ЖИВОТ ПОСЛЕ РАЈА

Одлазак деке који нам је оставио зеку

Nin - - Садржај - МАРКО ЛОВРИЋ

Хју Хефнер се добро држао идеје да држави, богу и непозваним људима није место у спаваћим собама. Ту идеју било је далеко теже у Америци бранити средином шездесетих година, него данас

Бајка о деки и зеки, намењена одраслима, али још мање стварна од дечјих, завршила се прошле среде у Лос Анђелесу. Хју Хефнер, оснивач Плејбоја, шармантни стари капетан брода сексуалних и других слобода, експлоататорска матора дртина за кормилом комерцијализованог курвања мртав је, и његови се обожаваоци питају шта ће сада бог(ови) са њим, када је човек већ живео у рају. Рај је, авај, људски концепт, са свим релативностима које из тога произлазе, па на сваког обожаваоца долази мрзитељ који Хјуа Хефнера жели да види како гори, спрам пакла који је створио на земљи.

Не може се порећи да је и стварање пакла прилично достигнуће за човека који је 1952. године, у двадесет шестој, напустио магазин Есквајр, за који је смишљао маркетиншки материјал, након што је магазин одбио да му да повишицу од пет долара. Но прича о Хефнеру је, рекосмо, аутентична америчка бајка, од дроњака до двора, па је младић ставио хипотеку на кућу, добио од банке шесто долара, од мајке хиљаду, а од других четрдесет пет инвеститора још осам хиљада, и објавио први број Плејбоја, у којем је главну ролу имала Мерилин Монро. Примерак тог магазина из децембра 1953. данас вреди између двадесет и четрдесет хиљада долара, а од 75.000 првобитних комада – Хефнер није хтео да штампа више јер није веровао у успех – Плејбој се винуо до тиража од седам милиона у најбољим данима. У том вртоглавом успону могло се заборавити да иконична дуплерица осмехнуте и голишаве Мерилин Монро није била дело неког Плејбојевог фотографа, већ преузета из календара за који је глумица позирала 1949, „у беспарици“, како је доцније рекла. Илузија и експлоатација били су темељ Плејбоја од првог броја, рекли би данас потписници многих гневних читуља за Хјуа Хефнера.

Између штампања Мерилин Монро и сахране поред Мерилин Монро – Хефнер је још 1992. купио гробницу поред њене – оснивач Плејбоја је, не може се ни то порећи, често умео да се у вртоглавици окрене на праву страну. Добро се држао идеје да држави, богу и непозваним људима није место у спаваћим собама, идеје коју је у Америци средине шездесетих било далеко теже бранити него у данашњој, а те је године Хефнер стао у одбрану Чарлса Котнера, осуђеног у Индијани да годинама труне у затвору због „злочина против природе“, то јест малчице неваљалијег, а споразумног секса са супругом. После три године робије, Котнера је из затвора извукла управо Хефнерова фондација. Још пре него што је Плејбој ојачао фондацију 1955, објавио је причу Чарлса Бомонта о дистопији у којој су хетеросексуалци тлачена мањина. Када су га засула писма испровоцираних читалаца, Хефнер је одвратио: „Ако је погрешно прогонити хетеросексуалце у хомосексуалном друштву – погрешно је и обрнуто“. Била је то

доста храбра опаска за Мекартијеву Америку, за време и место у коме је хомосексуалност била не само психијатријски поремећај, већ и претња по безбедност државе у ратној психози. У том погледу Хефнер је остао чврст до краја, о чему сведочи и колумна коју је за свој часопис написао 2012:

„Широм Америке конзервативци и даље насрћу на права геј особа, било тако што им одричу право да се венчају, било тако што допуштају станодавцима и послодавцима да дискриминишу на религиозним темељима… У свакој прилици у којој су сексуална права под нападом, наћи ћете да законодавство силом намећу људи који дискриминацију продају као верску слободу. Њихов циљ је да дехуманизују свачију сексуалност и сведу нас на то да се сексом служимо само да продужимо врсту.“

Хефнер је тврдио да је његова фондација – у својству пријатеља суда – имала заслуга и у знаменитом случају Роу против Вејда, у коме је Врховни суд 1973. утврдио да је абортус женско право. Подршку је, опет када је то било далеко теже, пружао још једном вечном непријатељу беле Америке – јунак првог Плејбојевог интервјуа био је Мајлс Дејвис, и није говорио само о џезу, већ и о раси. Делом добити првог Плејбојевог џез-фестивала у Чикагу 1959. финансирано је Национално удружење за напредак обојених људи (НААЦП), а Мухамед Али, Мартин Лутер Кинг и Малколм Икс, три главне иконе црне борбе, такође су имали своје стране у Хефнеровом чеду.

Са друге стране… Ех, концепт раја је релативан, поготово када га смишља бели либертаријанац. И ту су тек почетни проблем били услови живота иза рајских капија, у Плејбојевој вили. „Свако мисли да она метална капија служи томе да људи не улазе; ја сам временом почела да мислим да служи томе да ме спречи да изађем“, рекла је Холи Медисон, дугогодишња Хефнерова партнерка. „Мораш да се вратиш до девет увече. Не смеш да доводиш пријатеље“, неки су од Хефнерових прописа, навела је некадашња станарка Карла Хоув. „Можда је то било од траве и алкохола, али дављење ми је изгледало као логичан бег из смешног живота који сам водила“, закључила је Медисон. Најзад, оцену Хефнеровог дела треба да да и она друга половина наводно сексуално ослобођеног човечанства.

„Хефнер је у великој мери одговоран за лаж да је сексуално објектовање исто што и секс. У Плејбоју се никада није радило о сексу, већ о мушким фантазијама. Претварање жена у украсне предмете на које ће мушкарци пројектовати једнодимензионалне фантазије утврђује женску потчињеност“, записала је новинарка Меган Марфи. Што се тиче Хефнерових праведних борби, И њихови се мотиви могу довести у сумњу.

„Да, Хефнер је био на правој страни у многим најважнијим борбама модерног доба – за слободу говора, за право на избор, за права хомосексуалаца. Плејбој је пробио границе нагости и опсцености, секса и жеље. Али то је учинио унутар најужег оквира – мушкарчевих искустава, предрасуда и жеља. Хефнер се залагао за контрацепцију и абортус само зато што су они корисни за мушкарчев сексуални живот, не зато што су нужне компоненте женске слободе. Није суштински довео у питање секс као нешто што жене пружају мушкарцима. Ако ишта, постојећу неравнотежу је увећао, стварајући бренд сексуализоване и посматране жене коју би мушкарац можда хтео да поседује“, написала је адвокат и новинарка Џил Филиповић за Тајм.

Један је мушкарац, Рос Дудет, био још оштрији у Њујорк тајмсу.

„Социјални либерализам за који се залагао био је од кварне, себичне врсте, либерализам привилегованих, у коме се снажни, лепи и богати задовољавају на рачун рањивих и сиромашних. Кварне су биле и његове симпатије за мушко-женске разлике – похотне и предаторске симпатије попут Козбијевих, Клинтонових или Трампових, због којих се дрогама тепа `отварачи бокова` и због којих се очекује да се девојке смеју. Од оних због којих човек више воли силиконе у грудима од женског интелекта.“

Фотошопирани, платинасти, пнеуматизовани, фалш модели какве Плејбој промовише толико су одвојени од стварности да је тешко замислити их као јунакиње сексуалних маштарија – јер је за њих осим у ретким случајевима потребно људско биће – као било шта осим управо као статусни симбол, као трофеј, као посед. Хју Хефнер је један од инспиратора данашње преглумљене, готово пародичне, напола асексуалне порнографије, у којој жена или трпи или доминира (али и то у складу са мушким фантазијама), и у којој и глумци и глумице неретко делују као да се смртно досађују. Ако се таква порнографија упореди са, рецимо, викторијанском, која представља људе који једноставно и равноправно уживају у сексу, могло би се рећи да је права коб Хефнера и колега та што су порнографију уназадили. Напослетку, права мера његовог наслеђа јесте та што су Плејбој као магазин одавно прегазили конкуренти који су били вољни да буду експлицитинији, интернет да и не помињемо – како стоје ствари, тираж магазина ће се у блиској будућности вратити на почетни – и што је једино преостало профитабилно од Хефнеровог царства његов бренд. Онај декин зека налепљен на небројене производе, лажно бајковите као што су то и декине зечице.

Од 75.000 првобитних комада Плејбој се винуо до тиража од седам милиона у најбољим данима

Newspapers in Serbian

Newspapers from Serbia

© PressReader. All rights reserved.