ТВИТ ИЗ ПЕКИНГА

Владимир Пиштало

Nin - - Садржај -

Кад је Иво Андрић посетио Кину забележио је да о њој зна мало а слути много. То је можда и дефиниција нашег односа према тој земљи. Машта прихвата тамо где престаје знање. Кина је за нас Простор за интуицију. Оргија интуиције.

У Пекингу сам се прво спријатељио са врбама, багремовима и тополама. За разлику од Њујорка или Токија, Пекинг није имао огромне небодере, те вертикалне авеније. Већина зграда била је уједначено висока - негде око 20 спратова. Имао сам утисак да су сваке ноћи док сам спавао изградили још десет квартова. Тако сам отприлике замишљао зграде новог Лењинграда, само што им је дизајн савремен.

Очекивао сам да је земља сасвим прешла на страну тржишне економије. У ствари, то је нека чудна мешавина. Одликовани официри - ваљда узорни цариници - салутирали су ми изнад кабина пасошке контроле. Натписи преко ауто-пута славили су социјалистичке вредности. Не знам како сам нашао свој хотел Новотел Санyан. Имао сам адресу написану на енглеском. Возач таксија је консултовао некога и неко је консултовао неког другога и били смо у хотелу. Збуњеност и бука и добронамерност и некако бисмо увек на крају стигли на одредиште. Платили смо јуанима са којих се осмехивао млади Мао.

Рано Је Да Се Просуди

Ја не користим Твитер. Наслов овог текста је шала. Наводно, кад су Денг Сјаопинга питали: „Да ли је француска револуција добра или лоша ствар?“, он је одговорио: „Рано је да се просуди“. Кинеска култура је култура дугог трајања која се не може исцрпети једним твитом. Па ипак, толики писци су после неколико дана писали о Кини. Кад напрстком заграбите море, тиме га нисте исцрпели, али оно што је у вашем напрстку јесте - море. Тако је и са путописима.

У граду познатом по смогу била су нам поклоњена три мелемна дана. У њиховом сјају видео сам места која сам одувек желео да видим. Шетао сам кроз песму од три речи: Трг Небеског Мира. Поред стубова и кугли од цвећа неки дечак је пишкио у флашицу. Девојчица је вукла низ малих змајева у низу. Црвене палате су биле издигнуте на црвеним зидинама. Испод Маове велике слике прошли смо у Забрањени Град. Мислио сам на евнухе и Питера О`Тула у Последњем кинеском цару. Мислио сам на конфучијанску идеју бескрајног усавршавања. Обично не волимо гужве, али ово мноштво је било опојно. Увек је изгледало да сви не можемо ући, а онда бисмо ушли, да сви не можемо проћи, а онда бисмо прошли. Седели смо у чудесним сеновитим павиљонима. Како су се звали? Хол Менталне Култивације, Павиљон Пријатних Звукова, Павиљон Очекивања Добрих Предсказања. То су била мистична имена, баш као она Супа са Три Укусна Састојка због које сам заволео Кину у београдском ресторану Пекинг. Борови су били посађени тако да се преплићу. Гледали смо украсне могиле од рупичастог камена, бронзане змајеве и јелене. Керамика која је дошла пре сваке керамике украшавала је пагоде.

У Храму Неба имао сам утисак да је парк мандала која симболизује космос. Између степеница су биле урезане жар-птице које су из Кине побегле у руске бајке. Зурио сам у греде обојене црвеним, плавим и зеленим бојама. У овом вртном комплексу царска породица је приносила жртве за добру жетву и правилно протицање енергије свемира. То је моја интерпретација. Уз музику и игру и читање молитава, нудили су небу жад, свилу и жртве ливенице. Император би клекнуо три пута и наклонио се девет пута. Сећам се осећаја среће кад сам пришао централном кружном храму. Врата су била отворена и запахнуо ме је мирис буђи и древности.

Никад нисам видео тако интензивно зеленило као у Летњој Палати. Пролазили смо кроз низ светлих пави-

љона на траци земље између два језера. Са леве стране чамац је нестајао међу лопочима. Породице су седеле на ћебадима и тако проводиле викенд. Не сећам се јесмо ли прошли кроз Врт Хармоничних Задовољстава? Павиљон 1.000 јесени? Павиљон узвишене јасноће? Било је спарно. Коначно смо стигли до високе палате, прислоњене уз брдо. Ушли смо на горњи улаз. Над нас се наднео плавооки Буда са перверзним осмехом. Одморили смо се гледајући језеро Кунминг. Био је то пејзаж за уживање, елегантнији од Версаја. Летњу палату су страшно опљачкали енглески и француски војници 1860, у Другом Опијумском Рату. Део деструкције би се могао описати као ирационална мржња на лепоту. Камени мост је повезивао копно са језером. Подупрте древне врбе додиривале су воду. Стотине чамаца, од којих су неки били у облику змаја, пловили су језером. У њима су ваљда, исто као у 18. веку, били раздрагани људи. Они су јели, свирали, читали Ли Поа и гледали месец одражен у води.

Ражњићи од шкорпија

Група културних представника Србије ишла је Ванг Фуђин улицом, „пекиншком Кнез Михаиловом“. Смрачило се, смењивали су се блокови и у њима осветљене продавнице са знаковима Зара, Гучи, Армани. Захладило је и већ смо размишљали да се вратимо. Дух Пекинга нас је повео надесно. Ушли смо не у улицу већ у средњовековни вашар. Ту су се, наводно, продавали врапци, голубови, морски коњици и, можда, ластина гнезда. Пушили су се роштиљи са обе стране. Нудили су нам огромне шкољке у које се дува на барокним сликама, морска чудовишта, неке црве. Продавали су и ражњиће од шкорпија. Жуте шкорпије су биле везане и мрдале жаоком. Милили смо кроз ароматичне димове. Ови иза мене су почињали потихо да кукају. Гужва је била толика да је лакше било ићи напред. Жене у елегантним хаљинама носиле су посуде са нечим налик на гулаш и сркале га у ходу штапићима, успевајући да се не уфлекају. Група иза мене испољавала је раскошан таленат српског народа за кукање. Посред улице су биле канте из којих су воњали остаци хране који су стајали цео дан. Роштиљ се пушио са обе стране. Его је кењкао. Ид је растао. Гужва се полако проређивала, изашли смо у улицу паралелну „Кнез Михаиловој“, само мрачну, где нас је као мађијом чекао такси.

Опет су промицали стари пријатељи - тополе, врбе и багремови.

Кроз отворене прозоре мирисала је топла пекиншка ноћ.

Трешње у Кини

У океану од града дисао је један други океан - Пекиншки сајам књига. Међу портретима домаћих и међународних писаца препознао сам портрет нобеловца Мо Јена. Мо Јен се питао да ли су људи којима је алкохол стран уопште способни да говоре о литератури?

На штанду Србије нашу књижевност су представљали слике и филмски клипови Вука Караџића и Филипа Вишњића. Истог дана сам, у пекиншкој гужви, налетео на слепог ујгурског гуслара. Он би застао између кола и електричних мопеда и загуслао, а жена која га је водила би пружила руку и показала на уста: треба јести! Нешто наше, што је настало веома давно, живело је негде веома далеко.

Седели смо на сајму са нашим професорима синологије и предавачима и студентима српског језика на универзитету у Пекингу. Да ли је тада или претходне вечери наш водич, професор Радосав Пушић, рекао да је живот леп и апсурдан и да софисти не могу да говоре о љубави? Питања су била о теми рата и улози маште у српској књижевности. Разговарали смо о носталгији. Али најлепши моменат на сајму био је кад ме је Ђин Сјаолеи замолила да прочитам Суматру Црњанског. Затим је она прочитала свој кинески превод који је ту у Пекингу, дотеривала већ трећи пут. И то је било једно побратимство лица у свемиру. То је био суматраистички моменат повезаности Врта Беневолентног Спокоја, трешања у Кини, Јелене које Нема, Калемегдана, Павиљона узвишене јасноће. Свега што постоји.

У океану од града дисао је један други океан - Пекиншки сајам књига. Нашу књижевност представљали су слике и филмски клипови Вука Караџића и Филипа Вишњића. Истог дана сам, у пекиншкој гужви, налетео на слепог ујгурског гуслара. Нешто наше, што је настало веома давно, живело је негде веома далеко

Аутор је један од најзначајнијих и најпревођенијих савремених српских писаца и добитник НИН-ове награде

Све што постоји: Суматраистички моменат повезаности Врта Беневолентног Спокоја, трешања у Кини, Јелене које Нема, Калемегдана, Павиљона узвишене јасноће

Newspapers in Serbian

Newspapers from Serbia

© PressReader. All rights reserved.