, уводе бусплус аутомати и рестриктивне контроле карата, а укидају возила... Њихов изостанак на овим конкретним протестима, или сегрегација по ускопроблемским штрајковима, резултовао је (делимичним) неуспехом „милетићеваца“.

Јавна је тајна да је проблеме каткад немогуће решити без друговања с локалном и републичком влашћу, а свако супротстављање њиховом решавању може само да одмогне. Било је, вели Јовановић, покушаја партијског присвајања УПСС-а уочи локалних избора, али су просиоци добили само кафу. Једна од последица ове одлуке и преданог рада је протеривање из досадашњих подрумских просторија. Студенти ФДУ Павле Терзић и Гаврило Вучетић издвојени су као организатори непријављеног априлског„Протеста против диктатуре“због чега су добили морбидно детаљан захтев за покретање прекршајног поступка. Радомир Лазовић из „Не да(ви)мо Београд“недавно је у гласилима власти окривљен за подршку легализације тешких дрога, а према сопственој евиденцији се са саборцима за првих сто дана протеста због рушења у Савамали нашао на насловницама Информера импозантних 40 пута с не баш импозантним епитетима.

Томе ваља додати прислушкивања, претње, праћења, и постаје јасно да је Београд на води не само државотворан, већ превасходно и властотворан пројекат у Вучићевим очима. Биће да су очи полицији свезане, јер, према извештају МУП-а до којег је дошао КРИК, другови у плавом за више од годину дана нису открили ни који су фантоми рушили у Херцеговачкој и Мостарској ни по чијем наређењу. Зна се само да су комплетни идиоти имали подршку београдских јавних предузећа.

„То рушење никад нисмо сматрали инцидентом, већ начином спровођења политике власти која се на сличан начин, бескрупулозно и рушитељски, односи и према прописима и законима наше земље, и при спровођењу Београда на води, али и у многим другим крајевима града. Мислим да смо протестима успели да то покажемо јавности и да првобитни шок и експлозију незадовољства због самог рушења ставимо у контекст развоја целог града, непоштовања закона и отимачине града. Нисмо успели да натерамо починиоце и налогодавце злочина да сносе одговорност. Не само да су игнорисали захтеве грађана, већ су кренули и с озбиљном контраофанзивом, која и данас траје. Имамо више од 20 суђења због организације протеста. Симболично, баш шестог октобра треба да се појавим на следећем суђењу. Суди се нама који смо позвали на непристајање на кршење закона“, каже Лазовић за НИН.

Према његовим речима, добро организоване локалне акције могу да мобилишу људе око онога до чега им је заиста стало, а колико год повод акције био ускоспецифичан, увек се допре до узрока који су друштвенополитички дубоко укорењени.

„Превазиђена је идеја да ће неко други успешно бранити наше интересе, професионални политичари у скупим оделима и кабинетима, лидери, спасиоци и слично, били они паткари или демократе. Нама недостају заинтересовани, информисани грађани који ће се бавити својим градом. На то рачунамо у будућности, јер се локалне групе и иницијативе буде од Савског насипа, преко новобеоградских блокова, до питања продаје Винче, заштите Калемегдана, Хиподрома или Великог ратног острва“, закључује он.

Бахатост властодржаца се сигурно неће зауставити. Не смеју да устукну ни грађани, били они чланови Грађанског фронта (алијансе грађанских иницијатива) или не. Они су тренутно једина права опозиција.

Пети паркић на Звездари је својевремено одбрањен од изградње небодера, Вождовчани су уз тржни центар добили и паркинг, изборено је својевремено смањење ПДВ-а на беби-опрему, а захваљујућу УПСС неколико хиљада корисника даљинског грејања у Нишу се одјавило с градске топлане

Протест против рушења у Херцеговачкој: На једну успелу грађанску иницијативу дође неколико неуспелих, колико год масовне биле

Успеле акције: У Нишу су грађани протестима успели да одјаве грејање, а у Београду да одбране један парк

Основна школа „Светозар Милетић“: Да би ублажила револт, власт је учинила извесне уступке

Newspapers in Serbian

Newspapers from Serbia

© PressReader. All rights reserved.