КАТАЛОНСКА КРВАВА НЕДЕЉА

НИН у Барселони

Nin - - Садржај - ВЛАДИМИР СТАНКОВИЋ

Шахисти ће знати да се такозвана „Шпанска партија“игра од краја 15. века када је извесни свештеник Руи Лопез де Сегура записао почетне потезе. Такозвано „каталонско отварање“је знатно млађе, игра се од 1929. када га је на турниру у Барселони применио Тартаковер у част шаховске историје Каталоније. Оно што се у недељу 1. октобра збивало у Каталонији нема никакве везе са шахом, али оно што се дешава од првог постреферендумског дана личи на потезе у напетој шаховској партији. Противници размишљају, тактизирају, постављају замке, спремни су на (мање) жртве да би добили партију. Бројни посматрачи и навијачи, домаћи и страни, прате партију, коментаришу, сугеришу, хвале и куде повучене потезе, предвиђају наредне али нико се не усуђује да предвиди коначни исход. Тренутна ситуација, да останемо на шаховској терминологији, личи на пат-позицију са позиционом предношћу каталонске стране која ће у финишу партије покушати да матира противника из Мадрида.

Неколико чињеница: референдум у најразвијенијом шпанској покрајини са питањем „да ли сте за то да Каталонија буде независна држава у форми републике“био је круна вишегодишњег процеса, односно сепаратистичке политике дела каталонских политичара и партија који су на таласу обећане независности и дошли на власт. Уставни суд Шпаније прогласио је референдум нелегалним. За шпанску владу референдум није ни одржан, оно што се дешавало названо је „фарсом“, али чињенице су другачије: гласало је - у нерегуларним условима и са многим техничким неправилностима - 2.262.424 грађана, од тога је 2.020.144 (90 одсто, заокружило ”да”. Против је било 176.000 гласова (7,8 одсто), 45.585 листића било је без одговора а 20.129 је проглашено неважећим. Ђорди Туруљ, портпарол каталонске владе, саопштио је да је по процени организатора референдума заплењено око 770.000 гласова у кутијама које је однела полиција. Ђенералитат (каталонска влада) процењује да је гласало око 3 милиона (од 5,5 милиона потенцијалних гласача). Сукоби националне полиције (каталонска полиција је била пасивна) и гласача резултирали су са близу 1.000 повређених грађана. Сцене на којима се види бруталност полиције обишле су свет и постале један од главних аргумената сепаратиста.

Главно питање које лебди у ваздуху је: шта и како даље? Опције су различите, али као у свакој партији шаха потези се пажљиво спремају и вуку у последњем моменту. На потезу је каталонска влада, односно каталонски парламент коме је председник Ђенералитата (каталонске владе) Карлес Пуђдемон пребацио лоптицу позивајући се на Закон о референдуму. Истовремено, затражио је посредовање међународне заједнице, која није подржала референдум али је осудила насиље шпанске полиције. Нагађа се да би каталонски парламент могао да заседа крајем ове или почетком наредне недеље. Очекује се једнострано проглашење независности, али се не зна са којим би датумом она “ступила на снагу”. Претпоставка је да ће се одредити један дужи транзициони период, иако део сецесионистичких снага тражи моментално проглашавање независне државе Каталоније која је, узгред речено, у уторак била паралисана генералним штрајком у знак подршке референдуму а против бруталности полиције током гласања.

Шпански премијер Маријано Рахој обавио је почетком недеље разговоре са лидерима неколико највећих парламентарних странака и, генерално, добио подршку за очување територијалног интегритета земље. Педро Санчес, лидер социјалиста, тражио је наставак преговора са каталонском владом док је Алберт Ривера, први човек Сијудаданоса, рекао да очекује проглашење независности Каталоније у року од 72 сата и затражио примену члана 155 Устава, који предвиђа да држава може, уз сагласност Сената, да предузме одговарајуће мере ако нека аутономна област не испуњава своје законске обавезе. Влада у рукама има и Закон о безбедности који премијеру даје право да прогласи ванредно стање

у зони у којој је угрожена безбедност. Трећа опција је правни пут, примена постојећих закона и хапшење лидера сецесионистичког покрета против којих већ постоје тужбе, али би то водило даљем заоштравању ситуације.

Једна од најчешће помињаних опција је обнова дијалога и евентуални договор о одржавању “легалног референдума”. То изгледа логично, али је компликовано јер влада у Мадриду и да хоће не може да крши Устав који не дозвољава референдум на деловима територије. Дакле, ако буде политичке воље за овакав компромис, мораће да се, по утврђеној процедури, промени Устав.

Утисак је, који наравно не мора да буде тачан, да каталонски парламент неће журити са проглашавањем независности, о чему сведочи и једна изјава да ће се то урадити кад то буде имало смисла. Друга страна, наравно, брани и монарха и уставни поредак уз подршку ЕУ и САД.

Није политика, али јесте животно питање за многе Каталонце: шта ће бити са ФК Барселона ако се Каталонија одвоји? Клуб је недавно, први пут јавно и јасно, рекао да би желео да игра и даље шпанску лигу, али то не зависи од клуба него од лиге која је рекла да је то немогуће јер закон о спорту дозвољава учешће у шпанским шампионатима само шпанским клубовима. Још гори сценарио: ако УЕФА не призна независну Каталонију, Барселона не би могла да игра Лигу шампиона, што би значило спортску и финансијску катастрофу. Даље, играчи каталонских клубова морали би да бирају између шпанске и каталонске репрезентације, а друга опција значи статус странаца у земљама ЕУ, што аутоматски смањује број радних места, односно њихове уговоре… Зашто се не воле Који су разлози незадовољства (дела) Каталонаца Шпанијом и жеље да имају самосталну државу? Више је њих, од историјских до економских. Ево неких.

*1714. Каталонска деца и уче у школама да је Каталонија те године „пала у ропство Кастиље“. Историја почиње 1700. када је умро Карлос Други, без наследника. Почео је такозвани рат за сукцесију на трону, а главни кандидати били си Фелипе V Борбон , унук француског краља Луја XIV и аустријски надвојвода Карло. Обе стране имале су подршку неких тада јаких европских земаља. Кастиља (Шпанија) била је склонија династији Борбон, Каталонци су нагињали другој страни која је изгубила.

*Устав из 1978. Три године после Франкове смрти донет је демократски Устав који каталонски националисти сматрају лошим по Каталонију, иако је за тај Устав својевремено гласало 2,7 милиона Каталонаца, односно 91,09 одсто гласача. Те 1978. нови устав највише су подржали Андалужани и Каталонци. Устав је имао узор у немачком, што значи да је подржавао децентрализацију власти, супротно уставима Француске или Италије који имају генералну линију централизма. Чланом 2 гарантовано је право на аутономију националностима и регионима.

*Статут из 1979. и 2006. Каталонија је добила широка овлашћења, неки кажу без преседана у историји. Осим озваничења употребе каталонског језика, забрањеног у добра Франка током чије четири деценије владавине је акумулиран највећи степен одбојности према готово свему што долази из Мадрида, аутономна влада добила је право убирања дела пореза на сопствени образовни и здравствени систем, чак и на сопствену полицију. Проблеми су настали 2006. када је, по жалби Народне партије, поништено 13 (од 238 чланова) Статута Каталоније, јер је Уставни суд оценио да су преузете компетенције државе.

*Ауторитаризам. Каталонски националисти оптужују шпанску државу за ауторитаризам, док влада у Мадриду истиче да је Шпанија високо рангирана међу земљама са највећим степеном људских права и политичких слобода. Такође подсећа да је комплетно законодавство под лупом Европског савета и Суда правде Европске уније. Позивају се и на оцену лондонског Економиста који је на скали од 1 до 10 стању демократије у Шпанији дао оцену 8,3. Такође подсећа да се ниједна сепаратистичка организација никада није жалила међународним институцијама за повреду људских права, али теза о ауторитарној држави и даље се провлачи.

*Доприноси. Када је реч о економији, теза сецесиониста је да „нас Шпанија краде“, односно да Каталонија држави даје много више него што од ње добија. Постоје цифре и контрацифре којима се доказује и побија тврдња о крађи. Оно што није спорно јесте чињеница да је Каталонија најразвијенији део Шпаније са БДП од преко 28.000 евра по становнику што је за око 7.000 више него у Шпанији и за око 900 евра више од просека у Европској унији. Око трећине извоза отпада на Каталонију која је, уз Мадрид, Баскију и Балеарска острва најбогатији део Шпаније. Колико је тачна теза националиста да ће „сами бити богатији“не може се проверити у пракси, али је логична претпоставка да ће самостална Каталонија, ако је буде, изгубити добар део шпанског тржишта. Крупни капитал

Једна од најчешће помињаних могућности је евентуални договор о одржавању “легалног референдума”. То изгледа логично, проблем је што влада у Мадриду и да хоће не може да крши Устав

и велике мултинационалне компаније најављују селидбу из Барселоне ако се Каталонија одвоји.

*Право на самоопредељење. Компликовано питање. У Каталонији сматрају да имају право на слободно изјашњавање, они који бране уставни поредак подсећају да Повеља Уједињених нација из 1945. и Међународни уговор о цивилним правима признају право на самоопредељење, али у интерном смислу, као право на демократско гласање и учешће у вршењу власти. Постоје изузеци у случају да је народ на некој територији подвргнут колонијалној доминацији или страној окупацији (Резолуција УН 50/6), што евидентно није случај у Каталонији. Каталонци су чак 38 пута гласали у демократској Шпанији. Неки случајеви сазивања референдума о независности (Шкотска, Канада, Црна Гора) нису за поређење јер су одржани уз сагласност централних влада, ниједном у унилатералној форми. Шпански устав не предвиђа могућност једностраног одвајања било ког дела земље. А за његову промену је потребна процедура, сагласност Конгреса, Сената и грађана на референдуму.

*Европска унија. Заговорници независне Каталоније верују да у случају одвајања од Шпаније Каталонија неће морати да изађе из ЕУ, али то није тачно. Мораће да тражи пријем као свака друга земља а за улазак је, зна се, неопходна сагласност свих чланица, дакле и Шпаније.

*Право на референдум. Опет политичко-језички лавиринт. У Каталонији кажу да је референдум демократија, што је, неспорно, тачно али уз одређена прецизирања. Венецијанска комисија је 2014, поводом Крима, оценила да је организација противуставног референдума акт противан свим европским стандардима. Председник Венецијанске комисије упутио је 3. јуна писмо каталонској влади у коме је упозорио да референдум мора бити у договору са шпанском владом и у складу са Уставом. Уставобранитељи подсећају и на пример из Немачке где је Уставни суд 16. децембра 2016. одбио захтев индепендистичког покрета Баварске за осамостаљење ове покрајине јер, како је наведено у образложењу, у Уставу „нема простора за сецесионистичке аспирације федералне државе“.

Чврсто упориште: Шпански премијер Маријано Рахој добио је подршку највећих странака за очување територијалног интегритета земље

Остао усамљен: Председник каталонске владе Карлес Пуђдемон није добио подршку међународне заједнице за изгласавање независности

Брутална акција: Више од 1.000 повређених грађана биланс је прекомерне употребе силе шпанске полиције

Newspapers in Serbian

Newspapers from Serbia

© PressReader. All rights reserved.