БИТКА НА ЧЕТИРИ ФРОНТА

ЕУ и кризе с којима се суочава

Nin - - Садржај - АНАТОЛ КАЛЕЦКИ главни економиста и копредседавајући пекиншког Гавекал драгономикс центра за економска истраживања © Project Syndicate, 2017.

Сад кад су прошли и немачки избори, Европа је стигла до завршетка сезоне континуираних политичких потреса. Време је за акције којима ће се адекватно одговорити на поремећаје изазване исходима избора у протеклом периоду.

Франс Тимерманс, потпредседник Европске комисије, прошле године је стање у коме је Европа описао као „мултикризно“: брегзит, избеглице, „нелибералне демократије“у Мађарској и Пољској, и даље нерешена криза евра, те геополитички ризици за које се одговорност приписује Доналду Трампу и Владимиру Путину. Све ово су изазови за европски пројект започет пре 60 година Римским уговором.

Али кризе увек отварају и нове могућности. А прошлогодишња мултикриза довела је до конвергенције таквих могућности. Европски лидери више немају изговора за неделовање док чекају следећу прилику у којој ће им бирачи натрљати нос.

Економске реформе у Француској, нелагода у Немачкој због избеглица и евра, нови однос према европским интеграцијама у Бриселу, те наговештаји да би брегзит могао да буде пролонгиран на неодређено време, или чак комплетно избегнут: све ово креира нове могућности за обуздавање опасних сила ослобођених прошлогодишњим популистичким побунама. Али да би се прилике које се указују искористиле потребно је остварити четири симултана политичка и економска пробоја широм Европе.

Француска мора нешто да предузме по питању претеране регулативе и прекомерне јавне потрошње. Немачка мора да преиспита своју фискалну и монетарну догму. Британији је потребно да редефинише свој однос према национализму и имиграцији. А

званичници ЕУ морају да се одрекну опсесије да све земље чланице усмеравају ка све интегрисанијој унији какву многи од њених становника не желе.

Без симултаног пробоја на сва четири фронта тешко је замислити напредак на сваком од појединачних планова ове мултикризе. Свако попуштање политике штедње коју је наметнула Немачка ће, рецимо, захтевати доказе да се у Француској спроводе економске реформе; али ће француске реформе успети само уколико Немачка пристане на великодушнија фискална правила и подржи монетарне политике које ће донети корист слабијим чланицама еврозоне.

На сличан начин, брегзит би могао да буде избегнут или одложен на неодређено време уколико би ЕУ понудила продужетак преговарачког процеса и после марта 2019. (када би Британија требало да званично иступи из Уније, прим.) и предложила неке скромне уступке у вези с питањем имиграције и социјалних давања. Али европски лидери би такве уступке разматрали само ако виде јасне доказе да су се британски бирачи предомислили по питању напуштања ЕУ.

Узмимо сад у обзир немачке бираче који су се окренули против канцеларке Ангеле Меркел и њеног коалиционог партнера Социјалдемократске партије (СПД) пре свега јер осуђују оно што виде као неконтролисани прилив имиграната, те неоснована трансферна плаћања

Оно што се догађа у Паризу, Лондону и Бриселу ће круцијално зависити од програма нове немачке владе

Грчкој. Ти бирачи ће се противити фискалној и монетарној интеграцији неопходној да би се еврозона стабилизовала ако верују да ће њихов новац бити потрошен на субвенционисање сиромашних чланица на периферији Уније које одбијају да сарађују на решавању избегличког питања и не придржавају се европских закона. Једини начин да се немачки бирачи увере да њихов новац неће отићи на погрешну страну био би креирање засебних политичких институција и засебног буџета еврозоне. То је предлог који заговара француски председник Емануел Макрон и који Меркелова у принципу подржава. Али планови за такву Европу у две брзине могу да заживе само ако Меркелова надвлада немачке националисте који желе да униште евро, и само ако Макрон може да ућутка интеграционистичке зилоте у Бриселу који би да све чланице ЕУ натерају на улазак у еврозону.

На први поглед, симултани напредак на више фронтова чини се као нешто чему се није реално надати. На крају крајева, чак и ако би шансе да се пробој оствари на сва четири плана у Француској, Немачкој, Британији и Бриселу - биле фифти-фифти, вероватноћа да се све поклопи како треба и даље би била 6,25 одсто.

На срећу, постоје барем два разлога за одбацивање таквог наизглед логичног скептицизма. Прво, политичке и економске одлуке с којима се лидери широм Европе сада суочавају су све само не независне једне од других. Оно што се догађа у Паризу, Лондону и Бриселу ће круцијално зависити од програма нове немачке владе који ће Меркелова испреговарати с будућим коалиционим партнерима.

Подједнако значајно, ЕУ бирократија ће морати да прихвати - и то с ентузијазмом - концепт Европе у две брзине. Ово значи одустајање од предубеђења да све чланице ЕУ иду ка истом циљу, те од односа према оним земљама које нису у еврозони као према другоразредним чланицама.

Претпоставимо сада да су европски лидери схватили да је једини реални начин да се сачувају европска стабилност и напредак усвајање модела Европе у две брзине, или у концентричним круговима, тако што ће политички више интегрисане чланице еврозоне бити окружене слабије повезаном економском конфедерацијом земаља које нису увеле евро. Под таквим околностима, Британија би вероватно променила свој став о брегзиту.

Уколико се то ипак не би догодило, Британија би неколико година провела у транзиционом лимбу, да би се онда скоро извесно поново прикључила Шведској, Данској, Пољској, Мађарској и Чешкој у спољном прстену чланица ЕУ које не желе да се одрекну дела суверенитета на начин на који то захтева чланство у еврозони. Та спољна орбита би онда снагом економске гравитације привукла и Норвешку и Швајцарску.

Ово указује на други разлог да се верује како би европски лидери могли да постигну да широм Европе симултано дође до политичког и економског пробоја. Неопходне одлуке које треба донети у Паризу, Берлину, Лондону и Бриселу нису нешто што зависи од тога на коју ће страну пасти новчић. У свим демократским земљама и за бираче и за политичке лидере постоје снажни подстицаји да доносе одлуке које подржавају економски просперитет и политичку стабилност онда када постане очигледно да су алтернативе или економски штетне или политички опасне.

То је тачка коју су, може аргументовано да се каже, француски бирачи достигли када су изабрали Макрона, а сличан преломни тренутак брзо се приближава у Британији, како ризици и контрадикције брегзита постају све очигледнији. Све што преостаје, јесте да и Немачка схвати да њен просперитет и безбедност зависе у већој мери од интегрисане еврозоне у склопу Европске уније флексибилније него што је то сада.

Од њих зависи: Ангела Меркел и Емануел Макрон требало би да буду главне архитекте нове Европе

Newspapers in Serbian

Newspapers from Serbia

© PressReader. All rights reserved.