Испод тежине света

КОРИНА БЕЛЦ, НЕМАЧКА РЕДИТЕЉКА

Nin - - Култура - МИЋА ВУЈИЧИЋ

Ауторка документарног филма о Петеру Хандкеу описује како је ушла у тврђаву самоће једног од најбољих и најконтроверзнијих савремених књижевника

Можда тако мора да буде: свако има барем једног великог писца чије књиге воли, а чије политичке ставове уопште не разуме. Штавише, не жели за њих ни да чује. Прво га чита кришом, у романима других аутора, као цитат. Зејди Смит у Сакупљачу аутограма наводи речи из Хандкеове Тежине света. „Само претпоставимо да не смем да изводим покрете које људи праве када не знају шта ће друго: играње наруквицом мог ручног сата, откопчавање и закопчавање кошуље, пролажење руком кроз косу. На крају ми не би остала никаква подршка, био бих изгубљен.“

После тога, два пута иде у биоскоп да одгледа документарни филм немачке редитељке Корине Белц о аустријском књижевнику (Петер Хандке: У шуми сам, мoжда ћу закаснити) да види како он ређа шкољке у врту своје куће крај Париза, налик старим кућама из француских филмова, ограђујући стазу. Из љуштура цури песак, стар хиљадама година. Поред, на каменим степеницама, кисну и распадају се јучерашње новине. Шта остаје, шта се заборавља?

Корина Белц, ауторка низа запажених документараца, успева да нађе кључ за Хандкеову тврђаву самоће. Ређа архивске снимке, пита га о старим фотографијама, фамилији, снима га док пише по малим бележницама, док увлачи иглу у конац и прави украсни вез на белој кошуљи. Иза видимо гомиле најразличитијих стварчица. Разбацене књиге, нотесе, телескоп.

Наша саговорница, редитељка, сценаристкиња и глумица, која је студирала филозофију, историју уметности, позориште, филм и телевизију, захваљује у одјавној шпици књижевнику Жарку Радаковићу. Упознали су се пре почетка рада на документарцу. Као Хандкеов преводилац и сапутник, Радаковић је дуго разговарао са њом. Њих троје снимили су и двадесетоминутни филм, премијерно приказан у Новом Саду, о превођењу песме Можда спава Владислава Петковића Диса. Жарко је и у овом нашем разговору, преводећи, посредовао.

Писац Божо Копривица каже да је лако препознати добар филм. У добром филму увек пада киша. Вашем делу о Петеру Хандкеу она даје ритам...

Киша је божији дар. Пошто смо снимали у периоду од три године, у различитим годишњим добима, највећим делом у кући Петера Хандкеа у близини Париза, шансе да пада киша биле су, дакако, велике. Када снимаш филм са Хандкеом, важно је држати се његове Једанаесте заповести: „Узми доста времена!“Много сам читала, отворила сам свој архив цитата, свакако се трудила да узмем доста времена; радила сам и на другим пројектима у међувремену, зарађујући за живот. Имати доста времена значило је добити могућност да више схватиш тог човека и његово дело. Али то је значило (можда) моћи два пута поставити исто питање, добити два различита одговора. Пролазити кроз различита расположења... Ствари су се понекад одвијале нелагодно, па и грубо. Хвала богу, имала сам продуцента који ме је подржавао. Чак и када смо као тим понекад можда ишли на нерве Петеру Хандкеу, био је веома великодушан у давању довољно времена за снимање.

Све те ситнице у Хандкеовој кући – гомиле оловака, лешника, шкољки, каменчића – подсећају на дно мора. Приметио сам да непрекидно има нешто у рукама. Сече велику печурку, врти је прстима, загледа. Отвара лешник, сече грану, црта крошњу дрвета у малом нотесу, преко рукописа.

Током једне од посета Хандкеу, уочила сам да је он неко ко се радо користи рукама, да су му шаке као у сељака, да је неко ко ради рукама. Веома је везан за природу, има око за мајушне ствари, али и за широке панораме. Мали број писаца уме тако да речима уобличи предео, биљке, време. Опис земље је, поред осталог, један од великих квалитета његових књига о Србији, а то се често превиђало, или му се чак пребацивало као негативно. И сакупљање пронађених ствари у шетњи, или припремање јела од гљива набраних у шуми, део су Хандкеових навика. Те многобројне споредне ствари чине аналогни свет који је и даље ту (надајмо се заувек), али се све мање уочава или му се поклања све мање пажње. И ја сам одрастала изван града. Зато ми је било тако важно да тачно посматрам и скренем пажњу гледаоца на такве ситнице.

Учинило ми се да Хандке сваки пут стави длан преко уста, преко лица, када говори о звучним изјавама из младости, које су тада сматране скандалозним. Неколико пута видимо старе новине на киши.

Новине на киши можемо да видимо и као знак пропадљивости свега актуелног. У својим књигама, Хандке се на више места окреће против савремености и перманентне узнемирености медија и дневног новинарства. Али новине једноставно леже на пљуску зато што их он чита у башти, а после их не уноси у кућу. Напољу и унутра нису код њега тако строго раздвојени, на шта увек изново налазимо и у његовим делима.

Први пасус Ужаса празнине: У рубрици Разно недељног издања корушког гласила Народне новине појавила се следећа вест: „У ноћи између петка и суботе извршила је самоубиство педесетједногодишња домаћица из А. општина Г., узевши прекомерну дозу таблета за спавање.” Обазриво сте у филму прешли на причу о самоубиству пишчеве мајке. То је био најтежи део?

Да, није било једноставно, и дуго смо размишљали да ли би тај део морао да стоји на почетку, али одлучила сам да буде другачије, јер би све сцене надаље биле виђене из перспективе тог искуства. Насупрот сликарском платну, које чини површина, у филму је веома важно низање, редослед ствари. Допада ми се што је на крају све постало тако озбиљно. У последњој трећини осећа се некаква лепа тежина која те као гледаоца држи и враћа самом себи, чак и ако можда ниси доживео ништа слично. Свако познаје осећање великог губитка... И онда долази то место, где Хандке стоји на станици, цитат из књиге Ужас празнине, који се чује из оff-а: „Сањао сам да сам видео све саме ствари чији је изглед наносио неподношљиви бол...“Тек сам касније схватила, гледајући филм у биоскопу, да је

Мали број писаца уме тако да речима уобличи предео, биљке, време. Опис земље је, поред осталог, један од великих квалитета његових књига о Србији, а то се често превиђало, или му се чак пребацивало као негативно

тај неко сам писац, који способношћу да именује ствари може да им одузме оно болно.

Зашто сте одабрали да се бавите документарцима?

Снимити документарни филм за мене је далеко узбудљивије од рада на играном филму. Истраживање је веома интензивно. Одлазиш на дивна места, срећеш необичне људе. Пошто сам завршила факултет, радила сам неко време као секретарица режије, на снимању играних филмова. Премда раде велики глумци, посао на сету био ми је превише досадан. Три човека су довољна.

Како сте дошли на идеју да начините Другу Америку? Снимали сте је после терористичких напада 2001. Какву сте Америку открили?

Питали су ме да ли бих филм радила заједно с једним колегом. Пре тога, Америку сам познавала само из филмова и књига. Пре 2001. била сам само једанпут, на западној обали, неколико седмица. Када сам у децембру 2001. дошла у Њујорк, у граду је владала велика напетост, још увек је мирисало на дим око локације Ground Zero. Осећала се, међутим, и огромна солидарност. Али, где год би погледао, могао си да видиш америчку заставу. Највише ме је то иритирало... Мени, Немици, то је било невероватно. Не мислим специјално америчка застава, него национализам који се јавно испољавао, и који је увек, разуме се, потенцијална опасност.

Да ли је документарно превазишло машту? Америчка државна комисија у званичном извештају о 11. септембру посебно поглавље посвећује имагинацији. Догађају се ствари које није могуће замислити.

Планирање и реализовање злочина је нешто суштински другачије од писања књиге или снимања филма. Култура је сублимација осећања, па и импулса јачих од агресивности; култура дефинише граничну линију између цивилизованости и варварства, понекад танку као папир. Машта обрађује и згушњава реалност. Маштањима песника и песникиња можемо да будемо захвални у највећој могућој мери. Песништво ме је одувек привлачило баш зато што сам ноторна реалисткиња.

Newspapers in Serbian

Newspapers from Serbia

© PressReader. All rights reserved.