БИЛИ СУ ПРВАЦИ СВЕТА

Омладински шампиони света из Чилеа

Nin - - Садржај - ГРАДА БРАНКОВИЋ

Што живот уме да исприча, то нико не уме да напише. Једноставно, тако се деси. Без неког разлога. Без икаквог повода. Само од себе. Нико се ту довољно не пита... Живот је то замислио и ништа није могло да му се супротстави. Судбина, шта ли је?! Она је оправдање и за радост и за тугу... Јер, судбини није потребан нико! Ово је једна типична прича у којој нас је задесила судбина... Баш онаква какви смо и ми. Наша судбина! Са јединим правилом које поштујемо - да нема правила!

Зато, ваљда, тако силно и волимо лопту. Она има геометрију наше

нарави: иста са свих страна, округла, без краја и почетка. И увек тражи свој пут.

Непредвидива, неукротива, непослушна и самовољна...

Лопта и ми - то су судбине што се заједно котрљају!

Игра крајности у тактици супротности. И резултатом противречности... Ово је прича о најталентованијој генерацији у историји фудбала, која је ране јесени у Чилеу, 1987. године успела да постане омладински првак света. Прича о младости је прича о успеху. Ова фудбалска бајка пркоси забораву на страницама књиге у издању Блица. Тридесет година после, Југославија не постоји, али осамнаесторица величанствених: Шукер, Бобан, Просинечки, Мијатовић, Јарни, Петрић, Лековић, Штимац, Брновић, Павловић, Јанковић, Мијуцић, Павличић, Антонић, Зиројевић, Ђурковић, Шкорић и Пиплица, остају хероји једне земље и једног времена, који заслужују наклон памћење. Јер, „чилеанци“су најталентованија генерација у историји фудбала.

„Апсолутно је то била једна од најталентованијих генерација свих времена на свету“- потврђује Александер Чеферин, актуелни председник Европске фудбалске уније (УЕФА). Стварно је фасцинантно колико је, при крају Југославије, било талентованих спортиста, како смо имали најталентованије екипе у фудбалу, кошарци, рукомету, ватерполу... Да није дошло до распада бивше заједничке државе, убеђен сам да би генерација из Чилеа лако постала и сениорски светски првак у фудбалу.

Успели су ти дечаци, јер су били даровити и зато што су били пријатељи. То је дупли пас којим су остварили своје снове.

„То је једна велика прича и никада се мали чилеански мондијал не да описати довољно лепо и довољно поетично. Он је био прави сан малих клинаца који су били велики пријатељи, сјајни таленти дивне генерације. Држали смо се заједно од почетка до краја и зато смо победили. Истовремено, збацили смо терет и балкански комплекс свих сада наших нација, тада југословенски комплекс о мањој вредности наших играча на светској

разини”, препричава незаборавне тренутке вечности Звонимир Бобан, стрелац шампионског гола, са пенала, у финалу против СР Немачке.

Један од упечатљивих актера турнира био је и Предраг Мијатовић, тада анонимни клинац из Титограда, касније један од четворице славних „чилеанац“у краљевском тиму Реал Мадрида...

„Поред фудбалског квалитета, та генерација имала је једну страшно добру ствар... Наш таленат је био још јачи због другарства и амбијента какав нисам доживео у читавој каријери. Ми смо били и остали пријатељи, а то је у данашњем фудбалу незамисливо”, тврди Мијатовић.

И Давор Шукер је ишао сличним путем: из Осијека, преко Чилеа, до Загреба, Мадрида, Лондона... „Заиста је било спектакуларно шта смо тамо направили... Стопила се нека синергија, нас клинаца гладних успеха и тренера који су много дали тој екипи. Увек се најежим кад гледам инсерте из Чилеа, јер тачно ме врате у тај најнежнији део моје каријере”, сетан је Шукер, сада председник Ногометног савеза Хрватске.

Два Роберта, Просинечки и Јарни, такође су чилеанским путем дошли на двор фудбалске краљевине Реал Мадрида.

„Свакако да нам је Чиле био одскочна даска за велике каријере”, признаје Просинечки, званично најбољи играч турнира у Чилеу. Сада, 30 година после, сведоци смо различитих судбина... Најстрашније је што са нама више нису Дубравко Павличић и Зоран Мијуцић. Трагедије! Јарни гледа у небо... „Дуда и Мијуца су увек са нама и надам се да нас гледају одозго”!

Живот није свима потаман. Стара прича, чак старо правило... „Било је играча који нису успели да пронађу свој фудбалски пут. Мислим на Зиројевића и Ђурковића и још неке који су покушали, дали све од себе, али срећа им није била наклоњена. У животу има финих прича, нажалост и прича које фино почну, а заврше се како не треба“, прича Мијатовић.

Једна од њих је и прича Ранка Зиројевића, суперталентованог

клинца из Никшића, који није догурао даље од битке на Сутјесци... „Сада бих само могао да кажем како нисам имао животног искуства“, искрен је Ранко. „А да ми је ово, 30 година после, играо бих у Барселони. Шта је ту је, не жалим се и више не правим никакве планове, јер све што сам у фудбалу замислио, отишло је на другу страну. И овако сам срећан, без обзира на то што немам посао, што сам на бироу. Борим се и сналазим, да помогнем себи и својој деци. Они су моји највећи, највреднији трофеји“, закључује Зиројевић.

И Славиша Ђурковић, такође Никшићанин је могао више... „Веровали или не, Чиле ми је узео више него што ми је дао. Када смо се вратили ја сам летео у облацима, планина ми је била до колена. Мислио сам да ће каријера ићи сама од себе, али сам се грдно преварио. Плитка памет, бахатост, у ствари моја луда глава су највећи кривци. Жеља за животом, проводом, жене, сплавови, кафане, знате како то већ заједно иде... И ето ме данас опет у Никшићу. Срећан сам са својом децом, они нека се уче на мојим грешкама“, очински поручује Ђурковић.

Милан Павловић, легендарни капитен Југославије у Чилеу, такође је фудбалу више обећавао него што му је дао.

„Свестан сам да је била пресудна моја скромност. За успех је потребна доза егоизма, али ја је нисам имао. Можда је и то највећи разлог што нисам направио неку већу каријеру, али нисам незадовољан. Породица је на окупу и ја опет предводим велики и најдражи тим”, нашао је симболику капитен Милан Павловић.

И на крају, кратка исповест Славољуба Јанковића, велике наде Црвене звезде, која је са главне улице Мондијала залутала у неку споредну...

„Ни моја каријера, после Чилеа, није отишла у добром правцу. Очекивао сам да ћу у вољеној Звезди добити праву шансу, али није било тако. Санкције, ратови и све што је касније уследило иницирало је велика разочарања. Ја не желим да причам о томе, неке ствари остају само за мене. Живим у Параћину, имам школу фудбала, радим и дружим се са децом. Лепо ми је, не живим од старе славе”, закључује Јанковић.

Ово је само делић приче која никада неће бити испричана до краја. Једноставно, ова прича и не сме да има крај. Чилеанци, прича о најталентованијој генерацији у историји фудбала, заслужује вечност!

Снови и стварност: Бобан, Брновић, Штимац и Зиројевић

Newspapers in Serbian

Newspapers from Serbia

© PressReader. All rights reserved.