БИТАН ЈЕ МОНОПОЛ НАД ГЛАСАЧИМА

Интервју Карла Маркса Њујорк ворлду 1871.

Nin - - Садржај -

Четири године након што је написао Капитал, Карл Маркс је као председник Генералног савета Међународног удружења радника Прве интернационале, у јулу 1871. дао интервју Р. Ландору за Њујорк ворлд. НИН је цео интервју објавио пре две године, у едицији „Велики интервјуи“, а овом приликом преносимо изводе из разговора, који се сматра „једним од првих оваплоћења марксистичких идеја“.

Шта је Међународно удружење радника?

Све што вам је потребно јесте да погледате појединце од којих је оно састављено – а то су радници.

Да, али војник не мора да буде представник државних структура које њим управљају... Шта ако су они само оруђе у рукама одважног а не претерано скрупулозног малог скупа?

Немате никакве доказе за то.

А последња побуна радника у Паризу (од 18. марта до 28. маја 1871. радници су преузели власт и прогласили Париску комуну - прим.ур.)?

Пре свега захтевам доказ да је уопште постојала било каква завера – да се десило било шта што није легитимна последица околности у датом тренутку; или, у случају да се завера докаже, захтевам доказе о учешћу Удружења у њој.

Присуство толиког броја припадника Међународног удружења радника међу учесницима Комуне?

Онда је у питању и завера „слободних зидара“, пошто ни њихов удео у радничком слоју ни на који начин није занемарљив. Не би ме изненадило, заиста, када бих чуо да је папа заправо организовао побуну зарад сопствених циљева. Међутим, шта кажете на другачије објашњење? Устанак у Паризу извели су радници Париза. Они најспособнији међу њима су засигурно постали њихове вође и њихова управа, а испоставило се да су најспособнији међу радницима истовремено и припадници Међународног удружења радника. А опет, удружење као такво, може да ни на који начин не буде одговорно за њихове акције.

Француска полиција каже да је у стању да докаже ваше саучесништво у недавним догађајима, да не помињемо оне претходне.

Нећемо уопште дискутовати о тим догађајима, ако немате ништа против, пошто они представљају најбољи доказ наводне озбиљности свих оних оптужби за заверу које су упућене Интернационали. Можда памтите те претходне „трачеве“. Најављен је плебисцит, и било је познато да су многи гласачи почели да се предомишљају. Више нису толико снажно веровали у вредности империјалне владе, као што су почели да сумњају и у постојање друштвених опасности, од којих их је она наводно штитила. Власти су морале да пронађу нову ужасавајућу авет, и полиција је преузела на себе тај задатак. Логично, пошто су њима сви радници једнако мрски, изабрали су да шиканирају Интернационалу. Дошли су на бриљантну идеју: да претворе Међународно удружење радника у ту жељену авет, чиме би постигли двојаки ефекат, тј. истовремено би дискредитовали удружење и задобили би поверење друштва у империјални циљ. Отуда и апсурдна „завера“против царевог живота, као да бисмо ми имали било какву корист од убиства тог јадног старца. Ухапсили су водеће чланове Интернационале, докази су лажирани, случај је био спреман да изађе на суд, а у међувремену су одржали референдум. Међутим, та комедија је била само сурова фарса. Интелигентна Европа, која је присуствовала представи, ни у једном тренутку се није ухватила у замку, и само су гласачи у оквиру француског сељаштва у фарсу поверовали. Британска штампа, која је од почетка извештавала о овом бедном случају, превидела је да поднесе рачун о томе како се он окончао. Француско судство, које је постојање завере слепо прихватило захваљујући уљудности међу државним званичницима, било је принуђено да закључи како не постоје никакви докази о умешаности Интернационале. Верујте ми, и ова друга сплетка је иста као и прва. Француска јавност се још једном бацила на посао: од ње се тражи да објасни најшири грађански покрет који се икада јавио на овом свету. Постоји на стотине знакова у нашем добу који указују на исправно образложење: јачање интелигенције међу радницима; пораст раскоши и неспособности у владајућем сталежу; започети историјски процеси који ће се окончати када најзад дође до преношења моћи с једне класе на народ; очигледно поклапање времена, места и околности који одговарају снажном покрету еманципације. Међутим, да би то сагледао, државни званичник би морао да буде филозоф, иако није много бољи од обичног потказивача. По својој природи, дакле, он се окреће објашњењу какво пружа потказивач: у питању је „завера“. Његова стара актенташна пуна фалсификованих докумената пружиће и доказе. Овог пута ће Европа, вођена страхом, поверовати у његову причу.

Јесте ли покушали да побијете много таквих лажних извештаја?

Све док нисам потпуно малаксао од посла. У циљу да увидите с каквим су страшним немаром они смућкани, напоменућу вам да је један од тих извештаја навео како је Феликс Пјат припадник Интернационале.

А није?

Удружење би тешко дозволило пријем тако будаластом човеку. Једном приликом се дрзнуо да објави ватрени проглас у наше име, што је без одлагања било оповргнуто, мада, да будемо поштени, морам да кажем да је штампа, наравно, игнорисала поменуто одрицање.

А Мацини (италијански револуционар и филозоф Ђузепе Мацини био је идеолог покрета за уједињење Италије Ризођименто, за који се борио и политички и оружано - прим.ур.)? Да ли је и он ваш члан?

Ах, не (смех). Не бисмо далеко догурали да нисмо превазишли оквир његових идеја.

Изненађујете ме. Био сам уверен да он заступа најпрогресивније ставове.

Он не заступа ништа друго до застарелу идеју о републици средње класе. Ми не желимо да будемо део средње класе. Он се тренутно налази толико у зачељу модерног покрета колико и немачки професори који се, без обзира на то, и даље у Европи сматрају апостолима просвећеног демократизма будућности. Они то и јесу били, једном – пре ’48, можда, када се немачка средња класа једва изборила за одговарајући развој. Али сада су се у целини претворили у реакционаре, и пролетаријат их више не познаје.

Чини се да су лидери новог међународног покрета морали сами да оформе своју филозофију на исти начин као и своје удружење.

Тачно тако. Мало је вероватно, на пример, да се можемо надати успеху у нашој борби против капитала ако тактику изводимо из, рецимо, Милове политичке економије (Џон Стјуарт Мил био је заговорник либерализма и један од најутицајнијих филозофа 19. века у енглеском говорном подручју – прим. ур.). Он је зацртао једну врсту односа између радничке класе и капитала. Ми се надамо да ћемо показати како је могуће установити још једну.

А Сједињене Државе?

Главни интереси нашег деловања тренутно се односе на стара европска

Мало је вероватно да се можемо надати успеху у нашој борби ако тактику изводимо из политичке економије Џона Стјуарта Мила. Он је зацртао једну врсту односа између радничке класе и капитала. Ми се надамо да је могуће установити још једну

друштвена уређења. Многе околности су до сада спречавале да проблем радничке класе у Сједињеним Државама досегне свеопшти значај. Међутим, оне убрзаним темпом нестају, и тај проблем убрзаним темпом расте, као и у Европи, уз јасну раздвојеност радничке класе од остатка заједнице и њеног одвајања од капитала.

Чини се да ће се у овој земљи до жељеног решења, какво год оно било, доћи без насилних револуционарних средстава. Енглески систем агитовања путем говорнице и штампе, док мањине не буду претворене у већину, представља знак наде.

Што се тога тиче, нисам толико оптимистичан као ви. Енглеска средња класа је одувек показивала довољну спремност да прихвати одлуку већине, све док и даље држи монопол над гласачким телом. Међутим, запамтите моје речи, истог тренутка када схвати да је надгласана по оним питањима за које сматра да су од животне важности, овде ћемо имати нови робовласнички рат.

Newspapers in Serbian

Newspapers from Serbia

© PressReader. All rights reserved.