Манифест капитала

ВЕК И ПО НАЈЗНАЧАЈНИЈЕГ ДЕЛА КАРЛА МАРКСА

Nin - - Садржај -

Да ли је Маркс „васкрсао“због „неваљалаца са Волстрита“, зашто је данас актуелнији него икада и има ли то везе са чињеницом да је и капитализам јачи него икада

На десетогодишњицу избијања глобалне финансијске и економске кризе и истовремено 150 година од када је у Хамбургу изашло прво издање чувеног Капитала Карла Маркса, подаци говоре следеће: у рукама инвестиционих и акционарских фондова који се сматрају највећим кривцем за финансијски слом, започет пре једне деценије, данас је готово двоструко више новца него тада, а за спасавање фондова, банака, осигуравајућих кућа и компанија државе широм света дале су 12.300 милијарди долара новца пореских обвезника, спасавајући приватни капитал и аболирајући кривице већину оних који су до тог слома и довели.

Криза, за коју су многи веровали да ће коначно оголити сву неправду неравномерне расподеле богатства, које се у капитализму несумњиво увећавало, произвела је заправо још неравномернију прерасподелу. Насупрот милионима оних који су остали без посла или крова над главом нашли су се они који су за своју грамзивост и бахатост награђивани бонусима и отпремнинама вредним стотине милиона долара, иако се баш због њихове незајажљивости свет наједанпут нашао на ивици амбиса. Јер, ваљало је спасавати приватни капитал, свемоћно тржиште, глобализацију и капитализам, макар и јавним новцем и не питајући за цену.

Да ли је баш ово разлог због кога је пре две године на Бијеналу у Венецији једно од значајнијих дешавања било управо јавно читање дела Карла Маркса? И што су пре неколико година на опште изненађење слушаоци утицајног Четвртог програма британског радија Би-Би Си управо Маркса прогласили најзначајнијим светским филозофом, или што се енглески новинар Џон Кесиди изненадио када му је пријатељ рекао да „што је дуже на Волстриту, то је сигурнији да је Маркс био у праву“- иако је раније учен да је Маркс „чудовиште“чије се теорије супротстављају здравом разуму. Да ли је Маркс „васкрсао“због „неваљалаца са Волстрита“или је све ове године и био „жив“, супротно веровању многих да је његов крај одсвиран заједно са рушењем Берлинског зида и стварањем униполарног света у којем сем капитализма нема ничег другог?

„Погрешно је Маркса позиционирати искључиво у контекст комунистичких система. Он је свој рад заснивао на критици капитализма и то његових `урођених мана` које се циклично понављају и које су и данас актуелне. Зато се Маркс не може отписати са нестанком класичних комунистичких држава“, каже за НИН Марио Рељановић, професор Правног факултета Универзитета Унион.

И социолог Ђокица Јовановић слаже се да је Марксова актуелност „мање-више жива, онолико колико је жива и његова критика капитала, а та је критика непрестанце жива и актуелна“. Он објашњава да иако је Маркс родоначелник идеологије бескласног друштва, његов Капитал није идеолошки засновано дело. „Занимљиво је да Маркс у књизи скоро уопште не помиње појам капитализам. Према мом увиду, реч капитализам се у првом тому помиње два пута, а у трећем само у наслову једне главе. Појмови којима се Маркс служи - објашњавајући однос између рада и капитала - јесу капитализовање, капиталистички, капиталистичко друштво, капиталиста... И угледни савремени теоретичар Јирген Кока ће рећи да је капитализам контроверзан и да га зато многи научници избегавају. И предлаже да се од њега одустане и говори о

тржишној привреди. Дакле, давно пре њега, Маркс је то знао“, каже за НИН Јовановић.

Маркс је веровао да ће се од капитализма одустати, тачније да ће се овај систем урушити сам од себе када покори цео свет, али се он ипак показао јачим и много жилавијим но што се веровало. Насупрот Марксовом веровању, уместо капитализма комунизам је готово ишчезао у свим земљама у којима је господарио у претходном веку.

„О томе зашто капитализам није срушен трају бескрајне дебате. Неки од аутора ће рећи да опстанак капитализма још увек не значи да је Марксова утопија згасла. Неки ће рећи да комунизма никада није ни било. Стаљинизам је био етатистичка (тоталитарна) контрареволуција. Неки ће устврдити да ни социјализма није било, јер је он могућ само као демократски поредак. Има оних који верују да социјализма и те како има и данас. Наравно, ради се о социјалистичким аспектима који обитавају у савременим капиталистичким земљама и они су тековина вишедеценијских радничких борби. По мом мишљењу, социјализам је могућ само као вид партиципативне демократије“, каже Ђокица Јовановић.

Објашњавајући Марксову теорију да капитализам опстаје захваљујући кризама које производи, овај саговорник НИН-а каже: „Најбољи одговор дао је Корнелијус Касторијадис - специфичност западне цивилизације је у способности да се доведе сама у питање и да се самокритикује. Само је Запад створио способност довођења у питање својих властитих идеја и установа. Најутицајнији политички и идеолошки актери реалсоцијализма нису били спремни на критичку ауторефлексивност“. Јовановић додаје да се контролисаним кризама, између осталог, влада. „Криза разлабављује радничку класу и њене покрете више него капиталисте. Кризни или циклични карактер производње изазива цикличну незапосленост. Маркс је писао да „неизвесност и несталност којима машинска производња излаже радниково запослење и његов животни положај постају нормална појава услед неизменичности тих периода индустријског циклуса“...

НИН-ови саговорници неће се, међутим, сложити око тога да ли је капитализам данас, упркос глобалној кризи, растућој неједнакости и политичким променама које су због тога уследиле, јачи него икада раније. Рељановић верује да јесте, јер „нема убедљиву алтернативу“.

Он каже да су светска криза и продубљивање неједнакости између најбогатијих и најсиромашнијих до готово неиздрживих граница показали да капитализам ипак има много скривених „фабричких грешака“.

„То јесте његова рањивост, не у смислу да ће се десити нова светска револуција обесправљене радничке класе и најсиромашнијих слојева друштва, већ да ће класне неједнакости довести до нужности да се о корекцији тренутног система прича и у оним круговима који диктирају социо-економске трендове. Није рационално очекивати да ће се капитализам тако брзо након победе над комунизмом урушити услед `недостатка конкуренције`, али тај недостатак јесте на дуже стазе опасна ствар и тврдња да је он сам себи највећа опасност је можда најпрецизнија дугорочна прогноза. Последице усамљености капитализма на светској сцени се већ осећају кроз тензије између богатих и сиромашних држава, економски неоколонијализам и урушавање права запослених и у високоразвијеним земљама“, каже Рељановић.

Са друге стране, Јовановић не сматра да је капитализам јачи него икада. „Његова неоколонијална агресивност према споља јесте видљива, као и

класно насиље изнутра. Наизглед парадоксално, либералистичка идеологија, баш попут бољшевичке, обећава да ће после нужних болних резова и самоодрицања доћи период бољитка, свануће зора, као што су бољшевици веровали у `зору комунизма`. Тачно је да је мало времена прошло од пада Берлинског зида. Када је пао, све демократе су на сав глас запевале о `победи демократије`. Сада када се разни `берлински зидови` дижу, демократе послушно ћуте. Шта ће бити консеквенце још не знамо. Лом нехуманог, експлоататорског поретка не мора нужно да води ка хуманом и уређеном друштву. То знамо из прошлости. Али оно што видимо то је да настаје експлозивна и опасна класа, а то је прекаријат.“

И Маркс је, између осталог, писао о последицама онога што данас теоретичари називају прекаризацијом, а колико је она узела маха најбоље илуструје податак да су најтраженија управо она занимања која релативно сигурно радно место замењују несигурним, повременим, привременим и додатним радом. Плаћеним по учинку.

Није ли уосталом флексибилно тржиште рада и обиље несигурних и додатних занимања и био један од капиталистичких снова. Званично утврђена међународна методологија израчунавања броја запослених одавно већ рачуна у запослене све оне који су барем и један радни сат током претходне недеље провели радећи било шта за шта су добили новац или неку накнаду у натури, због чега је број запослених и далеко већи од стварног. А лако отпуштање радника на чије место ће онда доћи онај унајмљен на лизинг или хонорарни уговор одавно је постао аксиом борбе капиталиста и политичара за атрактивније тржиште и јагму за инвестицијама.

„Политичари јесу у рукама финансијске олигархије, у рукама капитала. Ево, не морам да се позивам на Лењинову тврдњу да је `држава инструмент владајуће класе`, позваћу се на аутора који се не може сматрати лењинистом. Франц Опенхајмер каже да власт нема никакву другу коначну сврху осим да победници економски експлоатишу побеђене“, тврди Ђокица Јовановић.

Ако је судити на основу података с почетка текста, победници су познати, а можда баш у томе и лежи одговор због чега су синдикати данас немоћни, а левичарски покрети готово замрли.

Newspapers in Serbian

Newspapers from Serbia

© PressReader. All rights reserved.