ЗДРАВСТВЕНИ КАРТОН КАО БИЧ

НИН ДОСИЈЕ

Nin - - Садржај -

Само по себи одавање медицинске документације представља кривично дело, а њено публиковање у медијима је и забрањено и кажњиво. Међутим, ради се о граници која је давно пређена у српском новинарству и која је, у међувремену, ескалирала до облика за који посебна правна регулатива чак није ни осмишљена. Измишљање дијагноза је постало распрострањен спорт и тешко је установити да ли су га пласирали медији па прихватили политичари или су политичари искористили подобне медије за ту врсту обрачуна са својим неистомишљеницима.

Одговор на то питање не може да да чак ни анализа последњег медијског скандала везаног за „дијагнозу“Стевана Дојчиновића, уредника Крика. Тачно је да се у јавности први појавио Покрет социјалиста са саопштењем у ком му је успоставио страначку дијагнозу пласирану као медицинску („ради се о наркоману и човеку склоном самоповређивању“) и да су је потом , као истину, интерпретирали многи медији, али анализа таблоидних медија показује да су последњих година сами обављали сличне „систематске прегледе“и импутирали их јавности. Рецимо, нешто што се зове Информер је пре годину дана за Дојчиновића објавило да је „садо-мазо“.

Тешко је установити када је људско здравље постало неопходна ставка у новинарству или бар у ономе на чему већина инсистира да и даље зовемо новинарство. И код нас и у свету је увек било таблоида који су се тиме бавили и свесно кршили прописе, плаћали казне и повећавали своје тираже. Али је то била „забава“само за мали број листова и одређени број читалаца. Делује да је у Србији то постала једна од омиљених и незаобилазних „забава“у време последњих дана Јованке Броз, када смо о њој сазнали не само шта је тог тренутка мучи већ сваку болест коју је имала или коју су јој зарад увесељавања маса приписали.

Рецимо, иако у доба Тита нису постојали закони који су експлицитно забрањивали одавање медицинске документације, није постојао медиј на коме се могла чути реченица да његова супруга има „озбиљне знакове параноје“ и да би се „морала лечити“. О томе се причало на затвореним партијским састанцима, а медијски је обелодањено тек када су утврђена строга правила о заштити података везаних за здравствено стање. Нови законски оквир по ком медицински подаци нису заштићени само Законом о заштити података већ и Законом о правима пацијената, чије спровођење надзире Министарство здравља (ступио је на снагу 30. 5. 2013) више је деловао као

стартни пиштољ за „разоткривање“најосетљивијих података везаних за Јованку Броз него као „заштита“њеног медицинског картона. Не само да се јавно расправљало о поменутој параноји или о томе да ли је икада у животу била код гинеколога, већ је и њен пријем на Ургентни центар (23. 8. 2013) представљен као почетак ријалитија а не борбе за живот.

Новинаре је дочекао тадашњи директор УЦ, а данашњи министар здравља Златибор Лончар, и обавестио их да је довезена у веома тешком и полусвесном стању са декубитним ранама и раном на грудном кошу непознатог порекла. „Одмах смо приступили реанимацији и лекари се боре за њен живот, јер је њен организам у септичном стању, односно на почетку сепсе. Колико знамо, дуже време је одбијала да се лечи, тако да је њен организам у веома запуштеном стању”, прецизирао је Лончар. А даље су сами посао „одрадили“новинари који су се данима утркивали у томе ко ће прецизније, сликовитије и скандалозније осликати сваку рану од лежања на њеном телу. Тада је историчарка Бранка Прпа упозорила на недостатак елементарне људске пристојности и додала: „Целокупна историја се претворила у петпарачку причу, у шпанску, турску или индијску серију и у том контексту су онда такви манири уобичајени.“

Ито би ваљда био почетак тог медијског „новог доба“. У међувремену су конзументима туђих несрећа понуђени и додатни јефтини садржаји у виду много ријалитија, али то им једноставно није умањило глад за копањем по личним трагедијама. Напротив, што је дегутантнији био приказ добровољног обелодањивања сопствене интиме преко све већег броја медија са националном фреквенцом (Пинк, Хепи, Б92), то је више расла жеља за сазнањима свачије интиме, па и оних који на то нису пристали, али су стицајем околности познати. Здравствени картони Драга Николића и Бате Живојиновића месецима су били ударна вест, и када се више није могло ламентирати над болести и смрти, Неда Арнерић је пала са балкона и понудила нову дозу „забаве за масе“.

„Неди је живот спасао виски“, објављено је на многим насловним страницама таблоида и оних који су се спремали у новом поглављу „културне историје“да то постану. Нова породица и нова трагедија показале су се као неисцрпни извор кршења свих етичких и законских норми, а пред јавношћу је отворен не само здравствени картон повређене глумице већ

и здравствени картон њеног супруга који није доживео несрећу. Повереник за информације од јавног значаја и заштиту података о личности Родољуб Шабић је тим поводом саопштио да је „у крајње забрињавајућој, готово гротескној супротности са законским одредбама учестало појављивања података о здравственом стању у јавности, у штампаним и електронским медијима”, да је то инкриминисано и Кривичним закоником чији члан 146 предвиђа да ће се службено лице које податке о личности који се прикупљају, обрађују и користе на основу закона, саопшти другом или употреби у сврху за коју нису намењени, казнити затвором до три године. „Чак и уколико надлежни државни органи објаве податке који спадају у домен приватности, медији ту информацију не смеју да преносе. Грешка државних органа не подразумева ’дозволу’ за кршење етичких принципа професије, истакао је Шабић. Међутим, уредништво појединих таблоида без устручавања је узвратило – зар да кријемо или лажемо о информацији која пише у званичном лекарском извештају.

Одговор би био - да. Правници упозоравају да је почетак проблема у томе што се крши прво начело по ком лекар оно што сазна не сме да преноси даље, а сасвим је свеједно да ли то чини усмено или писмено. Ради се о кривичном делу, али према доступним подацима до сада нико није одговарао због тога. Пре извесног времена једна клиника у Великој Британији је кажњена са 220.000 евра због цурења личних података пацијента, а код нас ниједан важнији случај није добио епилог иако је по закону запрећена казна до три године затвора. У теорији Министарство здравља има обавезу да штити интересе и приватност пацијената, али ту су и заштитници пацијената чији је задатак да на нивоу институције буду на располагању свима онима који мисле да им је право прекршено. Прекршајне и кривичне санкције за кршење овог права изричу, ипак, судови, након што овлашћени државни органи утврде починиоце, а то се ни у једном од великих случајева који су с правом потресли не само непосредно оштећене грађане, већ и јавност – није десило. Некажњено кршење овог људског права се готово подразумева и као да нико сем независних контролних органа, покоје невладине организације и неког баш савесног новинара у томе не види проблем.

И тешко да ће га и видети имајући у виду да управо државни органи и високи функционери не схватају суштину проблема или прецизније – суштину забране употребе или злоупотребе такве документације. Рецимо, својевремено је градоначелник Обреновца Мирослав Чучковић, без икаквих консеквенци, изјавио да су представници државе дали пред-

ставницима кинеске компаније Меи та на увид 55.000 здравствених картона да из њих изаберу најиздрживљиву радну снагу и то назвао „провером педигреа“. Самим тим, суштинско питање је престало да буде зашто су нам таблоиди мало дивљи и непрофесионални, па чак и како новинари долазе до здравственог картона, већ шта у свему томе ради држава.

Али, ту смо где смо (за сада) и у оквиру задатих ограничења је ипак неопходно инсистирати на чињеници да чак и када грешком неког другог информација о нечијем здрављу постане јавна, медији то не смеју да користе. Закон каже да је у обавези сваког новинара, па и таблоидног, да не објављује медицинску документацију, па макар му је лично дао директор болнице, неки градоначелник, министар здравља или председник државе. И као што се не сме објављивати та врста документације када су у питању глумци, певачи и сви они чија интима представља храну примитивнијег дела човечанства, тако се не сме објављивати ни када су у питању здравствени картони политичких противника. А управо то је постао најраспрострањенији вид кршења актуелних закона у последње две године и то уз покровитељство актуелног министра здравља, који је у обавези да контролише примену Закона о правима пацијената.

Најочитији доказ смо имали у случају када је Курир објавио да је бивши директор тог листа Александар Корниц поднео кривичну пријаву против власника Информера Драгана Ј. Вучићевића и директора тог листа Дамира Драгића „због изнуде и подстрекивања“, а Драган Ј. Вучићевић, у ванредној емисији на Пинку, извадио папир и показао гледаоцима уз пригодан текст: „Ово је доказ из клинике за психијатријске болести ’Др Лаза Лазаревић’, потврда да је Александар Корниц два пута лечен у установи ’Лаза Лазаревић’, 2014. и 2015, и да има две Ф дијагнозе“. То је урадио у присуству министра Лончара, који не само да није имао примедбе на тако драстично кршење закона већ је изјавио да „не види ништа спорно што је јавности показана медицинска документација једног пацијента“. И онда појаснио: „Ја сам изашао као ресорни министар здравља и замолио да се не злоупотребљава човек који има здравствене проблеме. По Уставу стоји да у одређеним ситуацијама не важе нека правила.“

Тачно је да по Уставу некада нека правила не важе, а то је само у случајевима када је потребно заштитити безбедност државе, када постоји пристанак лица да се објави његова документација или када постоји судски налог за то. С обзиром на то да Корниц није пристао и да судска одлука не постоји, једино што можемо да закључимо јесте да је за министра здравља тужба против челних људи Информера „напад на безбедност државе“.

Вероватно ће се на ту исту одредбу позвати МУП и Министарство одбране када на ред дође кривична пријава коју је против њих поднео Родољуб Шабић, због кривичног дела „неовлашћено прикупљање личних података“о посланику Зорану Живковићу. Под условом да дође на ред јер је повереник поднео пријаве и против Златибора Лончара и Славице Ђукић Дејановић због „случаја Корниц“, али нам је епилог изостао. Ипак, остаје нада да у овом случају неће, имајући у виду да је не само обелодањена поверљива документацију о Живковићу већ је нетачно интерпретирана и злоупотребљена и то на скупштинској седници коју је преносио јавни сервис. Том приликом је шеф посланичког клуба СНС-а Александар Мартиновић, у жељи да докаже и покаже како је лидер Нове странке луд и како не би требало да има дозволу за ношење оружја, са милионима грађана Србије поделио најзаштићеније податке које ни сам не би смео да поседује и до којих нема ниједан законски начин да дође тврдњом да су га „баш звали из Војног одсека из Ниша“и послали му факсом документа о Зорану Живковићу у којима је наведено да он није способан за служење војног рока јер се „налази у стању најтежих поремећаја функција“.

Хтео, не хтео РТС се нашао у позицији да прекрши закон и пренесе нечије поверљиве здравствене податке, а након тога је са њима могао да ради ко шта хоће.

У све већој кризи сваког критеријума и људскости не би требало да нас чуди ни завршни чин у ком су не само медији ламентирали над здрављем уредника Врањских Вукашина Обрадовића након хоспитализације током штрајка глађу, већ и у укључивању полиције у све то. Вероватно би се могла употребити флоскула да се „никада раније у историји“није догодило да полиција оде до болнице и провери са коликим крвним притиском је неко примљен да би се установило има ли или нема ту још мало материјала којима би се могла хранити таблоидна стварност.

И где би могло да буде решење? Наравно да је неопходно описмењавање и медијске публике и аутора њиховог садржаја и институција, али то је дуг и неизвестан процес. А сасвим би било довољно, за сада, поштовати само постојеће законе.

Пре извесног времена једна клиника у Великој Британији је кажњена са 220.000 евра због цурења личних података пацијента, а код нас ниједан важнији случај није добио епилог

Кривично дело: Почетак проблема је у томе што се крши прво начело по ком лекар оно што сазна не сме да преноси даље

Newspapers in Serbian

Newspapers from Serbia

© PressReader. All rights reserved.