ЛEГAЛИЗАЦИЈА АПСОЛУТИЗМА

Зидање моћи

Nin - - Садржај - СТЕФАН СЛАВКОВИЋ

Напредњачкој власти право никада није стајало на путу приватизације државе, али сада је одлучила да новим

законима и уредбама формализује централизацију моћи у војсци, полицији,

БИА, образовању и правосуђу

Свашта се о председниковању Томислава Николића може рећи, али не и да није било прожето изливима простодушне комичности. Речју, било је макар забавно. Гинекологију је називао „науком о жени“, Вивалдија „лауреатом“, а кинеском премијеру је беседио о српском пророчанству о жутим људима који ће пити воду с Мораве. Чак и у тако снажној конкуренцији су режимски медији у први план чешће стављали вазда намрштеног премијера Александра Вучића. Сада је премијерка Ана Брнабић, а председник Вучић је опет медијски свеприсутан. Тако је било и док је под Ивицом Дачићем био први потпредседник Владе, или „прави председник Владе“, како вам драго. Ништа ново у томе да се у држави највише пита и слуша Вучић. Међутим, новину представља то што новим уставним, законским и подзаконским одредбама напредњачко мешетарство и формалноправно продире у војску, полицију, Безбедносно-информативну агенцију, образовање и правосуђе. Основана је бојазан да ћемо последице политичког мешања у то ко нас брани, образује, тужи и суди нам осетити пре но што уистину схватимо да живимо у експерименталној аутократској творевини која само споља личи на државу. А ту, за разлику од Николићевог вакта, ама баш ништа није забавно.

Власт сва озакоњења оправдава усаглашавањем с европским правним оквиром у циљу бољег функционисања државе, док критичари из струке тврде да се овлашћења ресорних министара и руководилаца шире како би се партијска контрола с државног врха сливала до најситнијих државних елемената. Последњи је под лупу јавности доспео нацрт измена Закона о војсци против кога су најгласније устали у Војном синдикату Србије (ВСС).

„Можемо очекивати појачано страначко запошљавање у војсци, јер ће министар одлучивати која су формацијска места неопходна и кога ће и када на та места примити без јавног конкурса. Министар одређује и да ли ће и ког цивила обезбеђивати војна полиција, што нигде на свету није њен посао. Министар такође прописује план набавке и опремања војске мимо Главног војнотехничког савета, којим председава начелник Генералштаба. Одлучује и о развоју и продаји. Рецимо, јавно предузеће Југоимпорт-СДПР прави оклопна возила ’милош’ и ’лазар’ која нису довољно технички развијена и нису прошла сва опитовања. Војска их не жели. Када то предузеће жели да их прода странцима, они прво питају зашто их ми не користимо. Овако ће министар одлукама утрти пут Југоимпорту ка домаћем, а последично и страном тржишту. Војска се више ни за шта не пита“, сумира за НИН председник ВСС-а Новица Антић.

Војни аналитичар Александар Радић сматра да је усаглашавање Закона о војсци с европским законодавством спорадично и да изостаје у најважнијима тачкама – социјалним правима запослених и заштити ове врло осетљиве структуре од политизације.

„Вучић жели већу контролу над војском, а Вулин као председник партије која сама не би прешла цензус мора да му је обезбеди. Рокада министара рада и војске показала је какву политичку комбинаторику можемо очекивати – Зоран Ђорђевић је са собом повео низ пензионисаних и активних официра, Вулин је са собом повео своје кадрове, укључујући и фотографа, а многи од њих нису квалификовани за нове послове“, каже Радић за НИН.

Према његовим речима, неразумна кадровска политика се непосредно сукобљава с декларативном тежњом власти да створи стабилан државни систем.

„Закон налаже да се помоћници министра бирају на јавном конкурсу на пет година, а у пракси се указима премијерке именују привремено, на три до шест месеци. Реч је о важним функцијама. Рецимо, шеф сектора за политику одбране дефинише кључна питања о војној неутралности Србије, а бира се провизорно и по политичкој доброј вољи. Једино је директор Југоимпорта Југослав Петковић на истој функцији још од новембра 2012, додуше у привременом постављењу, што делује чудно само ако пренебрегнемо да је војска скупа структура и да су пословни договори везани за њу исплативи“, закључује наш саговорник.

Вучић је као председник врховни командант војске и члан Савета за националну безбедност, али то што је приде и секретар Савета још од 2012. директно крши Закон о основама уређења безбедности. Нема ничег демократског у томе да председник републике буде задужен за оперативно усклађивање рада служби безбедности, што га чини особом с највише поверљивих информација у држави. Не треба онда да чуди што је и нови закон о БИА већ на први поглед недемократски. Директор Агенције Братислав Гашић сада може да креира тајне акте, што крши Закон о тајности података, и да самостално одређује који ће се подаци о личности обрађивати у поступку безбедносних провера, што је предмет већ постојећег законског регулисања. Највише пажње је ипак изазвало то што ће и он моћи да запошљава без конкурса.

Према речима Саше Ђорђевића из Београдског центра за безбедносну политику, директор БИА је пре усвајања Закона о полицији прошле године такође имао право да самостално кроји кадровску политику, а искоришћавање те моћи зависило је од његове позиције у политичком естаблишменту. С обзиром на Гашићево послушништво, судбина Агенције не слути на добро. Наш саговорник тврди и да промене Закона о БИА немају везе с европским интеграцијама, јер ЕУ од Србије тражи смањење улоге служби безбедности у кривичним истрагама, о чему нових чланова и ставова нема.

С друге стране, Уредба о каријерном напредовању у полицији на први

БИА: Директор сада може да креира тајне акте и да одређује који ће се подаци о личности обрађивати у поступку безбедносних провера МУП: Без објашњења како функционише, пракса каријерног напредовања и запошљавања која је уведена посебном Уредбом

поглед делује оправдано, јер је логично да напредовање зависи од тога како надређени оцени запослене, нарочито у хијерархијски устројеним системима. И ту, међутим, постоји простор за злоупотребу. Главни проблем су способност руководиоца да непристрасно и објективно оцењује, функционисање система жалби ако запослени није задовољан оценом и квалитет обуке и смерница на основу којих се оцењује. Док је, рецимо, у Енглеској и Велсу руководиоцима у полицији прецизирано на основу којих критеријума да оцењују, у Србији су информације о пракси каријерног напредовања и запошљавања у МУП-у оскудне. Зашто се онда министар Небојша Стефановић својевремено дичио транспарентношћу коју ова уредба уводи?

„Још у фебруару ове године смо послали захтев за приступ информацијама од јавног значаја о томе како функционише пракса каријерног напредовања. Међутим, и после осам месеци одговори нису стигли, чак и након решења повереника да нам без одлагања доступи информације. С друге стране, полицијски службеници кажу да каријерно напредовање не функционише најбоље и да руководиоци исувише слободно без јасних смерница оцењују запослене“, каже Ђорђевић за НИН.

Можда министар Стефановић није стигао да их пошаље због тога што је с Вучићем по медијима унапред означавао кривце, коментарисао резултате предистражних поступака и оцењивао прикупљене доказе, флагрантно кршећи Устав. Њиховом је вољом Драгослав Космајац постао главна српска бабарога, а Мишковић најомраженији тајкун, за разлику од Богољуба Карића. Рушење у Савамали третирају тек као непријатну брљотину без судског епилога. Тужилаштва и судови не могу да раде неометано и самостално у атмосфери присиле. Власт ће рећи да актуелна расправа о Акционом плану за спровођење Националне стратегије реформе правосуђа треба да усагласи уставну модернизацију српског правосуђа, али из струковних удружења поручују другачије.

„На првом састанку 21. јула, након што смо на позив власти доставили писана запажања и предлоге, речено нам је да је то први и последњи састанак и да свако од нас има по пет минута да изложи оно што је већ написмено предао. Све осим једне организације су констатовале да свака тема заслужује кругове дебата, па је министарство заказало још неколико округлих столова. Предстоји још три. Али, правила игре се мењају на сваком од тих састанака, а теме које министарство само одређује се не тичу деполитизације правосуђа. Све указује да се само ради о намери да се у Уставу релоцира политички утицај. Тренутно нам се чини да би се након ових промена Устава могло десити да већ постојеће гаранције независности буду умањене“, каже за НИН Драгана Бољевић, председница Друштва судија Србије.

Војска: Министар ће одлучивати која су формацијска места неопходна и кога ће и када на та места примити без јавног конкурса

Укојим тачкама? Боље је питати у којима не. Запослени у правосуђу верују да је за министарство главна тема увођење Правосудне академије у Устав, чиме ће се избор судија и тужилаца неформално преместити са правосудних савета на Академију. Правосудни савети би у том случају само формално предлагали избор већ унапред одабраних кандидата. Били би обесмишљени. Говори се и о томе да би председник републике декретом постављао судије и тужиоце. Савети се слабе и смањењем броја судија у Високом савету судства и броја тужилаца у Државном већу тужилаца. Тренутно су од по 11 чланова ових тела њих седморо судије, односно тужиоци. Шесторо бирају колеге, а седми су председник Врховног касационог суда и републички тужилац. Нови концепт подразумева по десеторо чланова од

којих би свега петоро биле судије, односно тужиоци, с тим што председник савета не би био судија, односно тужилац. У случају да гласови буду подељени, пет наспрам пет, председник би имао такозвани „златни глас“, па би судије и тужиоци били у мањини, а председник који није из правосуђа би имао превелика овлашћења.

„Најављује се и увођење судске праксе као извора права и укидање слободног судијског уверења. Из Акционог плана већ знамо да се планирају Закон о уједначавању судске праксе и увођење до сада непостојећег тела – Сертификационе комисије од десетак судија којима би помагали професори права и адвокати. Свега десетак људи одређивало би судијама како да суде, што би онемогућило и оцену доказа на основу слободног судијског уверења и правично и непристрасно суђење пред независним судом“, закључује наша саговорница.

Скупштинска расправа о предлозима Закона о основама система образовања и васпитања и Закона о високом образовању трајала је три дана због позамашних 1.200 амандмана пре но што су крајем септембра закони усвојени. У првом, кровном, предвиђено је да се директори установа бирају на основу произвољних компетенција. Њихов избор ће, као и у претходним случајевима, аминовати министар. Према досадашњој пракси, сваког од око 2.500 директора у Србији су бирали школски одбори. Иако је и овај вид делегирања био подложан политизацији, нејасно је како ће министар Младен Шарчевић уопште стићи да се упозна са способностима сваког од њих. Осим ако способност није да искажу оданост владајућој гарнитури, рецимо притисцима на родитеље пред локалне и републичке изборе.

Академик Душан Теодоровић ову одредбу објашњава тежњом владајуће коалиције да одстрани директоре који не деле њихова уверења без обзира на њихову моралну и професионалну компетенцију.

„Последњи пример злоупотребе овлашћења представља постављање новог в. д. директора земунске основне школе ’Светозар Милетић’. После једва окончаног штрајка наставника, родитеља и ученика, Шарчевић поново демонстрира своју моћ, показује недостатак спремности на компромисе и недвосмислено показује да ни у једној пристојној земљи на свету не би могао да буде министар. За министре који су експоненти политике и најужа овлашћења су преширока, а у Србији се прописана овлашћења министара увек максимално користе“, каже Теодоровић за НИН.

Закон о високом образовању такође је био поприште полемике јер је процењено да супротно тврдњама власти смањује аутономију универзитета. Као и већина стручне заједнице, Теодоровић верује да је законом понижена целокупна академска заједница Србије и да ће отворити пут ка акредитацији све већег броја квазиуниверзитета. Још већи проблем је то што чланове Националног савета за високо образовање, најзначајнијег тела за развој високог образовања у Србији, више неће бирати Скупштина Србије на предлог Конференције универзитета Србије, већ министар, што Теодоровић тумачи као успостављање политичке контроле над високим школством и свођење савета на сервисну службу министра и политичких моћника.

„Више је него жалосно што су неки од чланова радне групе Министарства просвете за израду новог Закона били и поједини ректори државних универзитета. По мом мишљењу, они сносе велику моралну одговорност због ћутања и колаборације. Ситуација свакако неће да се поправи док Србијом влада Александар Вучић, чија је политичка филозофија тотална лична власт која свакако подразумева и политичко делегирање и дириговање“, закључује Теодоровић.

Далеко од тога да је напредњачкој власти право икада стајало на путу приватизације републике, дакле јавне ствари, али чињеница да је одлучила да успостављање широке мреже страначких апаратчика и верних гласача учини и законски прихватљивим намеће само један логичан закључак – биће још горе. А дужност је борити се против штетних закона.

Правосуђе: Намера власти је да изменама Устава релоцира политички утицај и да смањи постојеће гаранције независности Просвета: Министар аминује избор свих директора установа на основу произвољних компетенција

Ецус еат аут репедитатиа: долессиним qуи то вернатур ади тесеqуи долупит, волорес долореици реперибусам

Newspapers in Serbian

Newspapers from Serbia

© PressReader. All rights reserved.