ПОТРЕБАН НАМ ЈЕ ВЕЛИКИ ПОТОП

Анита Манчић

Nin - - Садржај - ОЉА БЕЋКОВИЋ

Чекам Аниту Манчић у Југословенском драмском позоришту у глумачкој гардероби смештеној одмах иза сцене, глумци је зову „гардероба за брзе промене“. Мислим о томе како је то једина соба у земљи у којој се нешто мења, записујем на папир реч „заглављеност“као тему за разговор. Анита улази са пробе комада „Ајнштајнови снови“, гледа у моје хартије, смеје се и каже: „Не знам да ли си приметила како је у последње време постала популарна реченица: ’Ја сам њему рекао све у лице!’ Изговара се из посебног става тела и обавезно са полуспуштеним капцима, а третира се као највећа могућа храброст. То ме ужасава. Хоћеш да ти кажем све у лице, а?“

Једном си рекла: „Ја кроз свој посао говорим шта мислим о времену у којем живимо.“Шта ћеш да нам кажеш из ове нове улоге?

„Ја више не знам ни шта сам, ни где сам, ни ко сам“– то је реченица коју изговарам, а која припада мени једнако као и Доменики коју играм. Дошла сам у фазу када заиста више не знам у чему живимо.

Да ли се осећаш „заглављено у времену“?

Осећам се заглављено у чекању промена од када сам завршила факултет, а то је било 1992. године. Никако да се одглавим. Премориле су ме безуспешне промене. Испоставило се да заједнички циљ не подразумева исте мотиве. Нема глумца који улази у улогу толиком брзином којом људи мењају своје карактере када дођу на власт. Немам више наде.

Шта значи кад кажеш „нисам послушна глумица“?

Увек имам питања. Не пристајем на индикацију редитеља „иди лево, скрени десно“, морам да добијем објашњење зашто то радим. Ни у глуми ни у животу не пристајем да ходам кораком који није мој избор.

Да ли ти је пало на памет да када дође дотле да више не верујеш у промене, да не верујеш више ником, неприметно постајеш „послушан“грађанин?

Ја нисам послушан грађанин, само одбијам да имам заједничко мишљење. Немам више времена да се борим за промене на дан и у време и на начин који ће ми неко други организовати. Имам своје мишљење, говорим га кад и где ја хоћу, не желим да „припадам“, допада ми се да будем „аут“.

Шта је „ин“?

„Ин“је пристајање на учешће у општем ријалитију. На једној телевизији је Задруга, на другој су Парови, а на трећој Скупштина - све ме вређа.

Шта те вређа кад гледаш пренос заседања Скупштине?

Шта ме вређа!?!?!? Упиши три знака питања! Вређа ме начин на који народни посланици говоре, вређа ме то како су обучени, вређају ме њихови огромни стомаци од којих им не видим очи. Слика је грозна и без тона. Све постаје још увредљивије кад проговоре. Ако су они наши представници, онда то значи да се ми као народ нисмо досетили ничег креативнијег него да смо „за“,или „против“. Нико никог не слуша, поента је да будемо у сукобу, није важно око чега. Вређа ме што осећам да ме присиљавају да бирам између две опције - „да мрзим“или „да подржавам“. Ми не можемо да идемо даље ако смо само „за“или „против“, са тих позиција је немогуће стварати. Осим оних које гледам у директном преносу вређају ме и анонимни људи који одлучују о мојој судбини сакривени по неким канцеларијама .

На кога мислиш?

На људе за које немам појма ко су, а које бих баш волела да упознам. Било би ми занимљиво да ми неко представи особу која је у нацрт закона о позоришту уписала да „финансије морају да буду поштене“. Шта значи „поштене“? Да ли ће бити довољно да поднесем финансијски извештај с назнаком „поштено је, мајке ми“? Или ће бити дупло поштенији ако кажем: „поштено је мајке ми, мајке ми“? Којим параметрима се утврђује поштење, то је за мене иста мистерија као и по којим критеријумима се бирају министри.

Ко ти прво пада на памет?

Баш би ме занимало да ми неко одговори како је, рецимо, Вулин постао министар? Који су параметри били на дневном реду, да ли су га бирали по гардероби? Да ли човек треба да испуњава још неки услов осим да воли да буде министар? Не разумем.

Ових дана је „ин“говорити да не може власт да буде одговорна за то што народ у мноштву садржаја бира да гледа ријалити и чита таблоиде. Шта ти мислиш?

Баш смо слободни, баш је то дивно, имамо избор! Хвала свима на овом фантастичном избору! Ако је тако једноставно, зашто су се онда толико година бунили против Параде поноса? Увек је постојао избор да се оде или не оде на ту параду, зашто је тај избор био забрањиван? Што нам уместо могућности да бирамо на ком каналу највише волимо да гледамо туче певачица не понуде другачији избор? Како би изгледало да имамо избор између одласка у музеј, или у позориште, или остајања код куће због фантастичне домаће серије на телевизији, зашто нам то не дају? Мени се чини да је неко добро осмислио како да спроведе масовну хипнозу и отупљивање нације да не примети стварност у каквој живимо. Људи су постали навучени, не живе више свој живот, него неке туђе, седе испред екрана са заврнутим рукавима и чекају да им се убризга у вену следећа доза простаклука.

Да ли је то тема за министра културе?

Ко ишта пита министра за културу? Које он уопште има ингеренције, шта он може да уради? Не познајем човека, али верујем да је и његов простор за деловање у границама реченице: „Слободан си да радиш оно што

ти ја говорим“. С друге стране, ма колико да је беспомоћан, позиција на којој се налази га чини одговорним и обавезним да проговори.

Да ли си после 100 дана стекла утисак да ће премијерка у том смислу да мења ствари? Да ли су њене изјаве у којима апсолутно негира проблем слободе медија обесхрабрујуће?

Не могу да верујем да она баш не види оно што је очигледно, али могу да разумем да не жели да види. Кад би говорила другачије, не би била на том месту. Ми имамо премијерку и министре који су пристали на понуду коју сам већ описала: „Ту си да радиш онако како ти ја кажем, слободно испуњавај моје захтеве“. Ако су се они одрекли своје слободе, зашто би се залагали за нечију другу? Ако слобода није допуштена министрима, што би била дозвољена новинарима?

Који су твоји параметри за оцењивање слободе медија?

Живим овај живот и не могу да будем слепа за оно што видим. А оно што видим се не приказује на телевизији. Мислим да се подразумева да главни град једне земље има нормалне плочнике и тротоаре и не разумем зашто треба да се дивим нечему што је нормално? Зашто бих се фасцинирала асфалтираним путем, па у ком веку ми живимо? Зашто би се неко дивио лекару који је успешно оперисао, глумцу који је научио текст, било коме ко је урадио свој посао? Да ли је све баш тако фасцинантно и идеално како преносе медији? Ја мислим да није. И не примећујем шта је толико посебно урадила ова власт.

Окитила је Београд, никад раније!?

Не могу да се дивим томе. Када је окићен, чини ми се да је још видљивије колико смо јадни. Не могу да аплаудирам лампиону, када знам да на онкологији постоји листа лекова који су дозвољени, а које не могу да приме сви, него само они који имају новца да их плате, не занимају ме ни тротоар ни расвета, занимају ме кревети за болеснике. Не желим да се бавим политиком, ја само посматрам живот око себе и уопште ми се не допада. Мој поглед иде преко фонтане и преко Славије тамо где су живи људи чији се живот није променио. То је једини резултат који мене занима да људи почну да брину о људима и да људи почну коначно да се осећају људски.

Шта се догоди када се политика пренесе у позориште? Како се на сцени превазилазе поделе међу глумцима и страсти какве је последњи пут изазвала одлука жирија „Стеријиног позорја“да не додели награде?

Ништа се не догоди. На сцени смо сви глумци. Али, морам да кажем да је мене тај тренутак заиста поразио. Не разумем како је било могуће да неко помисли да би врхунски уметници као што су Мики, Исидора Жабељан..., доносили одлуку изван уметничких разлога.

Ти си уверена да ту није било политике?

Да, зато што живим позоришни живот и знам шта се дешава као последица манипулација и калкулација у култури. Жао ми је што је пропуштена прилика да међу собом отворимо поштен разговор шта ми радимо и како калкулишемо са нашим животима и нашом уметношћу. Мислим да је било важно да уместо што стално оптужујемо друге, покренемо расправу где је наша одговорност за стање у којем је позориште. Слажем се да је направити

Када је Београд окићен, још је видљивије колико смо јадни. Не могу да аплаудирам лампиону када знам да на онкологији постоји листа лекова које не могу да приме сви, него само они који имају новца да их плате

представу фантастичан чин, али то не може да буде алиби да правимо било шта. Беда у којој сви живимо нам не даје одрешене руке да радимо било шта и да се проституишемо са уметношћу и са својим послом. Као што одбијам да се дивим асфалтираном путу, тако не пристајем да свако дело које се деси зовем уметничким делом. Зашто морам да се дивим самом чину да је представа направљена? Новац јесте неопходан за институције културе, али то не значи да када га нема стичемо право да продајемо публици свашта. Људи који долазе у позориште ипак очекују неки ниво и ми морамо да им га дамо.

Шта мислиш о још једном популарном мишљењу: ко вам је крив што вас не купују?

Предлажем да сад ставим мараму на главу и да се фотографишем прерушена у сељанку која изводи неке враџбине и да то буде насловна страна НИН-а, гарантујем продају. Ја сам то препоручивала у Атељеу 212 када смо се борили против идеја Кокана Младеновића, сигурна сам да знам како представа може да заради паре за петнаест минута без трунке презнојавања, али да ли је то наш задатак? Да ли је наша мисија да зарађујемо паре? Ја у то не верујем.

Волим да посматрам глумце како се поклањају публици. Неки примају аплауз усправног тела и подигнуте главе, неки се поклањају до земље, а ти се, чини ми се, ма како да стојиш дубоко и искрено захваљујеш. Да ли сам у праву?

Ја не знам како се поклањам, али јесам, заиста сам захвална. Захвална сам што се бавим послом који волим јер је то велика ствар. Захвална сам јер осећам да ме је позоришна публика прихватила до те мере да ми се чини да ме воле шта год да урадим на сцени. Количина љубави коју добијам од публике је драгоценост која може да се сачува само поштеним односом и ја планирам да је никада не изгубим.

На почетку разговора сам те подсетила на твоје речи да кроз представе говориш своје ставове о времену у којем живимо. Као пример рече- нице коју изговараш „пуним устима“навела си текст из представе „Август у округу Оксиџен“: „Ова земља, овај експеримент, ова охолост, ово је горе од катаклизме“. Хајде да прођемо кроз реченице из других комада које су на тај начин „твоје“.

Прво ми стиже реченица из „Каролине Нојбер“коју сам играла пре више од двадесет година: „Овде је потребан веееелики потоп“, сећам се како сам се осећала фантастично када то изговарам јер сам тада заиста имала такав утисак. Данас опет призивам „катаклизму“, ето, у мом животу се баш не мења много.

Крећем са насловима: Циркус историја?

„Ја мрем, ти ћутиш - остало је ћутање.“

Чудо у Шаргану?

„Све се може кад зашушти лова.“

Док нас смрт не растави?

„Наши, наши су најгори. За ове друге барем знаш да те мрзе и да их се треба бојати.“

Пазарни дан?

„Букнуће пролетерска револуција!“

Тако је морало бити?

„Тако је бедан твој гнев, како је све ово бедно, бедно.“

Тартиф?

„Какво разметање лицемерством голим.”

Хвала ти, Анита. Волела бих да још мало причамо о новој представи. У комаду „Ајнштајнови снови“постоји прича о дечаку који десет година након очеве смрти сваки дан поста- вља сто за двоје надајући се да ће ћале да се врати и да ће му коначно изговорити оно што му никада није рекао - да га воли. Шта мислиш, како то да се никада не дешава да пропустимо неког да увредимо, зашто се верује да само за лепо никада неће бити касно?

О томе сам размишљала кад сам правила радионице са децом која имају Даунов синдром. Та деца не оклевају да ти пруже најчистију емоцију и нежност. Сви чезнемо за неким лепим односом, али као да не разумемо да када сам производиш и шириш лошу емоцију, не можеш ништа друго ни да очекујеш заузврат.

Док пролазиш кроз Ајнштајнове снове, да ли се присећаш неких својих који ти се понављају кроз живот?

Да! Мени се десило да сам у стварном животу срела свој сан! Ја сам целог живота, одмалена, сањала исти сан - неке огромне жене са великим грудима које ме гледају из даљине (асоцирале су ме на моје тетке из Далмације), груди су им стварно огромне, а главе мале. Одједном ми прилазе, хватају ме у загрљај, пребацују ме из једног загрљаја у други и тако ми идемо негде и ја сам сва ушушкана у та велика женска тела. Кад год бих то сањала, стизао ми је предиван дан. Десило се да смо пре неколико година били на гостовању у Бечу у време велике изложбе Хенрија Мура. Ушла сам у музеј и ушла у свој сан! Његове скулптуре жена су жене из мог сна... цео дан сам била у музеју и плакала! Нисам могла да верујем шта ми се дешава. Појавио ми се још један сан који се понавља - налазим се у неком најстрашнијем лавиринту из кога никако не могу да изађем. Као да сам стварно заглављена у неком времену. Тај сан ми се уопште не допада и плашим га се. Мислим да смо сви ми негде заглављени у времену, у неким ходницима живота из којих не умемо да изађемо, у којима се не назире ниједан EXIT који би импоновао свима нама. Притиска ме то вечито сналажење по безизлазном простору, имам потребу да продишем и да коначно закорачим у тај живот и тај свет коме се и даље надам.

Не могу да верујем да премијерка не види оно што је очигледно, али могу да разумем да не жели да види. Кад би говорила другачије, не би била на том месту

Newspapers in Serbian

Newspapers from Serbia

© PressReader. All rights reserved.