ДИРНУТИ ДО УСТРЕПТАЛОСТИ

Битеф

Nin - - Садржај - БОБАН ЈЕВТИЋ

Фестивал нам је пружио могућност да гледамо шест више него интересантних представа, које не би требало да остану у сенци фамозног „Олимпа“

Истина је – да се на овогодишњем Битефу одиграла само представа Олимп Јана Фабра, то би било довољно да се ово издање памти као једно од најуспешнијих у његовој скорашњој историји. Не сећамо се када је једна представа (уједно и награђена Гран пријем „Мира Траиловић“за најбољу представу, те Политикином наградом и наградом публике), изазвала тако велико интересовање и готово усаглашено одушевљење, а сећање мора да добаци далеко у прошлост да бисмо навели неке од наслова који су имали овакав ефекат за домаћу публику.

Али поред овог догађаја (о коме смо опширније писали у претходном броју), Битеф 2017 нам је пружио могућност да гледамо још шест више него интересантних представа које не би требало да остану у сенци фамозног Олимпа.

Концептуално и тематски одређен слоганом Epic trip овогодишњи фестивал имао је за амбицију да домаћој публици приближи са једне стране такозване durational performances, илити представе дугог трајања, а са тематске стране да нас упозна са представама које се служе „великим нарацијама“, дакле са остварењима која не подразумевају уобичајене драмске постулате са психолошки разрађеним ликовима,

драмским сукобима итд. Како у објашњењу свог избора истиче уметнички директор Иван Меденица, у време када смо сведоци да је концепт „краја историје“доживео крах, неопходно је да се вратимо основама на којима почива западна цивилизација, да их поново и у новом светлу сагледамо и протумачимо, како бисмо евентуално дошли до нових закључака. У томе лежи и изразита, мада наизглед невидљива политичност оваквог избора.

У Дану пролога Битефа приказана је британска представа Квизула! (Quizoola!) шефилдске трупе Forced Enertainment, у трајању од шест сати (постоји верзија и од 24 сата), која је већ једном гостовала у Србији. Сама представа састоји се од непрекидног смењивања парова глумаца који у размени питања и одговора, уз доста импровизације и хумора, „прелазе“многе теме од наизглед апсурдних и баналних па до политичких и сасвим интимних. Поједностављено гледано, представа на ироничан начин враћа дилему да ли је позориште уопште у могућности да поставља питања и да даје одговоре. Трајање представе, као и њено историјско трајање (игра се од 1996. године) добро уводи публику у естетски феномен који представља један од формалних чворишта концепта овогодишњег Битефа.

Прослављени словеначки редитељ Јернеј Лоренци који нас је пре неколико година одушевио својом Илијадом враћа се на Битеф са две представе: Библија, први покушај Словенског народног гледалишча из Љубљане и премијером представе Царство небеско, копродукцијом Битефа и Народног позоришта из Београда.

Истовремено изразито минималистичка (глумци на празној сцени, углавном седећи изговарају текстове) и грандиозно монументална (текстови су преузети из Библије, дела на којем почива хришћанско-јудејска цивилизација у којој живимо) ова представа, која траје три и по сата, представљала је вероватно „најтврђи орах“за битефовску публику. Готово без сценских ефеката, са крајње сведеним мизансценом, уједначеног, спорог ритма, који се тек донекле убрзава у другом делу, представа је гледаоца довела до стања својеврсне омамљености, полухипнотичног стања које вам повремено нуди неочекивана „отварања“текста, а повремено сте једноставно изгубљени у том концепту. Све у овој представи је усмерено на реч и на могућност њеног поимања кроз прецизне интонације, сведену физичку радњу, дискретне знаке на које нас упућују беспрекорни глумци СНГ-а који као да оваплоћују самим својим телом изговорену реч. Повремено ти текстови зазвуче необично интимно и блиско, дирнути сте до устрепталости, а повремено се осећате као да присуствујете некаквом ритуалном процесу прочишћења где вам директни смисао измиче, али где успевате да се повежете са изговореним на неком много дубљем, исконском нивоу. Велика, захтевна представа.

У истом кључу, наизглед формално врло слична, али потпуно другачије фокусирана је представа Царство небеско. И овде у првом делу представе глумци (веома надахнути и острашћени) углавном седе на сцени и изговарају текстове наше епске поезије. Али фокус је промењен, глумци повремено препричавају модернијим речником сижее тих епова, повремено износе своја лична искуства у вези са њима (интимна или она у процесу рада на представи) те на тај начин присуствујемо извесној реконтекстуализацији тих садржаја, повезујемо их директно са садашњим временом, са личним али и националним искуством, трагамо за њиховим смислом, па и њиховим утицајем у садашњем тренутку.

Други део, конципиран попут некакве свечане академије, додирује се и оног политичког у еповима, манипулативног и „државотворног“у смислу мапирања чворишта једне националне митологије.

Представа (Са)слушање иранске позоришне трупе Мехр, настала по тексту и у режији Амира Резе Кухестанија (награђена специјалном наградом „Јован Ћирилов“), наизглед је много „класичнија“од осталих виђених представа на овогодишњем Битефу. Један наизглед баналан инцидент (једна од полазница девојачког интерната чула је и пријавила да је у соби њене другарице био мушкарац) отвара низ питања, од оних базичних који се тичу положаја жене и политичког уређења, па до оних интимних о природи пријатељства, лојалности, љубомори, истини и лажи. Једноставна по концепту и реализацији, са вештом употребом видеа, ова сведена али изузетно ефикасна представа освојила је, с пуним разлогом, гледаоце Битефа доказујући да је понекад стварно „less is more“.

Битеф нам је ове године омогућио да упознамо рад и једне од звезда у успону савременог европског театра, младог немачког редитеља турског порекла Ерсана Мондтага који нам се представио са две представе Снег Талија театра из Хамбурга и Истребљење Концерт театра из Берна.

Представа Снег настала по роману славног и код нас веома популарног турског писца Орхана Памука духовито је и разиграно промишљање проблема једне земље, који су у међувремену постали и проблеми читавог света. Са много ироније али и резигнираности Мондтаг нам показује како не постоји једна истина, и како је немогуће промишљати тако комплексну ситуацију као што је сукоб световног и религиозног у црно-белим категоријама којима смо тако пречесто склони. Као и у Истребљењу његов поступак не подразумева директну везу текста и дешавања на сцени, та веза је много сложенија и комплекснија, она захтева ангажованог гледаоца отвореног за слободне асоцијације и поигравања смислом.

Истребљење је настало по драми младе немачке списатељице Олге Бах, у сваком погледу је амбициознија и спектакуларнија. Троје младих људи очајнички покушавају да у савременом, заштићеном и уређеном капиталистичком свету пронађу неки надражај који би њиховим егзистенцијама дао осећај смисла или катарзе, преко кога би се осетили живима. Редитељ радњу пребацује из савременог окружења у кич естетиком прожету аркадију, у вештачки, добро заштићени рај који у својој суштини представља тамницу. У трагању за концептима и надражајима који би разрешили њихове дилеме, ови млади људи се све више и све дубље губе, све до коначног, наизглед катарзичног краја који је опет прожет дубоком иронијом. Спектакуларна завршница нас поново повезује са Олимпом, те је ова представа заправо идеална за завршетак читавог Битефа.

Након својеврсне рекапитулације од прошле године, очигледно је да Битефовим издањем, поштујући своје наслеђе и домете, али храбро гледајући у будућност, сигурно улази у нову, узбудљиву фазу свог постојања. Очекивања су високо подигнута, са нестрпљењем чекамо следећи септембар.

Најтврђи орах: Из представе Библија, први покушај

Трагање за концептима и надражајима: Из представе Истребљење

Банални инцидент отвара драматична питања: Из представе

(Са)слушање

Newspapers in Serbian

Newspapers from Serbia

© PressReader. All rights reserved.