Писац емотивних падова

КАЗУО ИШИГУРО, ДОБИТНИК НОБЕЛОВЕ НАГРАДЕ ЗА КЊИЖЕВНОСТ

Nin - - Уводник - РАДМИЛА СТАНКОВИЋ

Стенли Кјубрик је за мене нека врста узора, он је много времена проводио размишљајући о пројекту и сваки филм је потпуно другачији од претходних. Мислио сам „Морам да будем као Кјубрик. Узећу колико год ми је времена потребно.“То би ми омогућило да сваки пут саградим нови свет

Кад не живиш у домовини својих предака и не пишеш на матерњем језику, онда си писац земље чији си држављанин. Казуо Ишигуро је тако британски писац јапанског (самурајског) порекла, и како је то поводом себе смислио Џорџ Стајнер (рођени Француз, амерички филозоф, писац и предавач), он је екстратериторијални писац. Сам Ишигуро је то, поводом себе, најбоље објаснио:

„Одрастање у јапанској породици у Енглеској било је кључно за моје писање, и оно ми је омогућило да сагледам ствари из другачије перспективе од својих британских сународника. Одрастао сам са веома јаком сликом те друге земље за коју су ме везивале јаке емоције. У Енглеској сам, у својој глави, стално градио слику имагинарног Јапана... Људи не могу да буду две трећине нешто и једна трећина нечег другог. Темперамент, личност, изглед, не деле се на тај начин и делови човекове личности нису јасно подељени. Ми смо заправо смешни хомогени микс разних ствари и то је нешто што је постало уобичајеније у другој половини прошлог века, односно крајем прошлог века. Људи имају мешани културни бекграунд, мешани расни бекграунд, то је оно куда свет иде.“

Веома занимљив интервју са Казуом Ишигуром припремио је Шон Метјуз и налазимо га у једној од новијих студија о овом писцу, издатој у оквиру едиције Савремене критичке перспективе, где Ишигуро говори о улози своје супруге Лорне Мекдугал у његовом раду: „На својој последњој књизи Сахрањени џин почео сам да радим још 2004, али сам писање прекинуо након што сам Лорни показао део рукописа. Сматрала је да је у питању којештарија. Проблем је у томе што, када ми је била девојка, ја нисам био писац. Дакле, док чита моје рукописе, она ме и даље посматра као тек дипломираног студента који машта о томе да се једног дана бави писањем.

Њу то уопште не застрашује, и даље ме критикује на исти начин као што је то чинила док сам тек почињао и нисам још био објављен. Она је врло строга, мора да буде. Расправљамо о мојим романима, романима других

људи, филмовима које гледамо, представама које посећујемо од 1980 – 35 година! Постоје неке ствари око којих се слажем са њом и неке око којих се вечито не слажем. Дакле, неке ствари које каже не узимам за озбиљно, али има и оних других за које знам да су релевантне. Постоје одређене области у којима је она веома јака… Она, заправо, никада не критикује. Увек се ради о начину на који сам нешто извео. Она би рекла „Ово ниси добро урадио. Знам шта желиш да постигнеш, али овако ти није успело.“Мислим да ми никада није рекла „Идеја твог романа је погрешна.“

На питање зашто је свој последњи роман Сахрањени џин толико дуго оставио по страни јер је рукопис започео пре више од десет година, Ишигура објашњава:

„Често сам престајао са писањем и остављао књиге на неколико година.

Не дај ми никада да одем, претходни роман, три пута сам покушавао да напишем! Навикао сам на ту идеју да књиге које пишем могу да оставим у страну, па ако им се након две, три године вратим… могу да их променим. Можда ми се развила машта или могу да размишљам о новом контексту или начину да нешто урадим. Дешавало ми се и раније, па не паничим када ми неко каже „Стави то на страну.“Из искуства знам да таква ствар може да буде веома добра. Да ли је Ишигуро икада осетио притисак да треба да пише више? Објавио је само осам романа у току тридесетпетогодишње каријере: „На почетку своје каријере сам одлучио да број књига које постоје на свету није проблематичан. О томе сам дискутовао са уредником издавачке куће Фабер & Фабер Робертом Мекрамом, човеком који ме је открио. Након првог романа сам га питао колико би времена требало да прође док не објавим другу књигу. Рекао ми је „Па, за твоју каријеру би најбоље било да објавиш књигу на сваке две године.“Увек га подсећам на ово, јер смо и даље веома добри пријатељи, и он увек каже да је то био глуп савет! Али сећам се да сам тада помислио „То је за мене немогуће“. Тада сам одлучио да не

желим квантитативно да допринесем књижевности, оно што сам сматрао да морам да урадим јесте да покушам да створим дела која су мало другачија од оних која већ постоје. Која је сврха у пуком додавању на већ постојећу планину књига осим ако не напишем нешто ново или мало другачије? Стенли Кјубрик је за мене нека врста узора, он је много времена проводио размишљајући о пројекту и сваки филм је потпуно другачији од претходних. Мислио сам „Морам да будем као Кјубрик. Узећу колико год ми је времена потребно.“То би ми омогућило да сваки пут саградим нови свет. Шта Ишигуро прво смисли, причу или свет дела? На ово питање, 114. нобеловац из области књижевности, одговара:

„Сцену бирам у складу са потребама приче. И у ствари, то ме често доводи у тешке ситуације. Често имам причу, али нисам одлучио где би требало да се одвија, у ком временском периоду… Осећам се као да извиђам локације за филм. Поставка, а то укључује време и место, један је од мојих главних алата у причању приче. Постао сам прилично заинтересован за стварање тог малог света. Такође, музика је веома важна за мој начин приповедања.

У музици, посебно ако се удубите у неку песму, чак и ако нема речи, постајете дубоко свесни одређене емоције која у њој влада. А када пишем, оно што покушавам да урадим је да пренесем одређену врсту емоције или расположења. Тако, често ухватим себе како размишљам о атмосфери у одређеној песми која ми се допада, а која је блиска емоцији коју желим да ухватим.

У последњих неколико дана сам путовао и, из неког разлога, размишљао сам о својој омиљеној композицији од Кита Џерета, пијанисте за кога мислим да у тој песми описује старију особу која се осврће на своју младост. У питању је инструментал, без речи, па сам размишљао како бих волео да пренесем ту причу у следећем роману. Потребна ми је та врста атмосфере, мешавина жала и поноса. Али то осећање можете имати само слушањем музике…

Проблем за писце је тај што због употребе речи као алата, а речи се често користе у есејима и расправама, наилазимо на искушење да мислимо да увек морамо да размишљамо у оквирима логичних интелектуалних образаца. Наравно, то је важан аспект писања романа, али је за романописца такође важно да машту користи као што би је и музичар, композитор или сликар користили, на неки нелогичан начин. Мислим да је за мене веома важно да не постанем нека врста интелектуалног писца.“

Нема сумње да је прва асоцијација када се изговори име Казуо Ишигура, његово ремек-дело роман Остаци дана. Додатну популарност стекао је чињеницом да је екранизован и као истоимени филм имао огроман успех. Маестрални Ентони Хопкинс и Ема Томпсон допринели су томе. Ова прича базира се на сећању остарелог батлера Стивенса које датира од 1956. и обухвата период од три деценије. А шта значи за овог јунака позив батлера, Ишигуро веома убедљиво дочарава када Стивенс у роману говори: „Кажу да батлери истински постоје само у Енглеској. Остале земље, без обзира на назив који се у њима употребљава, имају само слуге. Верујем да је то тачно. Континенталци нису кадри да буду батлери зато што су као сој неспособни за емоционалну уздржаност која је својствена само Енглезима. Континенталци су – као уосталом и Келти – по правилу неспособни да владају собом у тренуцима јаких узбуђења. Они су – ако ми опростите што се изражавам тако грубо – слични човеку који

Одрастање у јапанској породици у Енглеској било је кључно за моје писање, и оно ми је омогућило да сагледам ствари из другачије перспективе од својих британских сународника

ће на најмањи повод стргнути са себе одело и кошуљу и трчати тамо-амо вриштећи из свег гласа. Једном речју, достојанство је нешто што их превазилази. Ми Енглези смо у том погледу у великој предности над странцима, па ће се управо због тога, чим помислите на неког великог батлера, неминовно показати да је он Енглез.“

Гордана Б. Тодоровић је 1992. добила највећу награду за превођење у Србији Милош Н.Ђурић за превод романа Казуо Ишигура Сликар пролазног света. Добар зналац дела овог писца, она је у поговору превода ове књиге, о тада младом писцу написала: „Смирена и господствена, Ишигурова проза је чудесно узбудљива за све оне који уживају у тананости маштовитих наговештаја; она има моћ да оживи свет у стакленој кугли и унесе га у жижу прозаичних чињеница поигравајући се перспективом приближавања и удаљавања, али увек задржавајући прецизност осмишљених потеза обиљем боја и светлости… На крају читања, када се застане са сумњом у распламсалост сопствене имагинације, у домен интуиције да се проникне у многе преливе наговештаја о човековој судбини, остаје дубок утисак о младом аутору као магу чија реч охрабрује наду у хуманист и снагу осећајности.“

Секретар Шведске академије Сара Данијус прочитала је образложење жирија у којем се каже да је Нобелова награда додељена писцу „који у романима великих емотивних падова открива бездан испод нашег илузорног осећаја повезаности са светом.“

Ишигуро код кладионичара није био чак ни на ширем списку фаворита. Водећи кандидати, све до неколико сати пред доделу признања, били су Кенијац Нгуги ва Тионго и Јапанац Харуки Мураками, након чега их је претекла трећепласирана Канађанка Маргарет Атвуд. Церемонија доделе награда одржава се, традиционално, у Стокхолму 10. децембра, на дан када је умро оснивач овог престижног признања. Новчана вредност Нобелове награде је милион долара.

Остаци дана: Овај роман је прва асоцијација када се изговори име Казуа Ишигура

Newspapers in Serbian

Newspapers from Serbia

© PressReader. All rights reserved.