САМИ ПРОТИВ СВИХ

Последице курдског референдума

Nin - - Садржај - ИВАНА ЈАНКОВИЋ

Иако су се ирачки Курди на недавном изјашњавању огромном већином изјаснили за самосталност, тај наум ипак делује као илузија јер осим традиционалних противника немају ни подршку кључног савезника – Вашингтона

Борба против Исламске државе донела је ирачким Курдима много наде. Свега је било у тој борби, па када су се коалиције стварале и распадале курдске снаге знале су да на уму морају имати оно за шта се заправо боре – своју самосталну државу. Уз подршку Вашингтона, све је то изгледало оствариво. Тада.

Сада, када је одржан референдум за независност, тај циљ изгледа подједнако далеко као и пре рата са ИД, јер борба против заједничког непријатеља је једно, а територије, границе и нафтна поља нешто сасвим друго.

Четири непријатеља курдске независности - Ирак, Иран, Турска и Сирија, чине необичну коалицију држава које се углавном око мало чега могу сложити, али се слажу у једном: неће дозволити независни Курдистан. На својој страни сада имају и Вашингтон, који се плаши нових немира у региону и који је већ поручио да је одржавање референдума био „веома ризичан потез“.

Нема, дакле, много савезника за курдске амбиције. Ирачка влада не жели да изгуби територију са значајним извориштима нафте; Турска, Иран и Сирија не желе да њихове курдске мањине буду охрабрене евентуалним успехом и одлуче да се прикључе независном Курдистану. Западне земље су у страху да се савез против ИД не распадне и да се не отворе нова жаришта.

Ирачка влада, која се била сагласила да преговара о статусу, сада одбија разговор и као одговор на референдум зауставила је међународне летове на аеродрому у Ербилу, главном граду Курдистана, Иран је такође прекинуо летове у региону, Турска је затворила прелаз ка тој територији

и запретила завртањем гасовода и повлачењем 1.300 турских компанија које послују на курдској територији.

Ирачки премијер Хајдер ел Абади распоредио је војску на граници курдске територије. Турска је одмах организовала војне вежбе на својој граници. У таквом односу снага и са таквим непријатељима око себе, независни Курдистан нема никакве шансе да опстане. А веома велике да изазове нови рат.

Када Реџеп Тајип Ердоган, турски председник, изјави „славина је у нашим рукама”, то је веома озбиљна претња за Курдистан, јер 95 одсто извоза нафте иде преко турске територије. Нафта је притом главни извор прихода, а и моћи курдске владе, која држи 20 одсто ирачких нафтиних ресурса, над којим Багдад нема никакву контролу.

Киркук, једно од подручја најбогатијих нафтом, под контролом је Курда. Ту су америчке компаније Ексон мобајл и Шеврон турски Генел енерџи, руски Гаспромњефт. Сви су ти уговори склопљени са курдским властима и Ебрил нафту продаје самостално, новцем располаже самостално, а сада и своју самосталност

Када Ердоган изјави „славина је у нашим рукама“, то је веома озбиљна претња за Курдистан, јер 95 одсто извоза нафте иде преко турске територије

заснива на тим приходима. Курдске власти се ипак надају у Ердоганове речи само претња, јер не само да ту послују и турске компаније, већ и транспорт иде преко турске луке. Били би то прилични губици. Али за Анкару, као и за Техеран, то је ипак мања опасност од оне коју би могла да донесе независна курдска држава.

Ербил, међутим, не жели више да чека, процене о броју Курда стижу и до 40 милиона и то је народ који свуда води битку за свој статус. Независност им је измакла после Првог светског рата, баш у време када је Вудроу Вилсон, тадашњи амерички председник, говорио о праву народа на самоопредељење. Они су ипак изостављени и остали су расути по територијама Ирака, Турске, Ирана и Сирије. Ипак у Ираку сада имају аутономију и то не било какву, рат са ИД донео им је доста простора да се организују онако како то желе без много освртања на Багдад.

Друга страна приче је да и сами Курди имају своју унутарполитичку борбу. Нису ипак сви били за референдум, као што нису ни за председника владе Масуда Барзанија. Сам Барзани каже да не жели повратак на старо, где није било ни речи о курдској држави, али му његови сународници пребацују и да у целој причи око референдума има доста његових личних амбиција.

Парламентарни избори очекују се у новембру и Барзани страхује за своју политичку будућност. Већ је искористио карте на које је могао да игра - максималан број мандата, па продужен мандат, па празан простор у државној структури. На власти је од 2005. године, а после тога добио је и други мандат и 2013. требало је да се повуче. Али тад му је парламент дозволио још две године, а када су оне истекле, скупштина се распала и у том празном простору остао је и даље премијер. Сада већ припрема свог сина за евентуалног политичког наследника и породица Барзани несумњиво има озбиљне планове за своје позиције у Курдистану, као аутономији или независној држави. Расписивање референдума требало је да буде, и додатни је поен за његову владајућу Демократску странку Курдистана (КДП).

Курдистан који већ функционише као прилично независна држава има својих проблема. Пре свега са корупцијом, дуговима, социјалном неједнакошћу, новим елитама окупљеним око председничке породице, међусобним неповерењем, па и различитим погледима на референдум. Најјача опозициона партија Горан била је против референдума, не само због тренутног односа са суседним земљама и недостатка подршке, већ пре свега због Барзанија и начина на који управља. За њих је овај тренутак изабран управо зато да би се прикриле све грешке тренутне власти, па би референдум, сматрају, требало одржати у неким другим околностима и, наравно, када Барзани оде са политичке сцене.

Уосталом, Вашингтон се нудио да посредује у преговорима са Багдадом. Пре свега, о новцу из државног буџета који припада Курдима, али га не добијају, јер је то одговор ирачке владе на самосталне аранжмане које је Ербил склопио за извоз нафте. Али Барзани је проценио да му ти преговори нису потребни пре референдума, Курдистану уосталом добро иде, богатији је од осталог дела Ирака за, како се процењује, око 25 одсто, а владајућој гарнитури новац из државног буџета није неопходан.

Ако заиста буде проглашена независност мале су шансе да такав Курдистан опстане. Једини савезник био би Израел, који је поздравио одлуку и који је спреман да пружи подршку у сваком облику. То не би донело ништа друго осим новог рата.

Неизвесна будућност: Опозиција сматра да би референдум требало одржати у другим околностима и када премијер Масуд Барзани оде са политичке сцене

Newspapers in Serbian

Newspapers from Serbia

© PressReader. All rights reserved.