Ништа нисмо променили за скоро тридесет година

НИСУ ОНИ КРИВИ, КРИВИ СМО МИ

Nin - - Садржај -

Када су се палиле туђе богомоље по граду, амбасаде, када се Шешељ доводио уз државне гаранције, када се шаљу гаранције за масовног убицу Ратка Младића, студенти немају шта да кажу. Е, то је последица

Већ скоро тридесет година сам на факултету: најпре сам студирала, па волонтирала, па се запослила, па опет студирала на докторским студијама, последњу деценију самостално водим своје класе студената. И већ тридесет година стално слушам исто: млади су данас гори него што смо „ми” били, они су незаинтересовани, интелектуално лењи, неактивни, аполитични, а у „наше време” све је било другачије. Е па није, никада није било другачије. Увек је било оних успаваних и оних који се буне. Увек је било оних који су гласни и оних који ништа не чују. У „моје” време, дакле деведесетих, за које данас здушно говоримо да није било горе него данас, горели су ратови, људи су гинули, деца мобилисана - а ми смо студирали и повремено дизали неке, мање-више пропале буне. Када су почињали чак и успели студентски протести, никада нас у почетку није било више од једне веће учионице, никада више од пар десетина, и увек касније оптуживани да смо били слаби и неспособни за револуцију. Ни петог октобра нисам на улици била са друговима са класе, и тада смо се груписали другачије, ми „политични” дизали штрајк на факултету, док је већина само желела да полаже испите и у помоћном року. Када је Ђинђић убијен, студен-

ти се нису побунили, корачали смо на испраћају као грађани, ниједан факултет није имао организован наступ. Када су се палиле туђе богомоље по граду, амбасаде, када се Шешељ доводио уз државне гаранције да буде болестан код куће, када се Биљана Плавшић дочекивала уз државне почасти, када се шаљу захтев и гаранције да масовни убица Ратко Младић изађе из затвора и дође да живи у Београду, у држави чији није грађанин, студенти немају шта да кажу. Њих то не занима, као што их није посебно занимало ни ко то води ратове у њихово име, ко им вршњаке јури по граду да их силом мобилише, и ко ће плаћати цену моралне и материјалне пропасти која им се под носом спроводила.

Млади се, а и ми стари, ништа нисмо променили за ових скоро тридесет година, никада се нисмо претргли од храбрости и емпатије, одговорности или терета срамоте.

Истини за вољу, тоталитарне власти увек су застрашивале сваког ко је покушао да продрма и пробуди интелектуалну учмалост и неодговорност генерације. Али те власти никад нису ни морале много да се труде: студенти су, последњих година, у светлој традицији загледаности у сопствени пупак, били у стању да блокирају Универзитет због броја бодова и захтева да могу чешће да падају на испитима, али не и када су се шира друштвена, па и политичка (а што да не политичка?) питања постављала. Како то да, кад ти држава укине додатни испитни рок, у стању си да догураш столице и клупе на улаз факса, али не и када ти колегама прете полицијским и судским застрашивањем, само због тога што су јавно износили своје мишљење? Прошле недеље су двојица наших колега, Павле Терзић и Гаврило Вучетић, добила прекршајне пријаве због наводне организације „непријављеног скупа” и „непријављеног скупа у покрету”, два одвојена прекршаја, иако звуче као Хармсов заплет, ипак оба носе запрећене казне и до 150.000 динара, што је новац огроман за деведесет одсто наших грађана, а камоли за обичне студенте. Када се пријава чита, она више није Хармс, већ Душко Ковачевић, студенти се терете јер су извикивали пароле и носили транспаренте, међу којима и „Фер и слободни избори, слобода медија, департизација и децентрализација, заштита и побољшање радних права”, „Београде, пробуди се”, „Хоћемо културу” и викали „Падни ми на груди Небојша” и „Продане пичке”. Пријава на густо куцане три стране, све великим словима, наставља се у овом тону, студенти су криви јер су тражили радничка права и лајали на Информер, полицијски инспектор и радници МУП-а у цивилу, умешани у гужву, понудили су се судији именима и презименима да сведоче приликом одрапљивања казне. У међувремену је њихов (а поносно да подвучем - и мој факултет) на Наставничком већу пружио и формалну и принципијелну подршку својим студентима, захтевајући да се поштује право слободе говора и изражавања сваког, па и политичког мишљења. Професори су, дакле, реаговали, али колеге студенти ни нашег, нити било ког универзитета - нису. Као што нисмо ни ми кад се деведесетих хапсило, као што нисмо ни ми, кад се двехиљадитих убијало, као што нисмо ни ми, кад год да је у историји било неопходно.

Зашто је то тако, ево већ тридесет година покушавам да одгонетнем. Делом је због недостатка емпатије и одговорности, који се носи из куће. Делом и због тога што је све што носи придев „политичко”, од самог старта анатемисано, као да је срамота бити политички ангажован, као да „политичко” одмах значи и „партијско”, као да је политика исто што и мафија. Највише је, ја мислим, због тога што ми сами ништа нисмо учинили да се, оно што је гушило и заустављало наше генерације, растури и пруже услови онима који долазе да буду бољи, паметнији, одговорнији и саосећајнији од нас.

Један од транспарената због којих су Павле и Гаврило оптужени, гласи „Шешељ, улични силеџија”. Онај који је вадио пиштољ на студенте, шетао стомачину по ратиштима, деценијама правио спискове младих активиста, чупао скупштинске микрофоне, тукао опоненте у телевизијским дебатама, ваљао се као брав да су морали да га износе из парламента, робијао због ратова, хвалио се убиством премијера, много је гори од „уличног силеџије”, али истовремено јесте баш то. У исто време кад су студенти добили пријаву, он је јавно написао и следеће речи: „Присуствоваћу сахрани мајке мог великог пријатеља Милорада Улемека Легије” и покупио лајкове и аплаузе на друштвеној мрежи на којој грокће. Брига Шешеља за покојницу, није овде питање пијетета, акценат је на „мом великом пријатељу”, правоснажно осуђеном организатору атентата на премијера ове земље и на његовој јавној похвали тог нељудског акта. Он није добио никакву пријаву, ни за онај пиштољ деведесетих, ни за силеџијско и уличарско понижавање убијеног Ђинђића. Пријаву су, напротив, добила деца која су се усудила да га назову правим именом, а њихове колеге, њихова генерација, њихови другови из клупа - ћуте. Е, то је права последица друштва какво смо им оставили, да се поводом пријаве, а против правих „уличних силеџија”, студенти нису подигли солидарно, него и не знају и не занима их шта им се догађа пред носем. Нису они криви, криви смо ми. Ништа, за тридесет година боље од нас лоших нисмо направили.

Шешељ није добио пријаву ни за онај пиштољ деведесетих, ни за силеџијско и уличарско понижавање убијеног Ђинђића. Пријаву су, напротив, добила деца која су се усудила да га назову правим именом

Ауторка је драмска списатељица и професорка на ФДУ

Newspapers in Serbian

Newspapers from Serbia

© PressReader. All rights reserved.