Одлагање реформи обесмислиће стезање каиша

Државна предузећа морају престати да буду стварни или потенцијални трошак за буџет државе. Успешна приватизација и реструктурирање требало би да ова предузећа претворе у генератор привредног раста, а не да буду омча око врата привреде

Nin - - Економија - ПЕТРИЦА ЂАКОВИЋ

Иако ће Србија ову годину завршити суфицитом од око 20 милијарди динара, ако би се из буџета избацили привремени приходи, тешко оствариви у будућности, у државној каси би остао дефицит од 0,5 до један одсто БДП-а, показује анализа Фискалног савета о фискалним кретањима у 2017. и препорукама за 2018. Толики минус и био је циљ трогодишње фискалне консолидације, па је његово постизање, за Павла Петровића, председника Фискалног савета, знак да консолидацију треба окончати. У буџету за наредну годину, осим тога, биће довољно новца и за повећање плата и пензија, не више од пет одсто, али и за значајно повећање јавних инвестиција и незнатно смањење пореза и доприноса на рад, каже Петровић за НИН.

Ако тврдите да би консолидацију требало завршити, да ли то значи да би пензије и плате у јавном сектору требало вратити на ниво из 2014?

Да, вероватно постепено. Смањење плата и пензија је био неопходан део консолидације, јер су оне биле изнад економских могућности земље. Сада се ситуација променила и почетком 2018. расходи за њих биће у складу са могућностима, те би од наредне године плате и пензије могле да расту у складу са привредним растом. Пензије

тако да се све или барем половина одузетих (изнатпросечних) пензија врати, док у случају плата постоји простор да се надокнади половина умањења.

Због кризе јавних финансија донет је Закон о привременој исплати који имплицира да се пензијско право привремено суспендује, односно да се исплаћују мање пензије због кризе буџета. Тиме је ову меру држава правдала и Уставни суд је донео одлуку да она није противуставна. На крају 2017. разлог за смањену исплату се губи, јер више нема фискалне кризе и од наредне године држава, ако нешто не поквари у буџету, прелази у стање које дозвољава укидање те привремене мере. Осим овог, престају и економски разлози за исплату мањих пензија, јер у буџету ће бити простора да се оне постепено врате на пређашњи ниво.

Ако у буџету има простора за то, зашто сте онда анализирали и могућност да се пензије повећавају линеарно свима, али и предложили као најбољу опцију да се половина масе намењене повећању пензија искористи за повишицу свима, а друга половина за делимично враћање онима са примањима већим од 25.000 динара?

Суштина је да ни пензије, а ни плате у јавном сектору не смеју наредне године расти више од номиналног

раста БДП-а, који процењујемо на пет одсто. Тачно је да смо разматрали и повећање свих пензија за пет одсто, али не мислимо да је то оправдано, ни економски, а ни правно. Други наш предлог јесте враћање пензија на ниво из 2014, али у тој варијанти, у буџету за 2018. не би остало новца за било какво повећање пензија које су испод 25.000 динара. Дакле, враћање пензија онима којима су оне смањене пре три године „појело“би целокупан износ који се у буџету отвара за повећање пензија. Зато смо сугерисали и то међурешење, које Влади и парламенту даје могућност да половину новца који се намени за повећање пензија утроше на повишицу свима, а другу половину да искористе да би делимично вратили онима којима су претходно узели. Тако би могли наредне две године да искористе да те смањене пензије врате.

Ни плате, по вама, не смеју да расту више од пет одсто. Са друге стране, и председник државе, али и поједини министри увелико најављују дупло веће повишице.

Фонд плата зависи од висине просечне плате и броја запослених. Ако и наредне године остане на снази забрана запошљавања, онда ће се због одласка у пензију смањити број запослених и тада би повећање плата

од 10 одсто значило да би се укупна сума повећала за око осам одсто. Али свеједно, не верујем да ће повећање бити толико. Противим се томе свакако, јер би толико повећање утицало на раст дефицита, можда не у наредној години, али следећих свакако. Још важније је што би се тиме јаз између зарада у држави и приватном сектору повећавао. Анализе показују да тај јаз постоји и ако плате у приватном сектору расту 4,5 до пет одсто, зашто би у држави расле 10 процената? Иако власт прича о предузетништву, млади људи хрлиће у јавни сектор ако им је тамо сигурније радно место и већа плата. Зато смо за повећање плата од пет одсто линеарно, или да евентуално повишица у образовању и здравству буде нешто већа, а осталима нешто мања. Чињеница је да лекари и медицинске сестре одлазе из земље и да се систем не би урушио можда је њима потребно дати већу повишицу. Али, проблем са платама је и зато што нема анализа о разликама у зарадама и зашто су некима плате мање, а другима веће. Примера ради, полиција би са повећањем од 10 одсто имала веће плате него 2014, док би администрација имала за 16 одсто мање, јер њима од почетка консолидације плате ни једном нису повећане. И није то само по себи проблем, али дајте бар да видимо анализе које доказују зашто се држава одлучила за такву опцију.

Противите се и наставку забране запошљавања.

Забрана запошљавања, која је на снази три године, већ узима данак, јер пензионисањем људи неки делови управе и јавног сектора остају без потребних кадрова. Притом, за то време није спроведена реформа, да би се знало колико људи је потребно у ком делу јавног сектора, где је потребно запошљавати, а где отпуштати. Ако би се она наставила и у 2018, то би само додатно негативно утицало на квалитет јавног сектора и државне управе. Зашто је опасно да плате и пензије расту изнад нивоа раста БДП-а? Председник Вучић је најављујући позамашне повишице тврдио да ће тако подстаћи потрошњу, а онда и привредни раст.

Расход за плате и пензије мора да проистекне из вредности коју створимо. Ако систематски издвајамо више од тога, део те створене вредности одлази у потрошњу која неће стимулисати привредни раст, него ће утицати на повећање спољнотрговинског дефицита и инфлације. Економске анализе, међународно и наше искуство, показују да се повећањем плата и пензија, односно потрошње, не подстиче привредни раст или је тај утицај веома мали. Притом, Србија има структурни дефект, јер инвестира тек 18 одсто, а у потрошњу оде 75 одсто БДП-а. У другим, упоредивим земљама удео инвестиција је 22, а потрошње 58 одсто. Дакле, повећање текућих расхода за плате и пензије само би повећало учешће потрошње у БДП-у, а управо је то један од главних разлога због чега Србија по привредном расту систематски заостаје за регионом.

Кажете да повољну фискалну ситуацију не прате реформе државних предузећа, али и јавног сектора, иако је и то био план фискалне консолидације. Ако су терет те кризе буџета поднели само пензионери и запослени, да ли је онда цела консолидација обесмишљена?

Чињеница је да је консолидацијом угашен пожар, отворен је и фискални простор за неке веће издатке у наредним годинама. Напослетку, смањен је и јавни дуг, што не само да смањује расходе за камате, него и доприноси бољем кредитном рејтингу земље, јер смањује ризик. Али тачно је да су реформе изостале и нерешено реструктурирање државних предузећа и незавршена приватизација увек представљају ризик да се дефицит повећа у наредним годинама, што би онда обесмислило консолидацију. Држав-

Полиција би са повећањем од 10 одсто имала веће плате него 2014, док би администрација имала за 16 одсто мање, јер њима од почетка консолидације плате ни једном нису повећане

на предузећа морају престати да буду стварни или потенцијални трошак за буџет државе. Успешна приватизација и реструктурирање требало би да ова предузећа претворе у генератор привредног раста, а не да буду омча око врата привреде. Ако Петрохемија ради добро због ниске цене гаса, то треба искористити да се приватизује, а исто је и са РТБ Бор. Јер, када се тренутно повољна ситуација промени, она ће опет постати проблем за јавне финансије. Иако се већ четири године озбиљно говори о томе, ЕПС се не реформише, а пад производње струје прошле зиме није добар индикатор. Тачно је да ЕПС своје дугове не преваљује на буџет, али је увек на ивици да се и то догоди. Да је то предузеће реформисано оно би сада гурало, а не би успоравало привредни раст.

Да ли су онда највећи фискални ризици за 2018. повећање плата и пензија изнад пет одсто и могућност да се дугови и губици државних предузећа превале на буџет? Има ли ризика и на приходној страни буџета?

Уз та два највећа ризика, на расходној страни, увећава се и број тужби и извршних пресуда у корист запослених у неприватизованим предузећима која су годинама била заштићена. Пошто нису могли заостале зараде да наплате од предузећа у којима су радили, радници су тужили државу, јер их је она и штитила од принудне наплате. Такве пресуде већ достижу 200 милиона евра. Још горе је што постоји ризик да то ураде и комерцијални повериоци. Тим пре се мора бити опрезан са повећањем расхода за плате и пензије, јер се не зна шта све може искрснути као додатни трошак који држава мора да плати. Потенцијалних ризика има и на приходној страни. Бољом наплатом Пореска управа је у 2015. и 2016. успела да надомести изостанак озбиљних реформи, али већ у овој години имамо индикације да се зауставља тренд боље наплате прихода. Да не буде забуне, приходи ће расти захваљујући расту привреде, али остаје ризик да се наплата неће побољшати. Зато је модернизација Пореске управе изузетно важна. Програм њене модернизације направљен је још 2014, али он мора да почне и да се спроводи. Сива економија је и даље висока и постоји капацитет да се прикупе већи приходи, без повећања пореских стопа.

Сматрате да је криза јавног дуга иза нас, јер је он смањен са 74 на 68 одсто БДП-а. Ипак то је највећим делом последица јачања динара према евру и долару. Значи ли то да се криза јавног дуга не може поновити?

Тачно је да валуте варирају и како смо сада имали повољан однос по висину јавног дуга, тако се ситуација може променити. Зато се мора усредсредити на фундаментално смањење јавног дуга, одржањем ниског дефицита, јер је Србија на овом нивоу јавног дуга и даље веома рањива. Додуше, не видим непосредну опасност за неку нову кризу јавног дуга, али уколико би дефицит био знатно изнад 0,5 одсто БДП-а и уз неки шок који може доћи и споља, веома лако бисмо се поново могли наћи на корак до избијања кризе. Моја порука је одржати низак дефицит који ће брзо оборити јавни дуг испод 60, а онда и 50 одсто. Тек онда бисмо могли рећи да је Србија у безбедној зони и да спремно дочекује неку будућу (спољну) кризу. Овако, не могу да тврдим да се она не може поновити, поготово што се очекује раст камата у свету, а то може повећати и трошкове нашег задуживања.

Да ли је ниске камате требало искористити за нова задуживања како би се стари, скупљи кредити превремено отплатили?

Можда је сада прилика да се то уради, јер нас очекује исплата 750 милиона долара за сервисирање дуга. То би требало узети сада на иностраном тржишту, уместо да се то чини на домаћем тржишту где су камате веће. То има два добра ефекта - први је нижа камата за државно задуживање, а други је да би то натерало домаће банке да кредитирају привреду, а не државу.

Овогодишњи раст БДП-а процењујете на 1,5 до два одсто, али само део тог подбачаја може се оправдати сушом и мањом производњом струје. Шта су стварни разлози за спорији раст Србије од готово свих земаља окружења и у овој години, али и претходних седам година?

Суштина је у ниском учешћу инвестиција и високом учешћу потрошње у БДП-у и то је структурни дефект који ограничава привредни раст. Зато потрошња не сме да расте изнад стопе раста БДП-а, а инвестиције се морају повећавати. Уосталом, једна од наших кључних препорука за наредну годину је да се највећи део фискалног простора искористи за повећање јавних инвестиција. Инфраструктура у Србији је за 30 одсто лошија него у земљама

окружења, а јавне инвестиције су двоструко корисне - са једне стране упошљавају индустрију и подстичу њен раст, а са друге оне су темељ за већи раст у будућности. Осим тога, стање комуналне инфраструктуре у општинама је на катастрофалном нивоу, ту се мора значајно више инвестирати. Дакле, учешће јавних инвестиција би требало повећати са три на преко пет одсто БДП-а. Са друге стране, потребно је повећати и инвестиције јавних предузећа – ЕПС-а, Телекома, Србијагаса и других - а то значи да би држава требало да престане да од њих у виду дивиденди узима већи део добити. Стране инвестиције су на нивоу земаља окружења, а највећи подбачај је код домаћих приватних инвестиција, јер привредни амбијент Србије није атрактиван за домаће инвеститоре од правне државе, преко администрације до корупције.

Изузев повећања плата и пензија за пет одсто, и значајно већих јавних инвестиција, процењујете да ће у буџету за 2018. бити простора и за мало смањење пореза и доприноса на рад. Да ли то смањење значи повећање ПДВ-а или не?

Наша је процена да ће у буџету бити од 15 до 25 милијарди динара који се могу искористити за смањење пореза на зараде и доприноса са 64 на 62 одсто, односно на 60,5 одсто уколико би за то било издвојено 25 милијарди. И то не подразумева повећање ПДВ-а. Ако би се размишљало о опцији да се оптерећење на рад смањи и преко тога, то би захтевало да се истовремено додатно опорезује потрошња јер би се у супротном отворила нова рупа у буџету. Међутим, то не би требало радити пре него што се ојачају капацитети Пореске управе, како се не би десило да због повећања ПДВ-а привреда побегне у сиву зону.

Newspapers in Serbian

Newspapers from Serbia

© PressReader. All rights reserved.