ЗАГАДИЛИ И БИЗНИС

Зашто држава толерише то што 2.500 фирми не плаћа еколошку таксу

Nin - - Садржај - МИЛАН ЋУЛИБРК

Велики део необавештене јавности сигурно је био на страни радника ФКЗ - Фабрике каблова из Зајечара (део пољске Телефонике), када су у јулу 2015. блокирали пут ка Неготину. Бунт је уследио зато што нису добили плате, јер је рачун фирме блокиран због дуга за еколошке таксе. Власник је претио да ће, ако се не нађе „компромис“, угасити фабрику са 400 радника, али није демантовао „еколошки“дуг од чак 74 милиона динара.

Фабрика из Зајечара, нажалост, није изузетак, већ правило. Доскора је за екологију било задужено Министарство пољопривреде, које је против 100 домаћих и страних фирми покренуло управни поступак зато што не плаћају или дугују еколошку таксу. То је само врх леденог брега, јер је министар за заштиту животне средине Горан Триван недавно потврдио да око 2.500 предузећа не плаћају ту накнаду, иако је то законска обавеза за све загађиваче који емитују штетне супстанце, опасан и амбалажни отпад. „Можемо само да спекулишемо о висини тих дуговања, али су она свакако велика“, казао је и поручио да неће бити опроста тих дугова. „Не можемо себи да дозволимо тај луксуз. Заштита животне средине је питање културе, а неплаћање за њену заштиту је некултура“, сматра ресорни министар. Он је навео и да је ажурирање спискова обвезника ове таксе и нови начин њиховог обавештавања само у Београду повећало наплату са 600 милиона на 2,5 милијарди динара. То се уклапа у процене упућених да држава сваке године само по овом основу изгуби бар 20 милиона евра, тако да је до сада остала „краћа“за 150 милиона евра.

И док, с једне стране, многе компаније не плаћају ни оно што би по закону морале, Триван процењује да ће усклађивање са еколошким стандардима

ЕУ (поглавље 27) Србију коштати од 10 до 15 милијарди евра. Тим пре није јасно зашто се кроз прсте гледа онима који годинама не плаћају таксе, које су практично највећи извор финансирања заштите животне средине.

Домаћи званичници тврде да сами прописи нису толико проблем, јер и Европска комисија сматра да је Србија у домаће законодавство пренела 98 одсто ЕУ директива, више него и једна земља Западног Балкана. Привредници, на које се та регулатива односи, међутим, указују да су еко-таксе код нас значајно веће него у ЕУ. Они наводе да је највећи намет произвођачима и увозницима накнада за производе који постају посебни токови отпада и тврде да су те накнаде превисоке и да подижу цене финалних производа. По њиховој рачуници, удео ових накнада у ценама електричних и електронских производа у ЕУ је око два одсто, а у Србији у просеку чак осам процената.

Тако испада да ти намети негативно утичу и на кућни буџет (већи део се издваја за ове производе) и на државни (мањи је приход зато што неке фирме прелазе у сиву зону да би избегле таксе). Уз то, држава тако ствара нелојалне конкуренције и 20 одсто фирми, које пуне буџет плаћањем ових такси, доводи у неравноправан положај, док практично помаже онима који крше законе.

Упућени кажу да је једно од решења да држава уведе такозвану продужену одговорност - да произвођач буде одговоран за производ и када му истекне „животни век“, да може самостално да организује прикупљање, збрињавање и рециклажу „свог отпада“. О ефикасности таквог приступа сведочи податак да се у ЕУ годишње прикупи 5,8 а у Србији 1,8 килограма електронског и електричног отпада по становнику.

Додатни проблем је што се у Србији ни постојећи закони не примењују уопште, или важе селективно, па отпад углавном завршава на дивљим депонијама. Један од разлога за то је и што рециклажа електричног и електронског отпада у Србији кошта дватри пута више него у ЕУ. Цех и за то преваљује се на потрошаче кроз више цене производа.

Тања Мишчевић, шефица преговарачког тима за приступање ЕУ наводи да Србија за заштиту животне средине издваја 10 до 20 пута мањи проценат БДП-а од земаља ЕУ. Њена је процена да ће привреда поднети чак 80 одсто укупних трошкова евро-еколошке интеграције. Ако ће то привреду коштати додатних осам до 12 милијарди евра тим пре није јасно зашто држава дозвољава да још увек неке фирме не плаћају еколошку таксу. Министар Триван објашњава да циљ државе није да наплатом таксе „убије привреду“, али очито се мора спречити и да несавесни загађивачи некажњено убијају животну средину.

„Ко загађује, тај ће морати и да плати, и то у складу са законом“, све време понавља министар. Можда је време да се са речи пређе на дела. Иначе би цела Србија могла да се претвори у нелегалну депонију.

Слика Србије: Циљ државе није да наплатом еколошке таксе „убије привреду“, али се мора спречити и некажњено убијање животне средине

Newspapers in Serbian

Newspapers from Serbia

© PressReader. All rights reserved.